Треба ли нам више толеранције за десну мисао?

)
Поделите:

Доскорашњи немачки председник Јоаким Гаук објавио је књигу у којој позива на ширење поља толеранције удесно, али изабрао је лош тајминг

У управо објављеној књизи Толеранција. Једноставно тешко бивши немачки председник Јоаким Гаук пледира за проширивање толеранције на десно. Иако аутор пледира за толеранцију мисли и аргумента, а никако десног насиља или спремности на насиље, књига је изазвала велику полемику у немачком јавном простору. Лош тајминг, сматрају медији, позивајући се на недавни десничарски атентат на локалног хесенског политичара Валтера Либкеа. Шта сме десна мисао, а да није десни злочин?

Јоаким Гаук је био протестантски теолог и пастор пре него што је 2012. постао немачки председник и на тој функцији остао до регуларног истека мандата у марту 2017. Регуларни крај мандата се спомиње да би се нагласило како Гаук није отишао са функције у јеку неке контроверзе, али да свеједно није био омиљен у свим политичким струјама, те да је скоро годину дана пре краја функције објавио да се неће кандидовати за други председнички мандат.

Гаук је посебно стајао под притиском такозване леве хуманистичке интелигенције због ставова интерпретираних као латентно десних. Такозване, зато што су и друге политичке опције – центар, десни центар, либерална сцена – хуманистичке, утолико да такође поседују мирољубиве визије о судбини света и човека у њему.

Јоаким Гаук се овде користи као парадигма за постојање безбројних нијанси између десне и леве мисли, које се у јавном дискурсу Немачке, ништа мање Аустрије, све одреда и олако проглашавају радикалним десничарским ставовима. Довољно је споменути да је Гаук изворно био независни кандидат левице (СПД/Зелени), али да га је одбијало управо чланство тих партија.

Из оптужби о Гауковом „десном статусу“ много пре него што је написао књигу у којој пледира за толерантнију толеранцију, овде су изабране три епизоде – „Occupy“, ислам и Тило Сарацин.

ТОЛЕРАНЦИЈА У ВРЕМЕНУ ТЕРОРА
За покрет „Occupy Wall Street“ Гаук је својевремено изјавио да су његови носиоци „невероватно блесави“ („unsäglich albern“) кад мисле да би након укидања тржишта и капитализма „сви живели сретно и весело, решен проблем“. Кад је његов претходник Кристијан Вулф (ЦДУ) својевремено изјавио да је „ислам део Немачке“, Гаук је опонирао како су „само муслимани део Немачке“; муслимани као грађани, а не ислам као религиозно-политички систем.

Ту је и случај финансијског експерта Тила Сарацина, који је у јавности добио статус про-десничарске иконе још пре девет година кад је објавио књигу „Немачка једе саму себе“ („Deutschland schafft sich ab“), у којој је критиковао прогресивну исламизацију земље под Меркелином политиком. Гаук је изјавио да је то „храбра књига“, и тако се и сам, без намере, нашао са Сарацинове стране. Сад је са својом књигом Толеранција, једноставно тешко (издавачка кућа Хердер) Гаук напустио простор нијансиране сенке можда десног и јавно оптужен за наивног симпатизера десног насиља.

Књига Јоакима Гаука „Толеранција. Једноставно тешко”

Јоаким Гаук, бивши председник, бивши борац за људска права бивше ДДР, ових дана гостује у немачким телевизијским студијима, пролази кроз јавне трибине, даје интервјуе, све да би промовисао поруку која се може свести на следеће: Политичка средина, тај тврди консензус у центру, мора да покаже више толеранције у „десном смеру“. Лева хуманистичка интелигенција напросто мора наћи начина да мирно, без излива беса, без моралног остракизма, без топтања ногама, поднесе другачија мишљења.

Толеранција, онако како је схвата Гаук, и не само он, „почиње тамо где боли“. Тамо где боли кад неко мисли другачије него „ми“ као група, или „ја“ као морални судија. Никад се два дијаметрално супротна апела, један за више толеранције, други за никакву толеранцију, нису сударила са већом снагом и иронијом него сада на примеру Гаукове књиге.

Гаук тражи више толеранције на десно, случај Либке заповеда нулту толеранције према десно. Гаук мисли да се јавни дискурс, који функционише под тешком диктатуром консензуса у центру, мора отворити према другачијим мишљењима. Они који га критикују мисле да свако омекшавање јавног дискурса отвара пут бандама десничарских убица и атентатора.

КОМЕ СЕ НЕ СВИЂА, ПУТ ПОД НОГЕ!
Нема сумње, случај Либке је застрашујући пример немачке поларизације. Валтер Либке, ЦДУ, шеф локалне управе за Касел (административна јединица покрајине Хесен) је убијен 2. јуна ове године. Док је седео на тераси своје куће у Волфхагену поред Касела, Либкеу је пришао Штефан Ернст (р. 1973), радикални десничар из Визбадена и испалио му метак у главу с мале дистанце. Случај личи на типичну егзекуцију десничарских банди, али, како и друге банде убијају на сличан начин, најбоље је држати се његове правне димензије.

Ернст је увек био активно десни, али је 2009. године, по властитом признању, „излечен“, и то у поступку који личи на епизоду аутогеног оздрављења. Медији преносе његове изјаве – преко бранилаца – да је пожелео да води нормалан живот, да има породицу, посао, пријатеље и недељни ручак. А онда је дошла кобна 2015. Негде од краја августа те године до раних зимских месеци следеће, канцеларка Ангела Меркел је несмотреном, исхитреном политиком пустила у земљу милион исламских миграната с Блиског истока, северне Африке и Хиндукуша, успут суспендовала европско и национално право, избрисала Шенген као културно добро и поларизовала дуж линије на којој се Немачка, Европа и ЕУ тек данас сламају.

Те јесени су се политичари коалиционих партнера ЦДУ и СПД растрчали по скуповима и трибинама да бране канцеларкину политику, сензибилизују јавност за нову ситуацију и анестезирају је на све могуће изазове за социјалну кохезију друштва. Валтер Либке је био један од њих. На трибини у Лофелдену (Касел) 14. октобра 2015, Либке је бранио канцеларкину политику и на крају у емотивном врхунцу изрекао реченицу: „Коме се не свиђа, нек се покупи из Немачке и оде“.

Наравно, да би неко у тајности ковао убиство једног политичара који каже „коме се не свиђа, нек се купи одавде“, потребно је да буде много више од обиног критичара или незадовољног опозиционара. Потребне су одлучност, свест о мисији, спремност на насиље, доза лудила и, наравно, припрема – набавка оружја, похрањивање, склоништа, различити нивои јатака и истомишљеника.

Сахрана Валтера Либкеа у Касену, 13. јун 2019. (фото АП)

Ернст је био на скупу у Лофелдену. На Либкеову реплику „коме се не свиђа…“, Ернст је у личној епифанији схватио императив ситуације и добио нови напад старе болести. Након тога је скоро четири године планирао Либкеово убиство, чекао га испод терасе као неки злокобни Ромео прељубницу Јулију и сваки пут „са олакшањем напуштао почекушу кад се Либке не би појавио“.

Будући да је реч о десној опасности, одмах се поставило питање да ли је Ернст деловао сам. О томе истрага за сада не даје јединствено мишљење, чак га често мења, онако као што и сам Ернст у досадашњем поступку мења исказе, а његов бранитељ медијима доставља пробране мрвице. Тренутно стање ствари је да је Штефан Ернст радикални десничар који делује из принципа „отпора без вође“, у теорији познатог под терминима „leaderless resistance“ или „führerloser Widerstand“. Ту Брејвик пада на памет, Терант на Новом Зеланду, као и неки исламистички атентати по Европи и Америци.

Да ли је неки убица с политичким мотивима усамљени вук или организовани манијак је у крајњој линији питање за истражне органе и судове. Код Штефана Ернста је то још отворено. Након што је 2009. „оздравио“, он више није имао директних контакта са десничарским групама из полицијског регистра. То не, али је зато имао круг истомишљеника, који су га охрабривали у мисли, можда у делу, а готово сигурно у набавци оружја.

ОТВОР СДЕСНА, ХРАМАЊЕ НАЛЕВО
Јоахим Гаук говори о мисли, идеји и вербалној форми. Његова опозиција говори о делу и пракси. Гаук о праву на десну мисао; критичари о подстрекивању на злочин. Да ли је то једно исто?

То је стара морална и правна дилема која је одлучујуће обележила двадесети век и задржала своју формативну улогу и у двадесет и првом. Да ли је Рихард Вагнер крив јер је његова музика усадила Хитлеру у главу борбени потенцијал северних сага? Да ли сликар Албин Егер-Лиенц (умро 1926) са својим потресним мотивима сељачке патње у Првом светском рату, гурнуо Хитлера у Други? Да ли је Ниче у „Веселој науци“ стварно позвао на убијање Бога, или је само плакао што су га, у процесу секуларизације, убили други?

На први поглед звучи натегнуто, али треба знати да се дилеме од којих ти примери полазе и дан данас обрађују у литератури. Скок са идеје на реч, са речи на интерпретацију, са интерпретације на дело, са дела на кривицу, са кривице на одговорност, са одговорности натраг на идеју, па опет испочетка, мучи и формира европске цивилизације, притиска њене правне системе, већ две и по хиљаде година.

Свака генерација из почетка решава ту дилему. Војислав Шешељ је одседео године у истражном затвору у Схевенингену због речи, онда ослобођен, па поново тражен, све због тога што Хашки трибунал није успео да стави прст на место где се, кад, код кога и да ли уопште његова ратна реторика пресликала у физичко тело ратног злочина. Пример је радикалан, али добро објашњава напетост која кроз историју одређује однос између речи и дела, још драстичније речи и тела.

У најновијој епизоди те вечне теме, Гаукова књига је схваћена као једна од Орвелових „зломисли“ – један теолог пише књигу коју објављује 220 година стара издавачка кућа теолошке литературе, да би рекао како људи имају право да кажу да им се не допада морална диктатура из мисаоног центра. Либке је убијен 2. јуна, Гаукова књига објављена 18. јуна. Како је хронолошки немогуће рећи да је књига припремила дело, прешло се на варијанту да књига легитимизује дело.

Колико вреди толеранција у времену терора, питају се немачки медији? Или, зашто је Гаук изабрао тако лош тренутак да пледира за толеранцију десног аргумента? Или, зар му једно убиство, изведено у маниру бруталне егзекуције, није довољно? Је ли он то хоће још?

КОРИДОРИ ЈЕДНОУМЉА“
Етички остракизам за реч ван граница допуштене мисли одомаћио се у европском простору после 2015. Гаук није једина, али је дефинитивно његова најпроминентнија жртва. Партијски суд немачких социјалдемократа (СПД) је протекле седмице заседао трећи пут у последњих девет година покушавајући да Тила Сарацина избаци из чланства.

Добро сте прочитали: то није државни суд, није религиозни, није етички комитет на факултету – то је партијска комисија унутар политичке партије која разговара о томе да ли некоме одузети партијску књижицу. Тило Сарацин се и даље не да. Неће да врати књижицу, па бог! Звао га је АфД, нудио му све услове за рад, личну промоцију, напредак, али Сарацин неће. Неће зато што је по идеологији социјалдемократа, а не АфД.

Тило Сарацин

Ту је и случај Сузане Даген, власнице књижаре из Дрездена. Дагенова је била звезда издавачке сцене. У склопу њене књижаре „Лошвиц“ делује и истоимени дом културе. Писци, политички есејисти, морални поправљачи света годинама су пролазили кроз обе локације, доносећи атмосферу креативне гужве и полета.

Два пута, 2015. и 2016, Дагенова  је добила годишњу награду Удружења немачких књижара за национална достигнућа у области издаваштва и културне промоције. Откад је потписала документ „Charta 2017″, Дагенова се нашла на рубу друштва, а „Лошвиц“ остао без проминентних гостију. Неки писци демонстративно отказују, неке је срамота да дођу, неки се боје јавне реакције ако их виде у таквом друштву.

„Charta 2017″ је отворено писмо Франкфуртском сајму књига, у коме су организатори сајма оптужени да толеришу и охрабрују нападе левих активиста на тзв. десне издаваче који излажу у Франкфурту. АфД је „месо од меса ЦДУ“, каже Дагенова (интервју у аустријском Пресе, 10. јул 2019): кад се ЦДУ померио улево, људи су остали усамљени у страху пред процесима исламизације, глобализације и декултурализације.

Са Дагеновом је у групи палих анђела културне сцене и познати писац Телкамп, такође потписник „Charte 2017″. Као она, и Телкамп је од особе постао не-особа. Телкамп тврди како се људи присиљавају да пролазе „коридором између пожељног и толерисаног мишљења“. Коридор, значи удари равно, нема скретања и застајкивања, иде се од толерисаног до пожељног, од пожељног до толерисаног – али никако до алтернативног и неортодоксног.

Познати издавач Сухркамп се одмах дистанцирао од писца. Са таквима се пристојни не друже, ако не желе да сутра буду оптужени као идејни покретачи десног терора по Немачкој. Иако то стално одлаже, Немачка ће једном морати да се суочи са бруталним процесима поларизације унутар националног бића после 2015.

Премда у сличној позицији, Аустрији је ту неупоредиво лакше. Она ће сачекати да види како је чвор 2015. распетљан у Немачкој, а онда применити победничко решење.

Весна Кнежевић

Извор РТС

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here