ТРОЈИЦА ДЕЧАКА У ГРАЧАНИЦИ ЖИВЕ БЕЗ РОДИТЕЉА: Ближи се зима, дрва још нисмо набавили

Поделите:

Страхиња, Михајло и Немања Петровић одрастају без родитеља, уз стрица и стрину. Примају родитељску пензију од 25.000 динара, која није довољна да покрије ни најосновније потребе

ЗАХВАЉУЈУЋИ “Новостима”, имамо свој дом. Свој кутак. После текстова објављених у вашем листу добили смо и намештај. Ближи се зима, али још нисмо набавили дрва!

Овим речима дочекује нас петнаестогодишњи Страхиња, најстарији од тројице браће која су остала без родитеља у трагедији која је 2010. године потресла Грачаницу. Повијене главе, док са Немањом (10) и Михајлом (14) седи за столом, најстарији од браће Петровића као да стидљиво жели да каже да су уз помоћ добротвора, али и рођака, стрица Владимира (63) и стрине Зорице (57), ипак постали прави мали домаћини.

После писања “Новости” да малишани, чији је отац Синиша (37) испред КБЦ пуцњем у груди убио њихову мајку Биљану (28) у поодмаклој трудноћи, а потом пресудио себи, немају кров над главом, косовско Министарство за повратак, са министром Далибором Јевтићем на челу, изградило им је кућу у стричевом дворишту, у централном делу Грачанице.

У пространој дневној соби, малишане затичемо у друштву стрица Владимира. Не заборављају да захвале и хуманитарној организацији “Мајка девет Југовића” и Општини Грачаница, који су им набавили намештај.

– Ето, ближе се и хладноће, а још смо без огрева – замишљено говори Страхиња, док његов стриц Владимир слеже раменима.

Објашњава да малишани примају родитељску пензију од 25.000 динара, која није довољна да покрије ни најосновније потребе тројице дечака, а да исто толико износи и његова пензија, од које одваја да би им помогао.

– Мада смо супруга и ја готово непрестано код њих, како се ниједног тренутка не би осећали усамљено, а она им припрема храну и сређује кућу, дечацима ипак највише недостају родитељи. Јер, најмлађи Немања није имао ни годину дана када се десила трагедија која нам је заувек променила животе – говори замишљено стриц, док у просторију улази Зорица, на чији весели поздрав малишани узвраћају до тада неприсутним осмесима.

Владимир се и даље пита шта је то његовог брата навело да испали метак у трудну супругу, а потом пресуди себи. Каже да је Синишина непромишљеност, помрачење ума или шта год, највише утицала на малишане

– Брата и снахе, нажалост, нема и не можемо да их вратимо, али ова деца ни за шта нису крива, а ипак пате. Ма колико год им супруг и ја удовољавали и заиста преносили праву правцату љубав, јер су наша деца одрасла и не живе више с нама, осећам да их тишти та трагедија и да се питају зашто се то десило. Како одрастају, чини ми се да су све свеснији тога јер ме чак повремено и питају за неке детаље из живота родитеља или нешто о својој покојној мајци – бришући сузе прича стрина Зорица, захваљујући којој кућа тројице браће блиста од чистоће.

Браћа Петровић са стрином и стрицем испред нове куће

Волела би, каже Зорица, да и њихове душе засијају од радости, да израсту у честите и вредне људе и да једнога дана стекну породице које ће им бити ослонац и утеха како би заборавили све недаће из детињства.

– Иако су мало више ћутљиви, дечаци су вредни и паметни. Двојица старијих су врло добри ђаци, а најмлађи је одличан. Свакодневно се, ипак, само молим да постану честити људи и да им будућност донесе срећу коју су им родитељи, нажалост, ускратили – додаје стрина.

Док сви заједно излазе из куће, најстарији Страхиња с поносом показује лепо уређено двориште са цвећем, које су, каже, уредили заједно са стрицем и стрином. Ипак, његов две године млађи брат признаје да му је занимљивије да се “бави телефоном”, али да не пропушта ни школске задатке и учење.

– Наша два сина и кћерка су основали своје породице, тако да сам се максимало посветила овим дечацима. Волим их као да су ми прави синови, а и они мене зову мама – поверава нам се на крају сузних очију Зорица док нас са дечацима испраћа из дворишта.

ЗАХВАЛНОСТ

ЗАХВАЛНИ донаторима који су им саградили кућу и опремили је, браћа Петровић не заборављају ни локалне медије који су их, кажу, често посећивали. Запослени у Радио Грачаници, на пример, купили су им мобилне телефоне.

– Ове године за Божић, посетио нас је председник Општине Срђан Поповић и донео нам печење за празник и друге поклоне за дечаке – додаје стриц малишана.

 

Новости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here