Трампова доктрина

Поделите:

Трамп ће наставити да поставља и отпушта функционере док не нађе људе спремне да спроводе његову политику

Доста се говорило о ,,Трамповој доктрини“ током првих месеци тренутне америчке администрације, али јако мало од тада. То је показатељ затупљености медија естаблишмента и њихових збијених редова експерата који нису успели да препознају јасне контуре нове америчке спољне политике док је израњала током последњих неколико недеља. Трамп ће наставити да поставља и отпушта функционере док не нађе људе спремне да спроводе његову политику.

Шта је ,,Трампова доктрина“? Прво, она задржава право на употребу америчке војне моћи за заштиту виталних америчких безбедносних интереса, док тражи компромис са конкурентским силама – пре свега Русијом и Кином – тамо где је такав компромис могућ. Друго, она ставља америчко економско благостање на прво место, укључујући и први озбиљан напор у овој генерацији да се заштити америчка технолошка снага.

Ово је јасно из става администрације према два одметничка лактароша, Северној Кореји и Ирану. Нудећи сусрет Ким Џонг Уну, Трамп је успешно понудио режиму из Пјонгјанга шансу да остане на власти у замену за престанак претњи својим суседима, а Кини је понудио прилику да искористи своје добре везе да обузда свог несташног савезника.

Прихватање кинеске улоге као регионалне силе је имплицитно – док год Кина користи своју моћ да одржи прихватљиви status quo. То подразумева признавање кинеске сфере утицаја, ако је кинески утицај доброћудан. Истовремено, Трамп ће пружити Кини жестоку конкуренцију у стратешким економским питањима, као што је ставио до знања забраном предложеног Бродкомовог (Broadcom) преузимања Квалкома (Qualcomm).

ЗАБИЈАЊЕ КЛИНА ИЗМЕЂУ ТЕХЕРАНА И МОСКВЕ
Вашингтон такође жели да забије клин између Ирана и његовог руског савезника из нужде, као што сам и написао у извештају од 14. фебруара. Након што је администрација Џорџа В. Буша уништила сунитски доминантну ирачку државу и отерала суните региона у загрљај недржавних актера, Русија је ушла у Сирију да угуши сунитски џихад који је претио да метастазира ка руском Кавказу.

Али савезништво између шиитског Ирана и Москве је танано, а Русија нема интереса у иранској империјалној амбицији формирања шиитског коридора од Авганистана до Либана. Асадов режим у Сирији, подржан од стране иранске револуционарне гарде и шиитских плаћеника из неколицине земаља, извршио је највеће етничко чишћење у савременој историји, протерујући неких десет милиона Сиријаца и, у појединим случајевима, замењујући их шиитима.

Трамп неће толерисати да Иран, наоружан нуклеаркама, контролише шиитску империју. Вашингтон нема проблема са руским присуством у источном Медитерану, које би могло да буде решено концесијама око Крима у замену за сарадњу око Ирана.

Али нема начина да Вашингтон притисне Иран без значајних дипломатских ломова. На пример, мало је тога што САД могу да ураде да парирају Русији и Ирану у Сирији без јачања курдских милиција које би разбеснело Турску. Држећи се по страни када је турска војска опседала курдско упориште Африн у северној Сирији, САД су биле дубоко понижене.

Одлазећи државни секретар Тилерсон је био погрешан човек на погрешном месту. Директор етаблиране и дуготрајне компаније се постаје прављењем што је мање могуће непријатеља и подмиривањем највећег дела клијентеле. Турска је домаћин америчкој војној бази у Инџирлику и као таква клијент у односу на Стејт департмент и Пентагон. Исто је и са Катаром који је домаћин америчкој бази. Када год клијент – нпр. Турска – направи довољно буке, релевантни људи у Вашингтону ће правити уступке.

Његово сналажење пред турским придикама поводом америчке подршке Курдима на турској граници понизило је Сједињене Државе. Средином фебрура, турски председник Ердоган је експлицитно запретио да ће напасти америчке снаге које су се налазиме међу одредима курдске YPG милиције у сиријском граду Манбиџу. Медији су цитирали упозорења америчких команданата Турској да ,,одступи“, а Ердоган им је запретио ,,османском шамарчином“. Тилерсон је одговорио посетом Ердогану у Анкари, током које га је позвао да ,,смањи тезије“, што ће рећи – прихватио је турски ултиматум. Асад и Русија су у међувремену ушетали на сцену као заштитници Курда.

Турска посматра перспективу настајања курдске државе као егзистенцијалну претњу. Такође и Иран, чију десетину популације чине Курди, лоцирани углавном дуж иранске границе са Турском и Ираком. Етнички немири су полуга којом би САД могле да притисну Иран, али не тако да не узнемире Турску истовремено. Вашингтон ће морати да утврди који је интерес пречи и да потом прихвати последице. Тилерсонов корпоративни стил је настојао да удовољи највећем броју клијената и на крају није усрећио никога, укључујући и председника. Како неки медији спекулишу, замена Тилерсона дерктором CIA Мајком Помпеом наговештава мање снисходљив приступ Турској.

Тилерсон се наводно такође противио премештању америчке амбасаде у Израелу у престоницу Јерусалим, вероватно зато што би то узнемирило неке муслиманске државе (а у ствари заливске земље су највећим делом ову одлуку прихватиле у ходу). Ниједна друга одлука председника није задала толико главобоље међу америчким дипломатским кором, али њена сврха је јасна: Трамп је послао поруку да ће САД бити уз своје најближе савезнике, а истовремено је консолидовао подршку кључног политичког клијента – америчких евангелистичких хришћана.

Трамп жели да ограничи америчке прекоокеанске обавезе колико год је могуће док истовремено делује одлучно у обуздавању перспективних стратешких претњи, на пример Северне Кореје и Ирана. Његова главна брига је америчко благостање. Предложене тарифе од 25 одсто на увоз челика и 10 одсто на увоз алуминијума добиле су више пажње него његова интервенција у преузимању Квалкома, иако је ово друго далеко већи догађај.

ТРАЖЕЊЕ САРАДНИКА КОЈИ ЋЕ ПЛИВАТИ УЗ СТРУЈУ
Да ли ће САД користити више својих метала неће утицати на судбину америчке економије, нити канадске, мексичке, бразилске или јужнокорејске – највећих извозника метала Сједињеним Државама. Полупроводници хоће. Током последњих 20 година, производња полупроводника је мигрирала изван САД – а Тајван, Јужна Кореја, па све више и Кина, представљају изазов за амерички дизајн полупроводника.

Тарифе нису ефектан начин да се сачувају америчка радна места. Тарифе за челик и алуминијум су биле грешка, као што сам и рекао другог марта. Изнервирале су америчке савезнике и пружиле минималну предност америчком запошљавању. Али заштита америчке технологије је потпуно друга ствар. Кина годишње увози чипове у вредности од четврт билиона долара и ургентно жели да их производи код куће.

Њен апетит за аквизицију високих технологија је енорман. Кина поседује неке одличне сопствене фирме које се баве производњом чипова – нпр. Канан криејтив – али релативно малом броју успешних кинеских стартапова недостају дубина и ширина да конкуришу Америци, Тајвану и Јужној Кореји на овом пољу. Технолошка снага је на крају крајева најважнији извор економског благостања и Трамп је потпуно у праву што брани предност Америке у том пољу.

Кинески и руски утицај око њихових граница су животне њињенице, а Трампова администрација нема намеру да покушава да то промени. За разлику од перманентног спољнополитичког консензуса који је владао Вашингтоном од Клинтонове администрације надаље, Трампова нема илузије о калупљењу света по америчкој слици.

Она идентификује одређени број критичних питања која се тичу америчких интереса и посвећује ресурсе њиховом решавању, док усваја став бенигног запостављања остатка света. Она има мало стрпљења за Европу која није у стању да издвоји НАТО прописани минимум од 2 одсто БДП-а на одбрану, и мало интересовања за велике сплетке сузбијања кинеског утицаја удруживањем са Јапаном и Индијом.

Трампов лични менаџерски стил је обојен његовим животним искуством руководиоца приватне породичне компаније, у коме директор нема разлога да прави компромисе и формира коалиције. Али то не објашњава рапидне промене особља унутар администрације. Проблем је више у томе што је тешко пронаћи било кога са јаком биографијом кога није устројио естаблишмент.

Довођење у питање неизбежности тријумфа демократије и валидности изградње нација у годинама након завршетка Хладног рата значило је моменталну каријерну смрт. Да би неко добио докторат из међународних односа на престижном факултету или унапређење у Стејт департменту, Пентагону или CIA, морао је да плива низ струју. Није само да цар нема одело. Империја нема кројаче, како сам насловио и своју критику генијалне књиге Ангела Кодавиље ,,Створити и сачувати мир“, из 2014. године.

Трамп је на тешком задатку да нађе аутсајдере спремне да делују у складу са Трамповом доктрином. Генерал Мајк Флин је био један такав аутсајдер – једини виши амерички обавештајни официр спреман да се супротстави конвенционалном наративу – али су га се противници у обавештајној заједници лако решили. Постављање директора нафтне компаније на место државног секретара деловало је као храбар потез, али се нажалост испоставило да он размишља конвенционално.

Директор CIA Мајк Помпео, као бивши командир тенка, предузетник и конгресмен, јесте аутсајдер који има добру везу са председником и вероватно ће боље послужити његовим циљевима. Председнику ће можда требати још измена у особљу пре него што окупи прави тим.

 

Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

 

Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here