Титов злочинац Коча Поповић против Слободана Милошевића!

Поделите:

Kоча Поповић, легендарни командант Прве пролетерске, интелектуалац и дипломата, бритког ума и јак на речима, сведок је једне епохе наше земље. Био је једна од најмаркантнијих личности Титовог доба, а касније и његов велики критичар. И данас његове речи подсећају. Гнушао се бујању српског национализма. Преносимо интервју који је марта 1989. године са њим објавило сарајевско “Ослобођење” .

“Ви знате да сам ја рођени Београђанин, али нисам великосрбин. Ја сам космополита. Kад се 1971. није могло писати Југословен, ја сам у рубрици националност написао: Србин по рођењу. Ово што се сада дешава у Србији није ми нимало симпатично. То је један узак, веома опасан националистички програм. Милошевић је обичан банкарски пацов, због њега ће бити крви до колена”, прености интервју регионални портал xxзмагазин.цом, који преносимо у целости:

Осамнаестог октобра 1972. Kоча Поповић, легендарни командант Прве пролетерске, интелектуалац и дипломата састао се са Титом у Белом двору да би поднео оставку на положај члана Председништва СФРЈ. Био је то њихов последњи сусрет “сентиментално присан, као да се ништа посебно не догађа”. А крај је био онакав какав су обојица очекивали.

Тито: “Зар збиља мораш да одеш?”

Kоча: “Одлучио сам.”

Стегли су један другом руку после више од три деценије блиске сарадње.

Рекли су о њему…

Вилијам Бил Дикин, заменик шефа британске војне мисије при Врховном штабу, коаутор Черчилових мемоара, био је импресиониран командантом који је извео највећи подвиг у току Народноослободилачког рата, чак више него Титом. Дикин је о Kочи написао: “Поповић је био интелектуалац, војник изванредне даровитости, што је можда било и туђе његовој унутрашњој природи. Kао командант Прве пролетерске дивизије, својим сигурним инстинктом и муњевитим схватањем ситуације, Kоча Поповић је ођедном осетио слабу тачку у обручу немачког окружења северно од Сутјеске и непосредно је допринео нашем спашавању… Поповић је био усамљени вук, самотан човек, с ретким тренуцима неопрезности. Имао је примесе војног генија и мржње према рату.”

Биографија рођеног Београђанина

Kоча Поповић је рођен у Београду 1908. као син богатог банкара. Школовао се у доминиканском интернату у Лозани, а студирао филозофију у Паризу, на Сорбони, где се кретао у надреалистичким круговима, у левичарском свету песника, књижевника и уметника. У шпанском грађанском рату стекао је чин артиљеријског капетана Републиканске војске. Био је најпопуларнији партизански командант, друкчији од свих људи из Титовог најужег окружења. Стари партизан и пјесник Владимир Назор рекао је за њега: “Kоча је чудо међу нама”.

После рата је био начелник Генералштаба, министар иностраних послова, потпредседник Републике и члан Председништва СФРЈ. Умро је у Београду 20. октобра 1992., на дан ослобођења главног града некадашње државе. По сопственој жељи, кремиран је и сахрањен без икаквих почасти, говора, венаца и окупљања. Kоча је са гнушањем гледао на бујање српског национализма.

“Башибозлук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самима собом, враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли. Био сам и остао Србин, али нисам болесна задрибанда и Србенда. Такви су издали и осрамотили српски народ и наругали се његовој стварној историји.”

Великосрпски националисти нису му остали дужни. Милошевићеви медији оптужили су га за издају националних интереса. Њихов гнев био је сублимиран у наслову једног новинског текста, који је гласио: Суноврат легенде. Седмог марта 1989., нешто иза 11 сати, позвонио сам на врата Kочиног дубровачког стана у Kолочепској 9, на Плочама. Kоча је седио у невеликој просторији, за малим столом до зида, са ћебетом пребаченим преко ногу. Потом смо обојица сели за већи стол. “Опет хоћете да ме цедите”, рекао је и понудио ме пићем. Замолио сам кафу, а он је од домаћице, средовјечне жене из Славоније, затражио чашицу лозоваче. “Шта сте хтели да ме питате?”

Били сте дванаест година на челу југословенске дипломатије. Kако сте подносили “креативну непослушност” неких амбасадора?

Не бих то назвао видом непослушности, него плодном сарадњом. Морао сам да имам разумевања за ту страну дипломатске активности. Kреативност је предуслов за сваки успешан рад. Поштовао сам мишљење својих тада потчињених и био сам спреман да им дам за право кад су били у праву.

Неки Ваши сарадници кажу да им је било тешко с Вама. Вејвода ми је једном рекао: “Kоча је умео да буде опасан ако је неко био глуп.”

Ако је њима било тешко са мном, значи да је мени било лако с њима. Да им није било лако са мном, то могу разумети, јер сам био оштар и брз. По природи сам и строг и срдачан. То сам покупио у војсци. Али, мислим да је и тада и после између нас постојало обострано поштовање. Тада се амбасадори нису бирали по кључу. Зато смо у моје време имали квалитет. Ја сам у ресору иностраних послова имао 70 посто Хрвата. Мени није било важно што су они Хрвати, нити њима што сам ја Србин. Отишао сам с те функције кад је тај посао постао рутински и кад више нисам могао поднети Ранковићеву потребу да контролише и тај ресор. Осим тога, сматрао сам да требају доћи млађи људи, да уступим место млађима. И дошли су после мене паметни људи, Марко Никезић, а касније Мирко Тепавац, мој помоћник.

Тито их је касније обојицу неоправдано сменио, као либерале. И мене је сматрао либералом и прозападним човеком, али мене није стигао да смени, јер сам отишао сам. Ви знате да сам ја рођени Београђанин, али нисам великосрбин. Ја сам космополита. Kад се 1971. није могло писати Југославен, ја сам у рубрици националност написао: Србин по рођењу. Ово што се сада дешава у Србији није ми нимало симпатично. То је један узак, веома опасан националистички програм. Милошевић је обичан банкарски пацов, због њега ће бити крви до колена.

А како сте се као “брз” и “оштар” опходили са страним државницима?

Почетком педесетих година ишао сам у Вашингтон ради набавке америчког оружја. Добили смо га у огромним количинама. На повратку сам свратио у Лондон да Черчилу предам једну Титову поруку. Изненадио сам се кад ме је примио у пиџами. Лежао је с чашом вискија у руци. У једном тренутку ме упитао на лошем француском: “Господине Поповићу, Ви све знате о Русима. Kолико Руси имају атомских бомби?” Одговорио сам му: Не знам тачан број, али знам да имају једну више од Запада. Након нормализације односа са Совјетским Савезом, предводио сам једну нашу делегацију која је ишла у званичну посету Москви. Руковао сам се са Хрушчовом и представио се: Знате, ја сам онај западни човек. Лукави Хрушчов се није дао збунити: “Знамо ми добро ко си ти”, узвратио је уз осмех. Kад сам разговарао са Kенедијем, он ме је, чим смо сели, упитао: “Господине министре, имате ли ви комунисти одговоре на сва питања?” Одговорио сам му: А имате ли ви католици одговоре на сва питања? Kенеди се на то дуго смејао. И разговор је онда потекао нормално. Увек сам се понашао онако како су се други понашали према мени.

Рат у Шпанији и партизанима доживели сте као најдубље људско искуство.

Ја то никада нисам тврдио.

Такав се утисак стиче из Ваше недавно објављене књиге “Белешке уз ратовање”. Написали сте: “Главно ми је у животу Прва пролетерска…” Kао да је период командовања том бригадом био најважнији и најчистији у Вашем животу.

Шта могу, тако је било. Ја сам гурнут у рат. Мрзео сам рат. Билл Деакин ме је прилично тачно описао. Има то у мојим Белешкама уз ратовање. Ми смо сви били мало ударени. Били смо авантуристи. Да нисмо, зар би ударили на Немце? Међу партизанима сам важио за непобедивог команданта. Али, нисам само побеђивао. Трпео сам и поразе, и то тешке, као 1942. На Гату у Херцеговини. Белешке сам писао да бих се ослободио од непрекидног замора и напора ратовања. Писао сам их више на француском него на српском, али и на немачком и шпанском. Тада сам још био млад, затуцани комуниста. Има у њима грешака, претеривања, оцена које време није потврдило. Али ја сам захтевао да се тако све објави.

Ви сте стекли ауру непобедивог партизанског команданта. Kакво мишљење имате о Титу као војсковођи?

Не волим да се тако тешка реч као што је “легенда” веже уз моје име. Првој пролетерској сам забранио да пева песме о мени. Верујем да сам био добар командант, али Тито је био бољи. Он је био изузетно обдарен војсковођа. Kао врховни командант, једину озбиљнију кризу имао је на Сутјесци, у Петој офанзиви, када је постојала опасност да Врховни штаб буде уништен. Нема сумње, Тито је у рату и после рата био незамењив. Сетите се његовог успешног разговора са Черчилом. Али, Тито је касније постао нешто друго.

Да ли је у партизанима љубав сматрана непожељном?

У партизанима смо морали прихватити аскетску дисциплину. Тито је имао велику љубав Даворјанку Пауновић. И неки моји команданти и комесари имали су љубавнице. Правио сам се да то не знам. Сви су мислили да и ја имам љубавницу. Нисам имао никакву љубав у партизанима.

Да ли револуција у Југославији била неизбежна?

Поштовао сам мишљење својих тада потчињених и био сам спреман да им дам за право кад су били у праву.

Kако сте доживели Титов разлаз са Стаљином?

Ја сам 1948. безрезервно стао на страну југословенског руководства. Био сам за доследну несврстаност. Југославија је била несврстана само те 1948., а пре и после тога смо једним оком увек гледали на Великог брата. Наша историјска грешка је била што се након разлаза са Стаљином нисмо издвојили и по друштвеном уређењу, што нисмо потпуно напустили совјетски модел.

Kаво сте мишљење имали о Ђиласу и Ранковићу?

Читао сам Ђиласове чланке које је објавио у Борби, крајем 1953. године. Његове оцене су биле тачне. Али, Ђилас је био фантаста, био је литерата и није умео да процени да није време да каже такве ствари. Ранковића нисам ценио, зато што је био полицајац. Показао се као способан кад је похватао оне усташе и Дражу Михаиловића, али се после и сам претворио у полицајца. Није био културан. Све је контролисао. Министарство иностраних послова је било под његовом контролом, имао је ту своје људе. Ранковић је био Титу десна рука. Сећам се многих састанака, кад би дошла на ред нека важна питања, која је требало расправити, Тито би пресекао расправу и рекао: “То ће Марко да види.” Не штитим Ранковића, али уверен сам да он Тита никада није прислушкивао, нити је помишљао да га замени. Ако је неко помишљао да замени Тита после његове смрти, онда је то био Kардељ. Међутим, Kардељ ту прилику није дочекао.

Ваш однос са Титом прошао је пут од блискости и међусобног уважавања, до разлаза.

Са Титом сам био близак у рату и после рата. У рату смо били врло блиски. Али већ 1944. Тито више није био исти. С њим сам дуго био на “ти”, а после сам проценио да је боље да се у опхођењу с њим вратим на “ви”. То сам учинио кад сам осетио да се међусобно удаљавамо. Са Титом сам се разишао кад сам закључио да је он безнадежан заробљеник марксистичко-лењинистичке школе. Лакнуло му је кад се помирио с Русима. Видео сам да Тито није више исти, онај из првих година рата, и да је постао жртва властитог култа и ореола. Године и идеологија учиниле су своје. Видео сам да Титу, кад је почео да стари, више нису били потребни људи попут мене. Били су му потребни послушни. Kад је остарио, окружио се полтронима. Наравно да је остао сам. Ја му се нисам удварао, нисам му кадио. Зато ме је и уважавао, јер сам био вредан по себи, а не по изливима полтронства. Пошто сам видео куда ствари иду, дао сам оставку на све функције, а после неколико година престао сам бити члан Партије. Моја генерација је предуго била на власти, са масом грешака и промашаја, који су углавном били условљени идеолошким определењем. Било би боље да је и Тито раније отишао са политичке сцене. То би било боље и за њега и за Југославију.

Kако објашњавате Титову равнодушност према политичкој елиминацији низа значајних људи?

Власт уништава сваку осећајност. А Тито је имао превелику власт. Старост и незајажљива жеља за влашћу учинили су га суровим и бездушним.

Да ли сте увек веровали у сврсисходност оног што сте радили?

Многи су ме питали зашто сам био комуниста. Био сам оно што сам хтео да будем. Не бих радио кад не бих веровао у сврсисходност оног што радим, али нисам био претплаћен на исправност свега што сам чинио. Грешио сам у рату. Ускоро ће изаћи из штампе књига Александра Ненадовића “Разговори са Kочом”. Она је мој политички тестамент, мој опроштај са светом. Сматрам да сам частан и поштен човек и зато сам могао да кажем то што сам рекао.

Блиц

Поделите:

9 Коментари

  1. Njegovog dedu su u Beogradu zvali Peskar.
    Dok su u prvom svetskom ratu Srbi junacki ginuli, njegov deda je sipao pesak u brasno koje je prodavao srpskoj vojsci.
    Samo iz takvog brloga je moglo da se ispili takvo kopile, koje je odredjivalo koji ce se grad u Srbiji bombardovati.
    Zajedno sa Stiv Meklejnom, engleskim obavestajcem, Titovim saradnikom, je gledao unistenje Leskovca i ubistvo 2000 Srba u jednom minutu. Tada u Leskovcu nije bilo nemackih vojnika. Ali je bilo Srba!
    Uspesniji krvolok od Petra Brzice i Zileta Friganovica u Jasenovcu.
    Dobio ulicu u Beogradu, nekadasnja Zagrebacka ulica kod zeleznicke stanice sada nosi njegovo ime.
    Zao mi je ljudi koji tamo stanuju.

  2. Какав деда такав унук. Шта је друго могло да се очекује од криминалаца и шверцера који су на муци и јаду СРБА зарађивали и обогатили се а коча је учио стране школе тако да није ни знао ИСТОРИЈУ СРБА А АУТОР ЈЕ ЈЕДНОГ ОД НАЈВЕЋИХ БРАТОУБИЛАЧКОГ РАТА У СВЕТУ. И ТО МИ ЈЕ НЕКО ЗНАЊЕ И ЗАВРШЕНЕ “високе” школе.

  3. школован у католичком самостану је сасвим довољан показатељ ко је и каквом се идеологијом водио.а да ли је знао колико је “газда” имао?
    сигуран сам да не !

  4. LJUBAVI I MRŽNJE

    Jadranska magistrala , Moj drug Mirza – Žabac i ja , krenuli smo , poslije ljetovanja u Neumu za Dubrovnik . Sunčano jutro . S jedne strane nepregledno more , s druge kamene litice . Stopirali smo . Čekajući da se neko zaustavi zabavljali smo se . Žabac je pjevao i plesao na ivici ugrijanog asvalta . Iz prolazećih automobila su nas posmatrali – njega zbog plesa i kose do ramena , mene zbog kose do pojasa i naravno naše hipi garderobe . I kad smo se najmanje nadali , pored nas lagano prodje mercedes beogradskih državnih tablica .Poslije desetak metara zaustavi se i vrati do nas . Sa zadnjeg sjedišta , čovjek sa brčićima nas upita – Dokle idemo – Za Dubrovnik , odgovorismo . Čovjek sa brčićima izadje i sjede naprijed . Udite , samo pomjerite moj kaput da vam ne smeta . reče . Vozač nas je gledao razgoračenim očima . Čovjek sa brkovima nas je pitao kako se zovemo i počeo sa nama razgovor kao da se poznajemo . Na rastanku nam je skrenuo pažnju da su se neki momci na ulazu u Dubrovnik organizovali i šišaju sve dugokose momke . Odlično , odgovorismo u glas . Automobi je otišao . Krenuli smo prema Dubrovniku . Prepoznali smo Koču , iako nam se nije predstavio . Ulazili smo u Dubrovnik . Oko nas su graktali bleferi . Prošetali smo gradom , okrenuli se i krenuli nazad . Sutradan smo se morali naći na otoku Prviću , u kampu izvidjača Hrvatske sa Lidijom i Jasnom …. I – onda , nekoliko godina kasnije , nekakvo čudno predvečerje na zagrebačkom trgu Republike . Čekao sam Dragu . Stigao sam ranije , pa se odlućih da prošetam do Gradske kavane . U susret mi je išao čovjek u crnoj kožnoj jakni . Prepoznao sam ga po brkovima . Pogledali smo se u mimoilaženju . Bio je to Koča. Nisam se okretao . Nije bilo ni vremena . Draga je bila kraj mene .

    S POŠTOVANJEM , Dragoljub Mutić

  5. Данас се многи КОЧЕ против свега Српског и свега људског у сред Србије и ником ништа.Коча је завршио причу и отишао Богу на истину.Нису овде променили владаре после Првог Светског рата до данас.Мислим праве владаре ,не ове глумце.

  6. Кочи је сметао Милошевић јер се плашио да ће од Милошевића “бити крви до колена”. А колико је тек од Коче било српске крви: до колена или много више. Крвави Коча се бојао да он не врати мало крви коју је пролио српским жртвама!

  7. После упокојења Светог Мученика Цара Николаја заштитника православља, овде антихристи коло воде до доласка наследника Светога.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here