Турбанизација Србаља

Поделите:

Не слушај народњаке – умри природном смрћу.“ (Београдски графит)


Налазим се у врло незгодној ситуацији да пишем о нечему што не волим и у што се не разумијем најбоље. А то што не волим, и у што се добро не разумијем, мучи ме, прогања и већ дуго времена мира ми не даје. То је оно што зову музиком, „народном“ музиком и што многи, видим, воле и као музику прихватају. Дакле, пробаћу да рашчистим неке појмове са том жалосном појавом која је постала музиком великог дијела народа мојега.


Прво о томе како се слабо разумијем у ову појаву.


Врло једноставно: чим почне то зурлање и завијање, драње и кревељење, ако не могу да се искључим – што ми ријетко за руком пође – ја хитро устајем и бјежим главом безобзирце. Кад измакнем и чистог се ваздуха дочепам, осјетим олакшање. Пробао сам да себе приморам да одслушам до краја неко од тих кич-сочињења – јер, рекох, и то је музика доброг дијела народа мојега – али ми то није полазило за руком. Живот и мој доживљај личног достојанства спрјечавали су ме у томе. Ја заиста желим да умрем природном смрћу.


Питаће се неко, шта брига тамо неког попа шта се којекуда и у којекаквим приликама дрнда, и уз какво квази-музичко и текстуално имбецилно завијање („Плитак поток а вода дубока“) и порнографско превијање дио народа његовог своје јаде и дернек излива. Брине ме ите како јер нема свари, ма колико се неозбиљном чинила, која, на крају крајева, нема озбиљне посљедице. Мајстори, мешетари, дакле, они који знају како се људским душама помоћу свега и свачег, па и музиком, манипулише, расписали су се и тврде како је Милошевићу турбо-фолк служио да, тобоже, одвоји свој народ од модерних музичких трендова (Вјероватно мисле на панк, рок, хеви метал и овај јад звани „рап“.) и да широке народне масе, кроз квази-патриотске текстове, за рат на Балкану мобилеше. Они говоре о турбо-фолку као „тонској подлози злочина“.


Кад су ме демони увјерили да постоји могућност музичког, и сваког другог, заглупљвања народа, ја немам друге него да прихватим да је и музичко одвајање народа српског од његових коријена у служби једног ширег плана његовог разводњавања и мекшања. Народ је мој одавно оболио, од себе се одвојио, из себе изишао, свијест о себи и достојанство изгубио, правац којим треба да ходи заметнуо, па сад тумара грабећи све што му се сервира. Драгутин Гостушки је у своје вријеме казао: „Какав народ – таква и музика“. „Сва је глава болесна и све је срце изнемогло. Од пете до главе нема ништа здраво, него убој и модрице и ране гнојаве, ни исцијеђене, ни завијене ни уљем заблажене.“ (Ис. 1, 5-6) Таквом, ошамућеном и грогираном, кроз ову квази-музику дотурена му је удица на коју се он тако глупаво ухватио. Оно што се роду моме као музика нуди то је, уствари, отров којим се његова крв разлаже и кичма омекшава, да би се од паметних народних послова одвојио и у бесплодно снатрење и дринцање и пијано сањарење завео.


Пролажах земљом Србиновом, с које год стране ријека раздвојница да се налазио, и на много мјеста видјех, коров до прозора, њиве необрађене; не чује се пјесма жетелаца. Народ утонуо у дријемеж и сан непостојећег холивудског живота. Из одвратних телевизијских кутија, осиромашеним, огољеним, скоро гладним, народним масама нуди се илузорни бијег из тешке, и све теже, стварности. Телевизија нуди ружичасте снове и неком чови, умјесто да се напорног посла лати, пуно је лакше да даљинским управљачем себе из једног у други сан пребацује. „Удри бригу на весеље“, а што све дубље падамо, и пропадамо, шта нас брига.“ Баш као што Американци са својим „холивудским какама“ трују целу планету и још млате паре, одлучили су и неки српски новокомпоновани бизнисмени да лепо профирирају на безграничној људској глупости и лошем укусу необразоване раје.“ (Микица Илић) Разголићене пјеваљке испрсиле се у некаквим чудима од турбо-аута, врзмају се по баровима звјездицама окићених хотела; шепуре се и изазовно превијају по креветима и софама својих, или ко ће га знати чијих, широких и богатих кућа и дворова. Тако оне саме своде жену на сексуално-хедонистички објекат. Слави се и промовише брзо и олако богаћење, брза кола и свакојако уживање. „Узми све што ти живот пружа!“ „Кока-Кола, Малборо, Сузуки/ дискотеке, гитаре, бузуки/ то је живот, то није реклама/ ником није лепше него нама.“ Бјежи главом безобзирце и од мушкарца каквог они креирају: „Велико срце, песнице тврде/ у полутами седе у диму./ Ја волим такве дечаке/ оне опасне, страшне и јаке.“


У времена стварно јуначна, да не говорим о временима гуслара и грлатих народних пјевача, када се истинским чојством и јунаштвом од малих ногу задајало, у времена здрава, и музика нам је била једра и здрава. Народ је кроз музику исказивао најтананија своја осјећања; суптилне ствари више наговјештавао него огољено испољавао. Играло се здраво, полетно, мушко српско коло. Ко колу кадар није био, боље му је било кола се не хватати. Сада, уз два и по тона једноличне неке срцепарајуће пјесмице, тресе се народ мој и гиба у бескрајно простом и досадном реду. Гледао сам, у своје вријеме, на неком нашем вашару: тјеран бичем Циге гаравога, међед је више елеганције у својој игри испољавао.


Све је почело безазлено, мислим, сада већ далеких шездесетих. Прве вране и гаврани тзв. новокомпоноване народне музике још увијек су крештали понеки тон српског изворног пјевања. То је помогло да се жедни народ лако преко вода преводи и, на крају, у кич и бедастоће турбо-фолка доведе. Са својим трупама Селџуци су своје зурле и таламбасе понијели. Да се којим случајем неки од њих из гроба врне, он не би знао куд’ је залутао, да ли се у Анадолији или Србији нашао. Зурла се по земљи Србиновој, пијуче и цијуче; чује се драње и арлаукање – све само не крштено српско пјевање.


Ратко Божовић говори о „колонизацији духа и слуха“. Кад се стихоклепаније из турбо-фолк пјесмица одстрани, као рецимо, из „Ђурђевдана“, оно што се као музика чује, могло је бити слушано било гдје од Азербејџана до Техерана.“То су крадене, преписане песме од Грка, Турака и ко зна ког народа. А наши су – вели Шабан Шаулић – добри шнајдери, па то само прекрајају, прераде или комплетно представе као своје, са текстом на српском језику. Довољно је да се погледа „Вива“, или неки други сателитски програм, па да се види и чује Туркан, турски певач, који пева оно што се овде пласира у другој верзији као „ново“.


Не могу нам Турци за све криви бити. Чини ми се да су наши турбаши гори од Турака. Прочитах негдје да је турски амбасадор, у Београду, изјавио да му „ипак смета што се одређена музика, ниске каквоће и оријенталног призвука, назива „турском музиком“, те да и они такође имају сличан проблем, али да се то код њих назива „иранска музика“.


Нарочито ми иду на живце мушке пјевачке плачистрине. Сузама би својим поља натопили. („Немој да плачеш на мом кућном прагу, да ми врата не повуку влагу“. Турбо-фолк) Отплакаше све што нам ваљаше. Кренуше од Косова и труба косовских, барјака српских и славе невиђене, па на Крајину, једну и другу пређоше и сад само стријепим да на Шумадију не крену. Јер, куку нама, чега се они лате да опјевају, тамо се дуго пјевати неће. Главе дају, Крајину не дају. Све редом чикају и изазивају. („Неки желе Хрватску/ до Земуна и Дрине/ а не смију доћи/ до Книна и Глине. Нико не сме српску/ да прегази славу/ ни да истакне шаховницу/ на Книнску тврђаву“. (Борислав Зорић Личанин, „Српско дете од главе до пете) Сад кукумавчу и драге позивају да плачу јер не могу да преброде Рачу. „Не могу ти доћи,/ не дају ми проћи.“ Ко је Рачом проходио, видио је тамо неку воду; да л’ је то лијена сремачка рјечица или нека бара, ни сам нешто сигуран нисам. Земљи се клеше, из земље на све стране земаљског шара одлетјеше. „Ој Србијо, мати, немој туговати./ Зови, само зови, сви ће соколови/ за те живот дати.


Бедастоће и простоћа наших стихоклепаца не завријеђује папира. Бескрајна је трака тих имбецилија. Али и те бедастоће, са свим бесмислом својим, неку накану имају: заглупљивање народно. Кад народ ошамутиш, смекшаш и осузиш га, још га само заглупи па по земљи Србновој што више „Мек Доналдса“ посиј, да народ са папира једе и из пластичњака шећеруше „Кока-Коле“ цјевчи, манипулиши онда с њим како ти је воља, ломи га и савијај, и у чворове вежи, он ће и даље са два-три тона своју немоћ искупљивати.


Ето зашто ја ова накарадна квази-музичка клепања не волим и зашто ме турбанизација земље моје боли и прогони.

Василије ПpoтaТомић

vasilijeprotatomic

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here