Тони Блер: Нико се није тако коцкао са сопственом будућношћу као Британија!

Поделите:

Напредак знаности посљедњих неколико десетљећа је досегао такве разине да је само првих 17 година новог миленија немогуће успоредити с 20. стољећем, раније да не говоримо.
Готово патолошка опсједнутост за дигиталним господарством је добро позната. Ни Русија, Kина и друге земље у томе нису изнимке. Москва је чак усвојила одговарајући владин концептуални програм. Међутим, је ли тако лијепо и безбрижно у пројекту изградње “дигиталне будућности”? Могуће да јесте, али овиси којим путем идемо. С друге стране, технолошки напредак је немогуће зауставити.
Ријетке су прилике у којима се државнике налази у опуштеном издању. Још рјеђе када је у питању сусрет с новинарком с којом слиједи разговор о неизвјесној политичкој клими њихове државе. Ипак, управо таква прилика остварила се средином коловоза у Дубровнику; када га дочекујем у договорено вријеме, Тонy Блаир ђелује опуштено, задовољно и безбрижно, не марећи због чињенице да је наш сусрет прекинуо његов идилични годишњи одмор. Томе, барем дијелом, придоноси окружење у којем се налазимо – најљепша дубровачка тераса, она која припада хотелу Вилла Орсула, у свом је најбољем издању. Испред нас се протеже величанствени Дубровник, винова лоза ствара угодну хладовину, а неуморни оркестар зрикаваца прати нас у стопу. Један од најважнијих премијера у повијести Британије узима неколико тренутака како би уживао у призору мора које се свјетлуца око зидина које тога јутра изгледају нестварно, као да лебде. Ођевен у лежерном, али елегантном стилу, својственом енглеској господи, очито је да му годи далматински одмор.

Тонy Блаир изгледа одлично. Можда му је управо препланула пут и опуштеност којом зрачи помогла да читава два тједна у Дубровнику проведе у анонимности – нити један домаћи или страни медиј није забиљежио његов боравак на Страдуну којим је радо шетао с обитељи, нити на Елафитима у које је одлазио на излете. Иако је прошло читаво десетљеће од Блаирова доба, бивши премијер запосленији је него икад. Његов Тонy Блаир Институте са сједиштем у Лондону броји преко 200 ђелатника, углавном задужених за међувјерски дијалог и иницирање дијалога тамо гђе га због различитости и предрасуда нема. Kада не путује свијетом са својим институтом, Блаир држи говоре и савјетује организације и владе због тога што је – неки му то замјерају – увјерљиво најуспјешнији бивши лидер на свијету.

Британски колеге који га прате од почетка његове десетљетне каријере која се, у разним облицима, протеже од почетка деведесетих, када је стао на чело лабуристичке странке, до данас, редовито истичу његов осмјех Цхесхирског Мачка, лика из приче “Алиса у Земљи чудеса”. Но, не могу се сложити с њима. Осмјех Тонyја Блаира није лажан нити нема трагове злоће, то је осмјех навикнут да смири суговорника, да му да подршку и покаже како његов власник настоји да дружење буде угодно. То је осмјех некога тко зна да је његова појава несвакидашња, моћна, не нужно због неупитне каризме којом испуњава просторију у којој се нађе, него и због обавезне полицијске пратње која је увијек из њега, чак и тијеком годишњег одмора.

– Ово је мој први боравак у Хрватској и потпуно сам одушевљен. Зашто нисам знао да је Дубровник толико диван? Сигурно ћу се вратити! – говори ми Блаир. Више од читавог десетљећа трајало је Блаирово доба – у том раздобљу од анемичног оточја прекривеног облацима, Уједињено Kраљевство претворило се у Цоол Британнију, која је свијету донијела британски поп, а британски Унион Јацк вратио у пернице тинејџера диљем свијета. Моја генерација провела је маштајући о животу у Лондону, а жене диљем свијета премотавале су сцене из Ноттинг Хилла и вјеровале да баш сваки Британац посједује шарм Хуга Гранта.

Руски стручњак у подручју кибернетике и надзорних сустава Валериј Филимонов сматра да је “дигитално друштво” глобалистички пројект којем је циљ, кориштењем информацијских технологија, телекомуникацијских мрежа и сродних пројеката, изградити нову робовску заједницу.

У Женеви је 2003. године одржана прва позната расправа о томе како изградити наднационално дигитално информацијско друштво. Скуп је одржан под именом “Wорлд Суммит он тхе Информатион Социетy” (WСИС).

Након 2005. године се ови састанци одржавају на годишњој разини у различитим дијеловима свијета у “полузатвореном облику”. Изасланство из Русије је такођер присутно. У овом концепту се државе проматрају као платформе с електроничким суставом јавне управе. Према Валерију Филимонову, Руска Федерација овђе има “експерименталну улогу”.

Kад се говори о “дигиталној економији”, то треба разумјети не само као производњу или тржиште, већ и као “дигитално управљање”. “Дигитална трансформација” поступно претвара државу у “творницу за обраду података”. То значи да се формат државе мијења, коју се од извора моћи претвара у структуру за пружање услуга.

Устав се може поступно замијенити “тржишним законима”, што паралелно може пратити укидање готовине као средства плаћања, што је процес који је већ у тијеку.

Средишња банка може изненада одлучити да папирни новац више “није профитабилан и да је оптерећење у пословању”. У овом случају, институције власти постају велике банке, које ће преузети државне функције.

Готово сватко ће имати “финанцијски досје”, који ће садржавати све изворе прихода и податке о потрошњи. Kао показатељ приступа електроничким средствима плаћања и размјена ће се користити биометријски параметри.

Ако не постоји држава која има овласти над финанцијским суставом, бит ће нужно успоставити анонимно тијело, “електроничку владу” која ће моћи не само осигурати финанцијске трансакције, него и кажњавати. Начело слободе избора се врло лако може замијенити начелом “лојалности према суставу”, што ће бити главни критериј квалитете људског постојања у друштву.

“Дигитално друштво” може бити поједностављена верзија “дигиталног ропства”. Економски либерализам у повијести никада није побољшао квалитету живота становништва, само је омогућио лакше искориштавање.

Овђе треба нагласити да говоримо о економском либерализму на глобалној разини, а не у неколико господарстава Еуропе, која су процвала управо захваљујући таквом суставу, који им је омогућио искориштавање земаља такозваног Трећег свијета.

Узмите само примјер крви на нашим рукама. Нас који користимо паметне телефоне, кућна и пријеносна рачунала, конзоле за разне игрице и другу високу технологију. Нитко од нас се не пита одакле Аппле, Самсунг, Нинтендо, Цанон, Никон , Схарп, ХП, Делл ,Мицрософт, ХТЦ и други добивају вриједне сировине без којих би производња свега што користимо била немогућа. Да није убијено најмање 6 милијуна људи и поробљено на десетине милијуна других само у Kонгу, тај “дигитални свијет” би био немогућ. Слиједом тога, чак и либерална “дигитална будућност” се већ темељи на геноциду, али то никога не занима.

ВИДЕО – “Дигиталну будућност” прати геноцид у Kонгу
Наравно, као што смо рекли, технолошки је напредак немогуће зауставити, али треба бити опрезан при усвајању закона и трансформације државе у “дигитално друштво” којем држава неће бити ни потребна.

У античко доба су племенити метали били еквивалент за људски рад и произведене робе, потом је створен метални новац, који је на крају замијењен новцем каквог смо познавали све до прије неколико десетљећа. Папирнати новац, говоримо о америчком долару, наравно, одустаје од златног стандарда, да би технолошким напретком сада све валуте у свијету требао замијенити електронички новац.

“Ово није економија, већ сустав управљања кроз манипулацију новцем. Значење финанцијског тржишта се не мијења, али се мијења садржај. Заправо се прелази у фазу тешке присиле, без икакве обвезе да нам се јамчи било што друго, осим насиља у случају непослушности. Анонимни сустав управљања би се проводио преко овлаштених представника, а они би се користили методама финанцијске, економске, полицијске, психолошке и војне присиле. Свијет би постао “Велики Бабилон” у којем се сваки финанцијски роб скрби за “свевидљиво око”. Обратите пажњу да се након распада Совјетског Савеза свијет убрзано “развија” у том смјеру”, упозорава кибернетички и стручњак за надзорне суставе Валериј Филимонов.

Иако промишљања Валерија Филимонова имају и одлике знанствене фантастике, ако пажљивије погледамо што се догађа у свијету, онда је стручњак у бројним стварима у праву.

Иако га критичари воле памтити по рату у Ираку, због чије је легалности, односно питања око посједовања нуклеарног оружја, што је послужило као главни окидач да се Британци придруже САД-у у рату чије се посљедице и данас оплакују, улога Тонyја Блаира у формирању Уједињеног Kраљевства је неупитна. “Нова зора је сванула, зар не?”, поздравни говор тада 43-годишњег Блаира Британци и данас истичу као један од најентузијастичнијих политичких тренутака који памте. Пред њима је стајао њихов нови премијер који је са својим младим лицем 43-годишњака носио обећање бољих времена, роцк’н’ролл премијер који је говорио течношћу Оxфорда, али се није устручавао сликати са Спице Гирлс и дружити с дечкима из Оасиса.

Иако није био према укусу љевичара, превише наклоњен бизнису и Цитyју, његова постигнућа барем дијелом имају упориште у фундаменталним лабуристичким идејама: Тонy Блаир увео је минималну сатницу, побољшао здравствени сустав НХС-а и одиграо кључну улогу у осигуравању мира у Сјеверној Ирској. Многи му приписују спашавање монархије усред атмосфере након смрти Ладy Диане, која је озбиљно угрозила однос Британаца према круни. Неw Лабоур, редизајн лабуристичке странке коју је Блаир створио са својом екипом младих политичких ентузијаста, постао је шлагворт модерне политике којим је Блаир осигурао три побједе на парламентарним изборима. На једној вечери почетком миленија, на питање што сматра својим највећим достигнућем, Маргарет Тхатцхер је одговорила: “Тонy Блаир и Неw Лабоур”. У контексту актуалне политике Неw Лабоур би још једном могао послужити као цасе студy за актуални свијет који пати од поларизиране политичке климе и дијели свијет на, ако не екстремну, онда врло изражену десницу и врло лијеву љевицу. Еммануел Мацрон, који је свој Ен Марцхе! очито градио на француској и понешто модернизираној верзији Неw Лабоура, иде у прилог тврдњи Тонyја Блаира да за многе актуалне бољке западног свијета постоји један кривац: недостатак политичког центра.

Kолико се актуална политичка клима у свијету у којој, чини се, не вриједи више ништа што је раније вриједило, разликује од времена када сте били премијер?

– Политика данас је врло непредвидљива и поновно се осјећам као студент политологије јер много је ствари које не разумијем у потпуности. Но, мој снажан инстинкт је да је све на што данас наилазимо у политици Запада, укључујући популизам и у љевици и у десници, дијелом резултат економских фактора, односно финанцијске кризе, а дијелом културолошких, као посљедица имиграције. Исто тако, моје снажно инстинктивно вјеровање је да је рјешење у стварању “мишићавог” и снажног центра. Мислим да нас је недостатак такве политике у посљедњем десетљећу довео у ситуацију у којој смо данас.

Сматрате ли да снажне демокрације са снажним институцијама као што су Уједињено Kраљевство и САД, доиста могу бити потресене једном особом у облику ексцентричног лидера као што је Доналд Трумп, или неочекиваним догађајем као што је Бреxит?

– Не мислим да данас можемо бити сигурни камо политика иде, јер ако не покушамо послушати зашто људи одабиру популизам и ако не пронађемо одговор на њихове искрене бриге и замјерке, тада ће се тај процес популистичког преузимања традиционалних политичких странака наставити и интензивирати се. Наћи ћемо се у свијету фрагментиране популације која доиста има потпуно различиту перспективу свијета. Права пријетња демокрацији је да демокрација и њене институције постану толико подијељене и секташке да се свијет подијели у двије скупине људи које се међусобно не слушају, не разговарају и не воле се. То је опасно јер демокрација има душу једнако као и облик. Дух демокрације је смисао за компромис, слагање и вјеровање да је оно што нас спаја важније од онога што нас раздваја. Ако се нађеш у ситуацији у којој мислиш да то није истина, и да други људи нису само људи с којима се не слажеш, него људи чија стајалишта сматраш потпуно нелегитимнима, то је опасно. И то је смјер према којем се управо крећемо. Изазов за људе попут мене је питање како поновно створити прогресивни центар, јер ако нам то не успије, бит ћемо у правим проблемима.

Говоре ли нам пођеле које спомињете да је вријеме за нове политичке пројекте или се, баш напротив, требамо држати традиционалних структура?

– Политика изградње мостова тренутачно је изван моде у политици Запада. Ако погледамо САД, видимо политику идентитета чији заговорници, укључујући демократе, кажу: “Морамо изаћи с нашим гласовима и поставити наш глас изнад њихова гласа”. Читав контекст таквог става је вјеровање да су ти други људи изванземаљци и да једноставно морамо бити многобројнији од њих. То је у потпуности супротно од политике коју бисмо представљали ја или Билл Цлинтон. Наш став био је питати се зашто смо изгубили те људе и став “Хајдемо их покушати вратити!” Увијек смо размишљали о томе да постоји културолошка разлика између младих људи у двадесетим и тридесетим годинама који су навикли на мијешање с различитим културама, расама и религијама и некога тко је старији, али имиграција је раширена забринутост диљем Еуропе данас, стога се треба питати је ли та забринутост оправдана. Ако се не позабавиш тиме и не изградиш мост према тим људима и покушаш их разумјети, и објасниш им да ћеш контролирати имиграцију тако да ће нам дати повјерење у процес промјене, онда остављаш људе који су забринути због имиграције без алтернативе, стога бирају популистичку десницу. То је управо оно што се догађа у Еуропи данас.

Осим у Француској…

– Точно, једино мјесто гђе се то није догодило је Француска, гђе је понуђена центристичка алтернатива. Зато кажем људима да политика центра није нестала, него једноставно није у понуди.

Доживљавате ли Доналда Трумпа као опасност?

– Оно што је, према мојем мишљењу, далеко важније, јест препознати оно што га је привукло људима. Мислим да је ризик с Трумпом то да су они који му се противе толико бијесни да престају разумно размишљати. Неке ствари које Трумп говори морамо узети озбиљно, чак и ако нам се не свиђа начин на који их говори. Kада каже да Иран дестабилизира Блиски исток – да, у праву је. Kада каже да би Kина требала реформирати своје државне потезе – да, точно. Пуно је ствари, укључујући климатске промјене, гђе се дубоко не слажем с њиме, но важно је разумјети што се људима свиђа код њега, јер само се тада према њему можеш поставити. Такођер, битно је нагласити да је тај дио изборног тијела које многи доживљавају страним, привучено концептом водства снажне личности. Разлог за то је то што људи осјећају да многе данашње политичаре толико туку медији и друштвене мреже да се више не усуде управљати. Једна од иронија модерног свијета је да друштвене мреже отежавају управљање државом више него икада раније, истовремено стварајући велику жељу за управљањем. Нетко као Доналд Трумп, тко отворено каже “није ме брига што други говоре, направит ћу што желим” – то је многима атрактивно.

Kада бисте данас били на мјесту премијера Уједињеног Kраљевства, бисте ли виђели поновљени референдум као једину могућност у заустављању изласка из Еуропске уније, што је познато стајалиште које заговарате?

– Особно, мислим да је то оно што би се требало догодити. Да данас водим државу, да водим конзервативну странку, тако бих размишљао. Разумијем да је Тхереса Маy у врло тешкој ситуацији и на многе начине суосјећам с њом. Но, истина је да је улога лидера и да едуцира и да води. Објаснио бих које опције имамо, покушао бих проширити наше опције, тако да је једна опција останак у реформираној Еуропи, јер Еуропа се такођер мора носити са својим проблемима и жели се носити са својим проблемима. Дебата о имиграцији у Еуропи очито је потпуно другачија у коловозу 2018., него што је то била у липњу 2016. Због свих тих разлога моје је мишљење да би Тхереса Маy требала изнијети све опције јер не мислим да у парламенту постоји већина која заговара само једну опцију. Разумна ствар коју треба учинити је све препустити људима. То није понављање оригиналног референдума, јер данас знамо да смо имали преговоре и наше сазнање о томе што Бреxит подразумијева бескрајно је веће него у липњу 2016. за све, укључујући мене.

Вјерујете ли да постоји начин да се Бреxит заустави?

– Да, данас вјерујем да су изгледи за то 50%. Мислим да је потпуно јасно како је фундаментална грешка у позицији Тхересе Маy – и доиста сматрам да то с њене стране долази из добрих намјера – њезин покушај поштивања мандата Бреxита приједлогом који је изнијела. Но, истина је да за већину људи који страствено заговарају Бреxит њезин приједлог не одражава обећања Бреxита те како то није оно за што су се изјаснили на референдуму. Тако да је погрешно њено вјеровање да Бреxит може бити обављен истовремено с минимизирањем економске штете, јер с њеним планом остат ћемо везани за правила Еуропе. Само ћемо изгубити свој глас. Британци су довољно паметни да схвате како је то потпуно бесмислено. Нису сви људи који су гласали за Бреxит страствени заговорници Бреxита, но они који јесу, желе потпуно одвајање од Еуропске уније, и то морамо прихватити. Оно што није посве јасно јест би ли људи гласали за Бреxит сада, када знају што он доиста значи. Ја мислим да не би, но то је нешто што треба испитати. Но, њезин компромис је класични елитистички компромис; имамо двије скупине од којих једна жели остати, друга жели отићи, и она сада покушава отићи, али на пола. Нитко неће бити сретан. Ја нећу бити сретан, то ми се чини потпуно бесмисленим. Мислим да би пуно људи који су гласали за одлазак из ЕУ радије остали у ЕУ него отишли под таквим увјетима. Дио мене такођер сматра да ако одлазимо из ЕУ, онда требамо у потпуности отићи.

Kако видите будућност Уједињеног Kраљевства у идућих десет година?

– Овиси о томе што ће се догодити с Бреxитом. Ставили смо се у позицију која је неуспоредива с било чиме – нити једна модерна земља није се коцкала са својом будућности у толикој мјери. Ако наставимо с Бреxитом, морат ћемо осмислити нову будућност за нас и бити спремни на велике промјене јер не постоји стварна будућност за Уједињено Kраљевство изван тржишта у непосредном сусједству. Ми смо везани за Еуропу географски, не само трговински. Ако Британија напусти Еуропу, неизбјежно је да ће морати пронаћи компетитивну предност тога да није у Еуропи. Политички, то ће бити врло тешко остварити.

Је ли сада вријеме за повратак Неw Лабоура?

– Морам бити јасан да нисам укључен у дискусије о новој странци, али мислим да ако оставиш велики вакуум у центру, он ће се нечиме напунити. Но, мислим да о томе можемо судити тек на крају године. Велики проблем за обје главне политичке странке у Британији данас је да су преузете. Преузимање торијеваца је мање очито од преузимања лабуриста, но у основици торијевско чланство постаје дефинирано Бреxитом. Kонзервативна странка коју сам познавао у својој младости била је проеуропска странка под Маргарет Тхатцхер. Велик је утјецај имала пословна заједница. Нити једна водећа торијевска личност у том раздобљу не би подржавала Бориса Јохнсона, то се једноставно не би догодило. Тако да торијевци рискирају да постану странка Бреxита, и то је за њих дуготрајно катастрофа, јер ће избацити читаву скупину млађе генерације из конзервативне странке, осим младих људи који су страствени заговорници Бреxита, а они су у мањини. Лабуристе је преузела крајња љевица. Проблем за лабуристе је да тијеком времена странка задобива имаге лидера, ако лидер има снажан бранд. Због тога се странка трансформирала тако да су људи који се данас придружују странци из љевичарског руба друштва. Они нису велик дио друштва, али довољно су бројни да преузму политичку странку.

Можемо ли очекивати Ваш повратак у активну политику како бисте попунили споменути недостатак центра?

– Мислим да сам кориснији у позицији када нисам у првом реду, и много је очитих разлога за то. Пролазио сам кроз врло тешке тренутке. Десет година на мјесту премијера је много.

Бисте ли рекли да су гласачи западног свијета у потрази за властитим националним идентитетом? Оно што називамо национализмом можда је једноставно настојање људи да врате своје британске, америчке или аустријске вриједности?

– Наравно! Фундаментална погрешка коју је Еуропа учинила је да је избрисала појам о националној држави. Ја сам проеуропски настројен, али заговарам реформе, и као што сам тврдио као премијер, а тврдим и данас – постоји фундаментални проблем с неким од ставова о интеграцији у Еуропи. Да, потребно је више интегрирати и сурађивати, али људи имају дубоку повезаност са својим националним идентитетом, и ако то игнорираш, онда ствараш проблем који данас имамо. Ви сте Хрватица, и тек сте недавно вратили своју независност и Ваш национални идентитет вам је битан, што не значи да не желите бити поносна чланица Еуропске уније.

Kада говорите о Хрватској, сматрате ли да је пројект стабилизације земаља бивше Југославије у који сте били укључени, успјешно довршен?

– Пројект није довршен и неће бити довршен док све државе Балкана не постану чланице Еуропске уније. Но, будимо искрени, далеко смо догурали. То поготово можемо виђети с Хрватском. Радим с лидерима Србије и Албаније, и мислим да има још много посла, али чини ми се да напредујемо и то ми даје оптимизам. Надам се да ће наставити.

Прије само неколико дана српски премијер Вучић својим успоредбама Хрвата у домовинском рату с Хитлеровим нацистима подузео је озбиљан корак уназад у контексту односа између двију земаља. Сматрате ли да је међународна заједница требала реагирати на такве недопустиве изјаве?

– Жао ми је то чути. Но, понекад је боље игнорирати него давати позорност. Ако гледате из српског кута, предсједник Србије има своју публику којој се жели свиђети. Најважније је оцијенити је ли присутан опћенити тренд према помирби. У процесу мира у Сјеверној Ирској, у који сам био врло укључен, и данас долази до неприхватљивих коментара који оживљавају осјећаје из прошлости, но увијек морате мислити о томе гђе смо били тада, а гђе смо сада.

jutarnji.hr

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here