Три деценије Милове владавине: Од џемпераша до мафијаша (ВИДЕО)

Поделите:

Ђукановић, човјек који је у политику ушао као подстанар када је са родитељима живио близу аутобуске станице код Подгорице, данас је један од најбогатијих владара Европе и човјек који је пројектом личне државе успио да раздвоји два братска народа

У години за нама, Мило Ђукановић, вјечити владар Црне Горе, као никада до сада трудио се да избрише сваку везу између Србије и Црне Горе и народа те двије земље по потреби се служећи и историјским фалсификатима.

Вјероватно је и сам Мило заборавио да је на почетку каријере био велики Србин, али давно је била 1989. година када се као млада нада већ одумирућег Савеза комуниста Југославије појавио на овдашњем политичком небу. Од тада до данас, Ђукановић је мијењао мишљења и ставове, скоро као на скијашком слалому – комуниста, па српски националиста у вријеме Слободана Милошевића, затим либерални демократа, па љути противник истог тог Милошевићевог режима који га је учинио најмлађим премијером у Европи, и на крају, велики Црногорац.

У години у којој Ђукановић обиљежава тачно тридесет година од како ведри и облачи Црном Гором, није на одмет да се подсјетимо ових његових политичких фаза, мада он сам од неких бјежи, народски речено, као ђаво од крста. Но, кренимо редом.

Комунистички омладинац

Чини се да је Ђукановић одувијек имао жељу да влада. Није сачекао ни пунолетство пре него што је 1979. године, са непуних 18, постао је члан Савеза комуниста. Наредних десет година крчио је свој пут кроз Комунистичку партију, чији је истакнути члан био и његов отац судија Радован Ђукановић.

На сам врх политичке сцене крочио је 1989. године, након догађаја у историји забележних као Антибирократска револуција којом је смијењено старо руководство КПЈ у Црној Гори. У ново руководство, лојално Београду и Слободану Милошевићу, изабране су младе снаге – Момир Булатовић, Мило Ђукановић и Светозар Маровић (“лијепи, млади и паметни”).

Тих година, када се здушно залагао за самоуправљање и тврдио да Црна Гора може да опстане као “острво комунизма”, Ђукановић је стекао надимак „Бритва“ захваљујући начину на који се обрачунавао са неистомишљеницима.

Уз подршку Слободана Милошевића, тада 29-годишњи Ђукановић је 1991. године постао најмлађи премијер у Европи. Неколико месеци касније Црногорска комунистичка партија променила је назив у Демократску партију социјалиста (ДПС), а нови премијер и даље је био млади “милошевићевац”. У прилог томе говори и једна изјава дата 1992. године.

Ђукановић, Булатовић и Милошевић

– Милошевић је нешто најбоље што се могло десити Југославији у овом тренутку, када повампирене фашистичке снаге у Хрватској и Словенији покушавају да униште све оно што је створено од 1945. године до сада. Поносан сам да у овим историјским тренуцима могу да будем раме уз раме са њим у одбрани тековина револуције, рекао је тада млади премијер Црне Горе.

Колико је био лојалан Милошевићу говори и једна фотографија из 1989. године – Мило Ђукановић и Момир Булатовић у првим редовима на Газиместану.

Окретање леђа куму и ментору

До краја 1996. и почетком 1997. године, Ђукановић нагло мијења курс и окреће леђа дотадашњем ментору. Две ће ситуације остати забиљежене из тог периода – подршка коју је дао демонстрантима у Србији који су изашли на улице због крађе на локланим изборима и интервју у којем је оштро напао Милошевића назвавши га „човеком са застарелом политичком филозофијом који се окружио корумпираним помоћницима“.

И данас се нагађа шта је тачно Мила окренуло против Милошевића. Једна верзија каже да је просто био довољно прагматичан да препозна да су његови дани одбројани након Дејтона, док друга тврди да је до сукоба дошло јер је Мира Марковић хтела да заштити интересе свог сина у шверцу дувана у којем је и Мило имао свој део колача.

Удаљавање од Милошевића довело је до раскола у ДПС и то уочи председничких избора 1997. године. На челу једне фракције био је сам Ђукановић, на челу друге Милошевићев присталица, Милов некадашњи саборац и кум Момир Булатовић. Уследила је прљава кампања у којој је Булатовић Ђукановићеве присталице оптуживао за шверц цигарета, корупцију, повезивао их са организованим криминалом у Италији, док су Ђукановићеви људи из ДПС Булатовића називали ”типичним послушником Милошевићевог режима”. Вјечити владар однио је тијесну победу у другом кругу – 50,8 одсто наспрам 49,2, односно нешто више од 5000 гласова разлике.

Булатовић убрзо нестаје са политичке сцене, Маровић такође (уз робију), а Мило суверено влада Црном Гором коју је успио на сваки начин да одвоји од Србије, па чак и да је изузме од бомбрадовања 1999. године.

– Када су покушавали да нас увуку у рат са читавим свијетом, као 1999. године, ми смо били мудри и казали да то није наш рат и да се ради о приватном рату, ради очувања позиција политичких структура у Београду, рекао је Ђукановић 2017. године када је на Цетињу Скупштина Црне Горе одлучивала о потврђивању чланства те државе у НАТО-у, без референдума.

Вођа покрета за независност

Ђукановић који је последњу деценију 20. вијека почео тврдњама да је “шах омрзнуо због шаховнице“, а уочи ратних дејстава у Дубровнику 1991. и 1992. да ће “овог пута победити и завршити заједнички живот са Хрватима за сва времена”, 21. вијек почео је извињењем. И био је први политичар са ових простора који је то урадио.

Након састанка са хрватским предсједником Стипом Месићем хрватском народу упутио је извињење због учешћа Црногораца у агресији на дубровачко подручје тих година. Како је тада рекао, Црна Гора је платила цену „новим манипулацијама београдског резима и београдског диктатора„.

Нови, умивени Мило српство и комунизам је оставио у деценији која је прошла, а у оној која почиње почео је борбу за независност Црне Горе као велики Црногорац и демократа. Његова ДПС је бојкотовала савезне изборе 2000, Милошевић је пао, али Црна Гора није се одмах отцијепила.

Ђукановић је у марту 2002. године био међу потписницима Београдског споразума о оснивању Државне заједнице Србије и Црне Горе, орочене на три године. Овим потезом ујео је за срце дио својих присталица које су на таласу пажљиво негованог црногорског национализма очекивале самосталност и додатно подијелио државу у којој се једна трећина становника и данас изјашњава као Срби.

Мило Ђукановић

Слиједи референдум у мају 2006. године, праћен различитим контроверзама, па и забраном за држављане Црне Горе који су имали пребивалиште у Србији да гласају.

Милови противници заступали су тезу да је независност Црне Горе за Ђукановића изнад свих других циљева из врло личног разлога – јер га позиција владара независне државе штити од и судског гоњења у Италији због шверца цигарета деведесетих о чему се тада већ јавно говрило и писало. Нагађало се о “сивој зони”, односно да ли је или није гласало потребних 55 одсто бирача за независност, али званични резултати показали су да јесте.

Било како било, након 88 година Црна Гора постала је независна, Србија је то признала 12 дана након референдума, а Ђукановић заузима још оштрији став према Србији.

У наредној деценији повучено је много потеза са циљем да се Црна Гора одвоји од Србије у сваком смислу – признато је Косово, Црна Гора је гласала за пријем Косова у УНЕСКО, Ђукановићев је режим често вршио притисак на Српску православну цркву, у покушају да као врховну црквену институцију постави неканонизовану црногорску цркву, црногорски официр представљао је државу на прослави етничког чишћења у акцији “Олуја” у Хрватској, спрски песници избачени су из лектире, а Ђукановић је често и радо говорио о “спрској агресији” и “анкесији Црне Горе од стране Србије” и сличним историјским фалсификатима.

Све је кулминирало крајем прошле године са поништавањем одлука Подгоричке скупштине којом су се Србија и Црне Гора ујединиле 1918. године.

Положај Срба клизи у Црној Гори, али Милов је чини се све чвршћи. Рокаде премијер-председник и тако у недоглед Ђукановићу су омогућиле да буде најдуговечнији владар у Европи и један од најдуговечнијих на свету, али и да оптужбе о сарадњи са сицилијанском мафијом за шверц цигарета деведесетих буду архивиране.

Ђукановић, човјек који је у политику ушао као подстанар када је са родитељима живио близу аутобуске станице код Подгорице, данас је један од најбогатијих владара Европе и човјек који је пројектом личне државе успио да раздвоји два братска народа.

Извор: Блиц

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here