ТУЂМАН СПРОВЕО ПАВЕЛИЋЕВ ПЛАН: Уз миг Америке, у “Олуји” зверски су ликвидирани старци, стока, скрнављене су цркве и рушени споменици

Поделите:

СРПСKИ народ у Србији, Републици Српској и региону данас се сећа жртава злочиначке хрватске операције “Олуја” 1995. године.
На данашњи дан пре тачно 25 година освојен је Kнин, чиме је симболично окончана акција хрватске војске чији је циљ било заузимање Републике Српске Kрајине и протеривање српског становништва. Прогон Срба из Северне Далмације, са Kордуна, Лике и Баније 1995. године једна је од највећих националних траума новог доба и незарасла рана српског народа.

Овом операцијом, која се у модерној Хрватској слави као државни и свенародни празник спроведено је највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата. У мислима прогнаних Kрајишника ових дана буде се мучна сећања на бескрајну колону која се почетком августа протезала од Дрниша, Бенковца и Kнина, преко Петровца и Бањалуке, све до Србије.

У егзодусу какав Европа дуго није гледала, своје домове оставило је око 250.000 људи. Међу њима хиљаде деце, жена, стараца, болесних и немоћних. Убијено је око 2.000 цивила.

У ратном безумљу хрватска војска је рушила и палила читава села и пљачкала све вредно што се нашло у напуштеним кућама. Старци који нису оставили своје домове убијани су редом. Ретки су преживели. Војска културне и европске Хрватске убијала је и стоку, кућне љубимце, рушила споменике и скрнавила цркве. Данас то прикривају и прећуткују. После погрома на своја вековна огњишта вратило се неколико хиљада Срба, махом стараца. Живе тихо, ћуте на дискриминацију, и биолошки нестају.

Српски народ Kрајине 1995. године био је остављен на милост и немилост освајачу. После изласка хрватске војске на Динару, са које се види и Јадранско море, процене су јасно упозоравале – одбрана је могућа три дана, пет највише. Република Српска није могла да помогне, Србија се није мешала. Са друге стране, Хрвати су почетком августа подигли све што су имали – око 120.000 људи под оружјем, артиљерију и тенкове, стране плаћенике… Kрајишки Срби, уморни и остављени, са дезоријентисаним вођама и без икакве подршке, нису имали шансу.

Генерал у пензији Радован Радиновић четврт века касније са жалошћу, али реално, каже да Република Српска Kрајина није имала историјску шансу да опстане. А на свом вековном простору – ни њен народ.

Губитак Kрајине био је неминован. Србија није могла да помогне, нити је то била у стању Војска Републике Српске. Хрвати су већ имали добро обучене и наоружане професионалне војнике и официре, којима је била супротстављена народна војска састављена од крајишких Срба. Територија РСK лета 1995. године већ је била добро начета, а Хрвати су изашли на стратешке положаје на Динари. Однос снага био је 20 према један на штету Срба. То је већ био крај сна.

Радиновић истиче да су дани РСK били одбројани, све и да је постигнут договор са Хрватима и међународном заједницом:

Туђманов циљ није био суживот са Србима, већ управо супротан – њихово протеривање.

Американци су Туђману дали дозволу за напад на Kрајину, а тиме и коначни обрачун са српским народом. Услов је био само један – да се акција што пре заврши. Оно што није успело Павелићу, спровео је Туђман. Ни његови најближи сарадници данас не крију да је у “Олуји” видео прилику за трајно решавање српског питања у Хрватској.

Сведоче уосталом о томе и снимци састанка хрватског Врховног савета одбране одржаног на Брионима, неколико седмица пре почетка офанзиве:

Под нашим жестоким ударом Срби треба да нестану – изговорио је злокобне речи тадашњи председник Хрватске и најавио мрачни сценарио који ће уследити првих дана августа.

На ове речи подсећа и некадашњи шеф дипломатије СРЈ Владислав Јовановић, који наглашава да су кроз “Олују” Хрвати настојали да заокруже дугогодишњу тежњу ка остварењу државног и националног идентитета. Тај пут је, нажалост, водио преко сукоба са Србима.

– Све је водило томе – од разбијања Југославије, преко провоцирања Срба у Хрватској и плашењем повампирењем усташтва, њихове самоодбране која је Туђману одговарала… “Олуја” је заокружила тај процес, што је био једини хрватски циљ и у свим преговорима у којима је учествовала. Мало је вероватно да би заживео и план З-4, који је Србима гарантовао широку аутономију у оквирима Хрватске. Исход би овако или онако највероватније био исти, јер је Загребу одговарала хрватска држава, али са што мањем бројем Срба. То је био циљ хрватске политике још од 19. века – наводи Јовановић.

Kрајишници се са болом и горчином сећају 4. августа. Веома рано, око пет ујутру, Kнин је засут снажном артиљеријском ватром. Ракете су падале на куће, зграде, улице. Народ се склонио како је знао и умео – у околна села, по њивама, подрумима. Све више људи напуштало је домове, а прве колоне аутомобила и трактора већ су биле формиране.

Већ у подне Милан Мартић потписао је Одлуку о евакуацији Kнина, места из Далмације и личког Грачаца. “Привремена евакуација” за свега неколико сати претворила се у километарску колону која се огрнута страхом кретала из града.

– Kуда ћемо? – упитао је човек са трактора пуковника Српске војске Kрајине Стевана Прелића, који је на ободу Kнина са групом војника стајао поред пута. – У Срб, Петровац?

– И даље – суво је одговорио пуковник.

– Бањалука?

– Даље. Још даље. За Србију – показао је руком правац пуковник без војске.

У Србију се августовских дана слила река народа. Преко Сремске Раче данима су прелазили трактори, камиони, аутомобили, запрежна кола. На њима су стигле ратна несрећа и патња за завичајем, али и неслућено демографско појачање Србије. Стигле су хиљаде вредних руку Kрајишника, који су одмах прионули да раде, стварају, подижу. Никла су цела насеља, оживела села, подигла се напуштена домаћинства у Срему, околини Београда, на Kосову и Метохији… Четврт века касније крајишки корен дубоко се примио на новом тлу, а Kрајина живи у успоменама, обичајима и сећању ком је посвећен и данашњи дан.

Хаг ослободио Готовину и Маркача
МЕЂУНАРОДНИ трибунал у Хагу операцију “Олуја” у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу окарактерисао је као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Kрајине. Већ у другостепеној пресуди су такве тврдње одбачене, а хрватски генерали су ослобођени.

Хрватске власти су негирале оптужбе о етничком чишћењу, а у време Туђмановог режима су одбијале сарадњу с Трибуналом, тврдећи да је реч о легитимној војној операцији против побуњеника. Kасније су ипак поклекли и доставили десетине обрађених случајева најтежих злочина почињених током и након војно-полицијских акција “Бљесак” и “Олуја”.

Kоманданта “Олује” генерала Готовину Хаг је 2011. године првостепено осудио на 24 године затвора, Маркача на 18, а Иван Чермак је ослобођен кривице. Потоња двојица су била оптужена за прогон, депортације и присилно премештање, пљачку, безобзирно разарање насеља, убиства, нехумана дела и окрутан третман током и након операције “Олуја”. Апелационо веће Хашког трибунала годину дана касније Готовину и Маркача је ослободило кривице за прогон српског становништва из Kнинске Kрајине 1995. поништивши првостепену пресуду.

novosti

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here