Treba li nam više tolerancije za desnu misao?

)
Podelite:

Doskorašnji nemački predsednik Joakim Gauk objavio je knjigu u kojoj poziva na širenje polja tolerancije udesno, ali izabrao je loš tajming

U upravo objavljenoj knjizi Tolerancija. Jednostavno teško bivši nemački predsednik Joakim Gauk pledira za proširivanje tolerancije na desno. Iako autor pledira za toleranciju misli i argumenta, a nikako desnog nasilja ili spremnosti na nasilje, knjiga je izazvala veliku polemiku u nemačkom javnom prostoru. Loš tajming, smatraju mediji, pozivajući se na nedavni desničarski atentat na lokalnog hesenskog političara Valtera Libkea. Šta sme desna misao, a da nije desni zločin?

Joakim Gauk je bio protestantski teolog i pastor pre nego što je 2012. postao nemački predsednik i na toj funkciji ostao do regularnog isteka mandata u martu 2017. Regularni kraj mandata se spominje da bi se naglasilo kako Gauk nije otišao sa funkcije u jeku neke kontroverze, ali da svejedno nije bio omiljen u svim političkim strujama, te da je skoro godinu dana pre kraja funkcije objavio da se neće kandidovati za drugi predsednički mandat.

Gauk je posebno stajao pod pritiskom takozvane leve humanističke inteligencije zbog stavova interpretiranih kao latentno desnih. Takozvane, zato što su i druge političke opcije – centar, desni centar, liberalna scena – humanističke, utoliko da takođe poseduju miroljubive vizije o sudbini sveta i čoveka u njemu.

Joakim Gauk se ovde koristi kao paradigma za postojanje bezbrojnih nijansi između desne i leve misli, koje se u javnom diskursu Nemačke, ništa manje Austrije, sve odreda i olako proglašavaju radikalnim desničarskim stavovima. Dovoljno je spomenuti da je Gauk izvorno bio nezavisni kandidat levice (SPD/Zeleni), ali da ga je odbijalo upravo članstvo tih partija.

Iz optužbi o Gaukovom „desnom statusu“ mnogo pre nego što je napisao knjigu u kojoj pledira za tolerantniju toleranciju, ovde su izabrane tri epizode – „Occupy“, islam i Tilo Saracin.

TOLERANCIJA U VREMENU TERORA
Za pokret „Occupy Wall Street“ Gauk je svojevremeno izjavio da su njegovi nosioci „neverovatno blesavi“ („unsäglich albern“) kad misle da bi nakon ukidanja tržišta i kapitalizma „svi živeli sretno i veselo, rešen problem“. Kad je njegov prethodnik Kristijan Vulf (CDU) svojevremeno izjavio da je „islam deo Nemačke“, Gauk je oponirao kako su „samo muslimani deo Nemačke“; muslimani kao građani, a ne islam kao religiozno-politički sistem.

Tu je i slučaj finansijskog eksperta Tila Saracina, koji je u javnosti dobio status pro-desničarske ikone još pre devet godina kad je objavio knjigu „Nemačka jede samu sebe“ („Deutschland schafft sich ab“), u kojoj je kritikovao progresivnu islamizaciju zemlje pod Merkelinom politikom. Gauk je izjavio da je to „hrabra knjiga“, i tako se i sam, bez namere, našao sa Saracinove strane. Sad je sa svojom knjigom Tolerancija, jednostavno teško (izdavačka kuća Herder) Gauk napustio prostor nijansirane senke možda desnog i javno optužen za naivnog simpatizera desnog nasilja.

Knjiga Joakima Gauka „Tolerancija. Jednostavno teško”

Joakim Gauk, bivši predsednik, bivši borac za ljudska prava bivše DDR, ovih dana gostuje u nemačkim televizijskim studijima, prolazi kroz javne tribine, daje intervjue, sve da bi promovisao poruku koja se može svesti na sledeće: Politička sredina, taj tvrdi konsenzus u centru, mora da pokaže više tolerancije u „desnom smeru“. Leva humanistička inteligencija naprosto mora naći načina da mirno, bez izliva besa, bez moralnog ostrakizma, bez toptanja nogama, podnese drugačija mišljenja.

Tolerancija, onako kako je shvata Gauk, i ne samo on, „počinje tamo gde boli“. Tamo gde boli kad neko misli drugačije nego „mi“ kao grupa, ili „ja“ kao moralni sudija. Nikad se dva dijametralno suprotna apela, jedan za više tolerancije, drugi za nikakvu toleranciju, nisu sudarila sa većom snagom i ironijom nego sada na primeru Gaukove knjige.

Gauk traži više tolerancije na desno, slučaj Libke zapoveda nultu tolerancije prema desno. Gauk misli da se javni diskurs, koji funkcioniše pod teškom diktaturom konsenzusa u centru, mora otvoriti prema drugačijim mišljenjima. Oni koji ga kritikuju misle da svako omekšavanje javnog diskursa otvara put bandama desničarskih ubica i atentatora.

KOME SE NE SVIĐA, PUT POD NOGE!
Nema sumnje, slučaj Libke je zastrašujući primer nemačke polarizacije. Valter Libke, CDU, šef lokalne uprave za Kasel (administrativna jedinica pokrajine Hesen) je ubijen 2. juna ove godine. Dok je sedeo na terasi svoje kuće u Volfhagenu pored Kasela, Libkeu je prišao Štefan Ernst (r. 1973), radikalni desničar iz Vizbadena i ispalio mu metak u glavu s male distance. Slučaj liči na tipičnu egzekuciju desničarskih bandi, ali, kako i druge bande ubijaju na sličan način, najbolje je držati se njegove pravne dimenzije.

Ernst je uvek bio aktivno desni, ali je 2009. godine, po vlastitom priznanju, „izlečen“, i to u postupku koji liči na epizodu autogenog ozdravljenja. Mediji prenose njegove izjave – preko branilaca – da je poželeo da vodi normalan život, da ima porodicu, posao, prijatelje i nedeljni ručak. A onda je došla kobna 2015. Negde od kraja avgusta te godine do ranih zimskih meseci sledeće, kancelarka Angela Merkel je nesmotrenom, ishitrenom politikom pustila u zemlju milion islamskih migranata s Bliskog istoka, severne Afrike i Hindukuša, usput suspendovala evropsko i nacionalno pravo, izbrisala Šengen kao kulturno dobro i polarizovala duž linije na kojoj se Nemačka, Evropa i EU tek danas slamaju.

Te jeseni su se političari koalicionih partnera CDU i SPD rastrčali po skupovima i tribinama da brane kancelarkinu politiku, senzibilizuju javnost za novu situaciju i anesteziraju je na sve moguće izazove za socijalnu koheziju društva. Valter Libke je bio jedan od njih. Na tribini u Lofeldenu (Kasel) 14. oktobra 2015, Libke je branio kancelarkinu politiku i na kraju u emotivnom vrhuncu izrekao rečenicu: „Kome se ne sviđa, nek se pokupi iz Nemačke i ode“.

Naravno, da bi neko u tajnosti kovao ubistvo jednog političara koji kaže „kome se ne sviđa, nek se kupi odavde“, potrebno je da bude mnogo više od obinog kritičara ili nezadovoljnog opozicionara. Potrebne su odlučnost, svest o misiji, spremnost na nasilje, doza ludila i, naravno, priprema – nabavka oružja, pohranjivanje, skloništa, različiti nivoi jataka i istomišljenika.

Sahrana Valtera Libkea u Kasenu, 13. jun 2019. (foto AP)

Ernst je bio na skupu u Lofeldenu. Na Libkeovu repliku „kome se ne sviđa…“, Ernst je u ličnoj epifaniji shvatio imperativ situacije i dobio novi napad stare bolesti. Nakon toga je skoro četiri godine planirao Libkeovo ubistvo, čekao ga ispod terase kao neki zlokobni Romeo preljubnicu Juliju i svaki put „sa olakšanjem napuštao počekušu kad se Libke ne bi pojavio“.

Budući da je reč o desnoj opasnosti, odmah se postavilo pitanje da li je Ernst delovao sam. O tome istraga za sada ne daje jedinstveno mišljenje, čak ga često menja, onako kao što i sam Ernst u dosadašnjem postupku menja iskaze, a njegov branitelj medijima dostavlja probrane mrvice. Trenutno stanje stvari je da je Štefan Ernst radikalni desničar koji deluje iz principa „otpora bez vođe“, u teoriji poznatog pod terminima „leaderless resistance“ ili „führerloser Widerstand“. Tu Brejvik pada na pamet, Terant na Novom Zelandu, kao i neki islamistički atentati po Evropi i Americi.

Da li je neki ubica s političkim motivima usamljeni vuk ili organizovani manijak je u krajnjoj liniji pitanje za istražne organe i sudove. Kod Štefana Ernsta je to još otvoreno. Nakon što je 2009. „ozdravio“, on više nije imao direktnih kontakta sa desničarskim grupama iz policijskog registra. To ne, ali je zato imao krug istomišljenika, koji su ga ohrabrivali u misli, možda u delu, a gotovo sigurno u nabavci oružja.

OTVOR SDESNA, HRAMANJE NALEVO
Joahim Gauk govori o misli, ideji i verbalnoj formi. Njegova opozicija govori o delu i praksi. Gauk o pravu na desnu misao; kritičari o podstrekivanju na zločin. Da li je to jedno isto?

To je stara moralna i pravna dilema koja je odlučujuće obeležila dvadeseti vek i zadržala svoju formativnu ulogu i u dvadeset i prvom. Da li je Rihard Vagner kriv jer je njegova muzika usadila Hitleru u glavu borbeni potencijal severnih saga? Da li slikar Albin Eger-Lienc (umro 1926) sa svojim potresnim motivima seljačke patnje u Prvom svetskom ratu, gurnuo Hitlera u Drugi? Da li je Niče u „Veseloj nauci“ stvarno pozvao na ubijanje Boga, ili je samo plakao što su ga, u procesu sekularizacije, ubili drugi?

Na prvi pogled zvuči nategnuto, ali treba znati da se dileme od kojih ti primeri polaze i dan danas obrađuju u literaturi. Skok sa ideje na reč, sa reči na interpretaciju, sa interpretacije na delo, sa dela na krivicu, sa krivice na odgovornost, sa odgovornosti natrag na ideju, pa opet ispočetka, muči i formira evropske civilizacije, pritiska njene pravne sisteme, već dve i po hiljade godina.

Svaka generacija iz početka rešava tu dilemu. Vojislav Šešelj je odsedeo godine u istražnom zatvoru u Sheveningenu zbog reči, onda oslobođen, pa ponovo tražen, sve zbog toga što Haški tribunal nije uspeo da stavi prst na mesto gde se, kad, kod koga i da li uopšte njegova ratna retorika preslikala u fizičko telo ratnog zločina. Primer je radikalan, ali dobro objašnjava napetost koja kroz istoriju određuje odnos između reči i dela, još drastičnije reči i tela.

U najnovijoj epizodi te večne teme, Gaukova knjiga je shvaćena kao jedna od Orvelovih „zlomisli“ – jedan teolog piše knjigu koju objavljuje 220 godina stara izdavačka kuća teološke literature, da bi rekao kako ljudi imaju pravo da kažu da im se ne dopada moralna diktatura iz misaonog centra. Libke je ubijen 2. juna, Gaukova knjiga objavljena 18. juna. Kako je hronološki nemoguće reći da je knjiga pripremila delo, prešlo se na varijantu da knjiga legitimizuje delo.

Koliko vredi tolerancija u vremenu terora, pitaju se nemački mediji? Ili, zašto je Gauk izabrao tako loš trenutak da pledira za toleranciju desnog argumenta? Ili, zar mu jedno ubistvo, izvedeno u maniru brutalne egzekucije, nije dovoljno? Je li on to hoće još?

KORIDORI JEDNOUMLJA“
Etički ostrakizam za reč van granica dopuštene misli odomaćio se u evropskom prostoru posle 2015. Gauk nije jedina, ali je definitivno njegova najprominentnija žrtva. Partijski sud nemačkih socijaldemokrata (SPD) je protekle sedmice zasedao treći put u poslednjih devet godina pokušavajući da Tila Saracina izbaci iz članstva.

Dobro ste pročitali: to nije državni sud, nije religiozni, nije etički komitet na fakultetu – to je partijska komisija unutar političke partije koja razgovara o tome da li nekome oduzeti partijsku knjižicu. Tilo Saracin se i dalje ne da. Neće da vrati knjižicu, pa bog! Zvao ga je AfD, nudio mu sve uslove za rad, ličnu promociju, napredak, ali Saracin neće. Neće zato što je po ideologiji socijaldemokrata, a ne AfD.

Tilo Saracin

Tu je i slučaj Suzane Dagen, vlasnice knjižare iz Drezdena. Dagenova je bila zvezda izdavačke scene. U sklopu njene knjižare „Lošvic“ deluje i istoimeni dom kulture. Pisci, politički esejisti, moralni popravljači sveta godinama su prolazili kroz obe lokacije, donoseći atmosferu kreativne gužve i poleta.

Dva puta, 2015. i 2016, Dagenova  je dobila godišnju nagradu Udruženja nemačkih knjižara za nacionalna dostignuća u oblasti izdavaštva i kulturne promocije. Otkad je potpisala dokument „Charta 2017″, Dagenova se našla na rubu društva, a „Lošvic“ ostao bez prominentnih gostiju. Neki pisci demonstrativno otkazuju, neke je sramota da dođu, neki se boje javne reakcije ako ih vide u takvom društvu.

„Charta 2017″ je otvoreno pismo Frankfurtskom sajmu knjiga, u kome su organizatori sajma optuženi da tolerišu i ohrabruju napade levih aktivista na tzv. desne izdavače koji izlažu u Frankfurtu. AfD je „meso od mesa CDU“, kaže Dagenova (intervju u austrijskom Prese, 10. jul 2019): kad se CDU pomerio ulevo, ljudi su ostali usamljeni u strahu pred procesima islamizacije, globalizacije i dekulturalizacije.

Sa Dagenovom je u grupi palih anđela kulturne scene i poznati pisac Telkamp, takođe potpisnik „Charte 2017″. Kao ona, i Telkamp je od osobe postao ne-osoba. Telkamp tvrdi kako se ljudi prisiljavaju da prolaze „koridorom između poželjnog i tolerisanog mišljenja“. Koridor, znači udari ravno, nema skretanja i zastajkivanja, ide se od tolerisanog do poželjnog, od poželjnog do tolerisanog – ali nikako do alternativnog i neortodoksnog.

Poznati izdavač Suhrkamp se odmah distancirao od pisca. Sa takvima se pristojni ne druže, ako ne žele da sutra budu optuženi kao idejni pokretači desnog terora po Nemačkoj. Iako to stalno odlaže, Nemačka će jednom morati da se suoči sa brutalnim procesima polarizacije unutar nacionalnog bića posle 2015.

Premda u sličnoj poziciji, Austriji je tu neuporedivo lakše. Ona će sačekati da vidi kako je čvor 2015. raspetljan u Nemačkoj, a onda primeniti pobedničko rešenje.

Vesna Knežević

Izvor RTS

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here