Три академика о изборима за Српску академију наука и уметности: Три академика о изборима за Српску академију наука и уметности

Поделите:

О оптужбама, опаскама или критикама на изборни процес у Академији, за Недељник говоре потпредседници САНУ Љубомир Максимовић и Зоран В. Поповић, као и генерални секретар Марко Анђелковић

За округлим столом Недељника, трио из врха Српске академије наука и уметности осврнуо се на полемике које су пратиле изборе у САНУ, заказане за 8. новембар.

Максимовић: Избори за нове и редовне чланове САНУ одржавају се сваке треће године. Изборни процес се у неким детаљима усавршава, али у начелу и у техничком и у процедуралном смислу остаје исти. То значи да се 31. октобра претходне године у новинама објави да се позивају све академске институције, које су по закону овлашћене, да дају предлоге. Своје предлоге даје и сама САНУ, и таква је пракса у већини земаља: у Академији ничу предлози, и у Академији се бирају академици. Kод нас је, међутим, шира демократска друштвена пракса да предлози долазе и изнутра, али и са стране.

Следећи корак је да се у априлу на одељењима САНУ тајним гласањем одлучује о предложеним кандидатима, који морају добити половину гласова да би остали у изборној процедури. За кандидате који су предложени у САНУ одређују се три академика за писање реферата, а за кандидате који су стигли са универзитета или института по два академика који пишу мишљење о предлогу који већ садржи, између осталог, реферат самог предлагача.

У мају се опет на одељењима обавља тајно гласање о кандидатима, који морају добити натполовичну, или двотрећинску већину која даје извесну препоруку Скупштини да је кандидат неко на кога би требало посебно обратити пажњу, али дешава се да и такви кандидати не прођу на Скупштини. Овог пута смо имали кандидате који су добили 100 одсто гласова у одељењима, дакле, свих чланова. И коначно гласање је на Изборној скупштини САНУ 8. новембра, када сви академици одлучују.

У јавности постоји мишљење, не знам да ли је раширено, да је реч о конкурсу. Није то, међутим, никакав конкурс, то је јавни позив да ће избора у САНУ бити, као и да се могу слати предлози овлашћених институција.

Анђелковић: Оно што је битно јесте да одељења ни у једном тренутку не бирају чланове Академије, она само путем гласања верификују своје предлоге, које упућују Председништву САНУ да утврди да ли је све процедурално испоштовано и упућује их Изборној скупштини. Мада, када говоримо о предлозима из Академије, не би требало заборавити и да огранци САНУ у Новом Саду и Нишу имају право да кандидују.

Без обзира на то каква су догађања пратила овај процес, изборна атмосфера је позитивна, јер ако имамо чињеницу да је стигло више од 100 предлога из институција које су власне да кандидују, то говори о високом степену заинтересованости, који се раније није јављао. Шта то значи? Да је Академија препозната у свом раду, у друштвеној улози и задатку, и да људи желе у томе да учествују. Или, може да значи да САНУ више није затворена установа у којој смо ми сами себи довољни. И Академија хоће још више да се отвори. А позитивно је и то што је више од 30 посто кандидата за нове дописне чланове дошло са стране, што није мали проценат.

Поповић: Увек пред изборе у САНУ имамо овакве проблеме, али ове године смо имали “нестрпљивију” групу незадовољних који имају велику пропулзивност у медијима и максимално се труде да цео изборни процес, као и саму Академију, омаловажавају.

Максимовић: Након одређивања кандидата за академике остављено је још месец дана за проверу јавности, да се уложе жалбе, приговори, шта год, али ниједан такав допис није дошао ни у прописаном року ни касније. Сада имамо карактеристичну ситуацију да се нико није званично жалио, али се жалбе шаљу медијима. А целом процесу је тешко наћи замерку. Оно што је установљено као проблем јесте то да је у последњих двадесет година дошло до велике преваге егзактних наука над друштвеним и хуманистичким, кад је реч о броју новоизабраних. Академијин проблем није била процедура, него да се створи механизам, као и да се убеде људи да се мора водити рачуна о већој уравнотежености струка. САНУ је прошле године прецизирала део Статута да би се та равнотежа обезбедила.

Анђелковић: Због тога ће ове године у САНУ моћи да буде примљен само по један дописни члан у Одељење медицинских наука и у Одељење за математику, физику и гео-науке.

Поповић: Међу кандидатима који се данас отворено или прикривено љуте има и добрих, али једноставно нису прошли селекцију на одељењима САНУ. Они остају кандидати за следећи изборни циклус. Не знам да ли међу академицима има више од 10 одсто оних који су успели да уђу у САНУ при првом кандидовању. Већина нас је ушла у другом, трећем, неки и у четвртом покушају. Дакле, није неочекивано нити непристојно не проћи у првом изборном турнусу. Могуће је да чланови САНУ нису одмах успели да препознају ваше резултате или је било бољих кандидата. Чини ми се да никада није било тако бурних и у неким случајевима и непристојних реакција. Све оне који наводе “да је очигледно дошло до кршења изборне процедуре”, јавно позивам да наведу које и на који начин, јер ми из САНУ тврдимо да није било кршења изборне процедуре.

Максимовић: Стално се неосновано понавља да процедура није поштована. Онда председник Академије изјави: “извините, процедура је онаква каква је већ деценијама”. А онда му се одговори: “па о томе се и о ради, зато што је то зарђала процедура која у 21. веку не функционише и зато сте нас довде довели”. То је све цонтрадицтио ин адиецто.

Анђелковић: Неко случајно или намерно замењује јавни позив који је био упућен овлашћеним предлагачима са институцијом конкурса. На конкурс се увек пријављују лично сами заинтересовани појединци. Поред тога, конкурс садржи критеријуме који се, пре свега, лако квантификују, због чега сте дужни да поштујете тачно утврђене параметре наведене у конкурсу. Академија нема никакве стриктне нормативе квантитативне природе за избор нових чланова, те је стога у јавном позиву наведен квалитативни карактер који је лице које се предлаже за кандидата за члана САНУ неопходно да испуњава, а то је “који се истакао изузетним научним, односно уметничким радом”. При разматрању сваког потенцијалног кандидата настојим, а верујем да је то случај и са највећим бројем мојих уважених колега, да поред научног или уметничког аспекта сагледам и целокупну личност кандидата са свим квалификативима. Да цитирам, односно парафразирам једног нашег угледног, недавно преминулог академика, који је својевремено рекао да кандидат за члана САНУ треба да поседује дело, углед у средини из које долази и да је човек на добром гласу, што, сложићете се, обухвата делом и критеријуме који су неминовно подложни субјективизму. Нас у САНУ задовољава чињеница да критике на изборну процедуру не долазе од институција које су предлагачи, већ искључиво од стране појединаца које су оне предложиле.

Поповић: Хиршов индекс је број који на јединствен начин показује продуктивност научника и ођек (цитираност) који су његови радови изазвали. Ако неки истраживач има Хиршов индекс 10, значи да десет његових радова имају бар 10 цитата сваки. Остали објављени радови имају мање од 10 цитата. Политика цитирања се разликује у зависности од области. Ја сам члан Одељења техничких наука, у којем су тренутно заступљене различите техничке дисциплине: електротехника, машинство, грађевина, саобраћај, материјали и технологије… и у свим тим дисциплинама је цитирање потпуно различито.

У области молекуларне генетике је, рецимо, највећа цитираност, док је у математици пет пута мања. Дакле, 2.500 цитата у молекуларној биологији је идентично као 500 цитата у математици. И онда је врло неумесно да се неко ко се бави молекуларном биологијом пореди са цитираношћу истраживача у другим областима. Хиршов индекс је само број који не говори о величини открића, оригиналности приступа, ауторског доприноса у случају коауторских радова, чак ни о томе да ли је резултат у раду који је објављен и многоструко цитиран тачан или погрешан. Зато ми у Академији не можемо само на основу Хиршовог индекса да одлучујемо. Води се рачуна и о развоју одређене научне области и проблематике код нас, доприносу школовању научног кадра итд.

Kад би се улазак у САНУ обезбеђивао само на основу квантативних критеријума, тада избори не би били ни потребни. Било би потребно да неког од запослених у Академији замолимо да направи ранг-листу кандидата само на основу Хиршовог индекса и изборни процес би тиме био завршен. И није то само случај Миодрага Стојковића. Има и других кандидата који имају боље Хиршове индексе од Стојковића, али нису овога пута предложени за чланове, па због тога нису изазивали никакве скандале. Марко је у праву – ми бирамо и личности са делом и резултатима. Уосталом, треба водити рачуна с ким седите и у кафани, а камоли у Академији.

А што се тиче Слободана Дивјака, могу само да кажем да сам заиста зачуђен, јер према документацији коју је доставио за избор у САНУ, поред дипломе Филозофског факултета не наводи нити да је магистрирао, а камоли докторирао, није учествовао нити руководио научним пројектима, није учествовао у школовању научног подмлатка. Цео радни век је провео као новинар, а касније и директор Трећег програма Радио Београда. Kада је отишао у пензију, сетио се да би било добро за њега да постане члан САНУ, и пошто се то није десило, баца дрвље и камење на све нас.

Максимовић: Kод сваких појединачних избора може се десити да се изабере неко за кога постоји раширеније мишљење да можда и не заслужује тај избор. Али, према мом личном искуству, за десетак година, у око три изборна циклуса, ствари дефинитивно дођу на своје место. Данас људи постају у свему нестрпљивији, па и у изборима за академике. Могао бих навести бројна велика имена наше науке која су по неколико пута била кандидати, а улазила су тек из трећег-четвртог пута. Данас сви хоће одмах и са ловорикама. Да ли је то могуће? Можда некад јесте, али ако није, зашто су онда кандидату сви криви, зашто је крива САНУ, систем, зашто се онда покрене тема Kосово, страни утицај. То је онда политизација.

Анђелковић: А удари на САНУ изнутра су нешто што у институцији овог типа – као скупу слободномислећих и слободоумних – можете да очекујете, јер су овде и људи са другачијим мишљењима. Али, оно што бих у овим конкретним случајевима навео – то је настојање за конструисањем проблема тамо где их реално заиста нема. Непознат ми је разлог и ствара ми горак укус у устима да неко ко је члан Академије и ко је, претпостављам, имао све референце да би то постао, осећа сада потребу да конструише проблем и елаборира о нечему што се не дешава, чиме у лаичкој јавности ствара заблуду о стању у овој кући. Иначе, неслагање са мном или са неким другим чланом Академије је потпуно примерено, али на основу релевантних чињеница, а не на основу личних, често ирационалних, пројекција.

Максимовић: Политика се не осећа, али се осећа да постоје извесни делови друштва, да ли само појединци или неко стоји иза њих, тешко је рећи, и то једни који имају афирмативан однос према Академији и други који немају. А оне који немају можете видети, чак и у озбиљним новинама, како то конструишу. Чак и када нема проблема, они користе сваку прилику да о Академији напишу нешто што није афирмативно. То је, додуше, ситуација са сваком великом институцијом која има велики значај. Такве институције симболишу друштвене потребе или стање, и онда су увек на мети. Такав је и положај САНУ, ваљда зато што је највиша научна и уметничка институција.

Анђелковић: Делим став да се у руководству Академије није регистровао никакав утицај политичких структура, али сам потпуно свестан чињенице да свако од нас у САНУ, као уосталом сви чланови друштва, спада у неку врсту хомо политицуса. Шта је онда овде проблем? Не ради се о политичком притиску, него о покушају политизације нечега што није везано за политику. Избори у САНУ нису ни де фацто, ни де иуре политички процес. А онда му неко даје политичку конотацију, уводећи термине: издајника, сарадника служби, соросоваца… А политизација се спроводи да би се напали Академија и избори, јер не постоје објективно валидни аргументи за нападе на нас.

Максимовић: Цела ова прича око избора, која је на моменте неоправдано била бучна и гласна, вероватно је нанела одређену штету Академији. Ако то није била основна намера, онда се губи из вида да је овај извршни одбор са председником Владимиром Kостићем много ствари урадио. Извините што то кажем, јер ја седим у њему, али је много урађено да Академија постане видљивија, више присутна, животнија, да се осећа у друштву, да је више чинилац од важности него што је својевремено била. Да ли је то увек због научних резултата њених чланова? Да ли због неких других гестова Академије, која покушава да високу науку и уметност, које су често затворене пред очима шире јавности, што више предочи тој јавности? Статистички гледано, ви данас у САНУ имате један и по научни или уметнички догађај свакога дана.

Анђелковић: Ако смо ми академици кривци што смо отворили Академију, онда је добро.

Поповић: Очекујем да избори буду успешни. Имамо 26 кандидата за дописне чланове и верујем да ће избори показати да је та селекција била добра, као и да ће Академија бити оснажена и јача са новим кадровима. По броју чланова ми смо, иначе, земља са најмање академика по глави становника.

Анђелковић: Најважније је да се испоштује процедура. За то смо одговорни. Ако се то обезбеди, а то гарантујемо, избори ће бити успешни. Чланови САНУ ће гласањем показати да ли желе “свежију” Академију или желе да се у Академији још нешто преиспита. Сваки онај који буде изабран за члана Академије представљаће нашу нову могућност за још интензивнији рад. САНУ је резултатима показала да поред репрезентативности, која је иманентна њеном друштвеном задатку и историјској улози, јесте радна установа и да се овде не седи на ловорикама. Овде се друштву пружа максимум могућег у зависности од наших слабости или могућности, али и у зависности од спремности друштва да узме и апсорбује резултате нашег рада. Нажалост, морам да констатујем да су наше могућности најчешће нешто веће од опште спремности да се то региструје и размотри.

 

Недељник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here