Толстојевски Биљане Србљановић

Поделите:

Интервју који је Вук Бошковић, „јуниор едитор“ српског Вајса и „стручни сарадник ФДУ на катедри за драматургију“објавио са својом шефицом на потоњем „радном месту“ успјева у себи да сажме толико тога што је лажно и погрешно на данашњој српској квазиелитној умјетничкој сцени да би упућен читалац на први поглед помислио да је ријеч о „скривеној камери“ и неком социјалном експерименту.

Повод за интервју је нови драмски текст Биљане Србљановић „Врат од стакла“ чија је премијера – симболично – заказана за пети октобар. Пошто нисам читао текст ни гледао комад, њихову анализу остављам евентуално за будућност, но овђе само указујем на дио из интервјуа. Тамо, дакле, дословце стоји:

„У комаду постоји гомила референци и прича које су се изгубиле у мраку историје друге половине двадесетог века.

Најстрашнија и најболнија је прича песника Горана Бабића, чију песму „Аверзију према алкохолу“ професорка користи у једној од последњих сцена комада.

– Нисам вам то причала? – почиње Биљана причу о Горану Бабићу, као што почиње све опскурне приче које су њој фасцинантне али је свесна да можда друге људе за то није брига.

Ја одмахујем главом и она, са цигаретом у руци, прелази у приповедачки тон.

– Горан Бабић, песник, има дуплу трагедију, јер се зове исто као онај ратни злочинац Горан Бабић, па има проблем путовања али ово друго је много страшније. Он је био шездесетосмаш, Србин рођен у Загребу. Његов најбољи пријатељ и венчани кум је био Слободан Праљак, тада филозоф и позоришни редитељ. И онда је почетком деведесетих кренула хајка на Србе у Хрватској, коју је, између осталих, предводио Праљак. И Бабић оде за Београд, а његова жена и двоје децу одлуче да остану. Праљак се ожени његовом женом и усвоји децу. И у судници, оно што се чује када Праљак попије отров, то су врисци бивше жене и ћерке песника Бабића, а онај што је држао говор на сахрани, то је Бабићев син – завршава Биљана причу док ја гледам у њу отворене вилице.

Ништа од овога није конкретно у комаду, али као да јесте, јер је комад у ствари о свему што се десило и што наставља да се дешава.“

У чему, дакле, гријеши Биљана Србљановић кад свом сараднику сажима „најстрашнију и најболнију“ међу причама што су се изгубиле „у мраку историје друге половине двадесетог века“?

Најприје, не постоји, барем у огромној архиви Хашког трибунала, ниједан ратни злочинац који се зове Горан Бабић. Постојала су двојица „вођа Срба из Хрватске“ од којих се један звао Милан Бабић, а други Горан Хаџић, да би их Биљана Србљановић – у старом добром „Толстојевски“ маниру – фузионисала. Kолико је пјесник Горан Бабић био шездесетосмаш односно колико је то кључно за његову биографију и поетику, није заправо ни важно у мору других бисера. Најприје, Горан Бабић се није родио у Загребу, него на отоку Вису, а ђетињство и рану младост провео је у Мостару, па је формативно Мостарац. Затим, по рођењу није Србин, него Хрват. Дакле, њен Србин из Загреба је у ствари Хрват са Виса односно из Мостара. Kолико год то Биљани Србљановић било чудно, није Бабић отишао из Загреба као Србин, него као комуниста, Југословен, антинационалиста и антитуђмановац. И не, није Горан Бабић дошао у Београд сам, дошао је са породицом, са женом и ћеркама. Праљкова супруга Kаћуша је Бабићева бивша жена која се од њега развела и за Праљка удала још прије рата.

Вук Бошковић, угледни млади умјетник и интелектуалац, гледа професорку „отворене вилице“ не због десет глупости изречених у пет реченица, него јер је одушевљен њеним фалсификовањем приче која је нажалост постала и таблоидна прћија и до чијих је детаља лако доћи након три минуте сурфања по интернету. Да ствар буде трагикомичнија, сама Биљана Србљановић воли да се представља као „штреберка“ која све што ради ради „дуго и темељно“, ако треба и „са чепићима у ушима“.

У једној ствари је Биљана Србљановић у праву: У судбини Горана Бабића је зиповано много оног најдубљег, најболнијег и најкомпликованијег кад је ријеч о причи о распаду Југославије. Само што њена обрада те приче – као и у случају Гаврила Принципа и Младе Босне – подсјећа на завјеру оног Флагуса из старог романа Дубравке Угрешић који удеси да се пишу лоше књиге на важне теме, а да би се те теме огадиле неком ко би о њима заиста имао шта да каже. Прошли пут није успјело, неће ваљда ни овај пут.

Данас

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here