Тома Здравковић, човек који сваком Србину дугује по јетру

Поделите:

Тома Здравковић, човек који сваком Србину дугује по јетру

Тома је говорио да су му епитет „певача туге” дали новинари, али је схватао зашто је тако морало да буде

Прошло је 27 година од смрти Томе Здравковића а његова музика и сећање на њега и даље су живи као да нас је напустио тек пре неку годину. Било је толико иницијатива по градовима широм Србије да Тома Здравковић добије улицу. Булевар. Трг. Не хаје Тома ни на оном свету, као што није ни на овом, за институције. Песме су његове завештање, и њему је и обезбеђено поштовање будућих покољења. Па таман и ако пресуше Сава и Дунав и насучу се сви сплавови у којима, уместо некадашњих кафана, ођекују „Дотако сам дно живота”, „Бранка”, „Данка” и остали хитови.

Здравковићева музика је плебисцитарно ујединила оне који од првог бријања нису изашли из царства прекипелих пиксли и прогорелих карираних столњака, па до књижевника и окорелих рокера. Тако је и један од највећих писаца на постјугословенском простору Миљенко Јерговић описао Здравковића у једном тексту следећим редовима:

“Али, био је један Србијанац, велики коцкар и пијаница, који је био ближи Едит Пјаф, Сартровим „Путевима слободе” и Kамијевом „Миту о Сизифу” него кафани из које је потекао и у којој је опевао свој живот. Премда је наступао на истој позорници с осталима, Тома Здравковић готово да и није имао везе са светом народне музике. Али још мање је припадао духу југословенске забавњачке естраде. А с рокенролом пак имао је везе колико и с аријама из Вердијевих опера. При том, он није био певач изворних народних песама, нити су песме које је написао и отпевао временом постале народне, али на свакој се позна, чак и кад ју задња бараба пева, да је Томина.”

А у тој кафани, у том Здравковићевом првом дому, дешавале су се епизоде које су постале типичне за његове љубавне песме.

Kафанску каријеру је започео у лесковачкој „Дубочици”. Брзо се чуло за њега, па је решио да почне да наплаћује своју репутацију. Пресудну улогу у каријери младог Здравковића одиграла је Силвана Арменулић, којој је он узвратио направивши јој највећи хит „Шта ће ми живот без тебе, драги”.

Тома је говорио да су му епитет „певача туге” дали новинари, али је схватао зашто је тако морало да буде.

“Нисам се љутио на такве реченице. У њима је било много топлине, емоција словенске душе. Јер, песме не пишу срећни људи. Превер, Јесењин, мој друг Мика Антић, свима је живот испуњавала туга. Они су били писци, а ја уз њих певач туге…”

Међу онима којима је срцу (и језику) била прирасла формула „вињак + Тома = кома” увек је било најмање народњака. „Сплавари” и „сплавуше”, истина, и вечерас ће – као и сваке ноћи – на омиљеним стециштима турбо-фолкера, уз шарене коктеле од 1000 динара по „шејкеру”, наручити „Навико сам ја на ноћни живот”, али такви никада неће заиста разумети поетику лесковачког мајстора.

И то из два разлога: први је што, да бисте осетили Тому, морате да волите рокенрол и блуз јер је, без обзира на аранжмане, Томина музика аутентично рокерска. А други – и важнији – јесте да његове песме губе на послатим порукама ако се пуштају у великим облацима парфема, обасјане одсјајем силикона изнад узбуркане Саве. Тома се конзумира кад си сам у кући, кад ти није ни до чега…

А Тома као Тома није оставио само песме и легенду. Можда је задужио српски народ у много чему, али је и он остао дужан нама. Не само што је могао још коју годину да нам сервира тугу у савршеним дозама (умро је са 53 године), нити зато што је једног дана био екстремно богат а другог позајмљивао за хлеб. Не, Тома је наш највећи дужник јер сваком Србину дугује барем по јетру.

недељник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here