Турци рушили, Митрополија обнављала: Црква на Румији вековни сан

Поделите:

Последњих дана, али и година подигла се расправа око рушења цркве Св. Тројице на Румији, чија је изградња, односно обнова био сан православних вјерника преко 400 године.

Након изјаве премијера Црне Горе Душка Марковића може се догодити да по први први пут у историји Црне Горе православни храм сруши не окупатор него сама држава.

Као главни аргумент представника албанских партија који траже рушење храма помиње се да он наводно нарушава међувјерски склад. Мало се међутим, помиње битна чињеница да црква није просто подигнута „хиром“ Српске православне цркве већ да се ради о обнови храма, на темељима претходне коју су у 16. вијеку срушили турски освајачи. Тај храм, тада није сметао за међународни суживот ником сем Отоманима.

Бројни су историјски записи научника, књижевника и публициста остављени током 19. и 20 вијека, подсјећа публициста Јован Маркуш који наводи неке од њих.

Храм је подигнут још у византијско доба, из којег је и име планине Румија. Кад тачно се не зна, али записи о постојању храма воде до у 13. вијек.

Након рушења цркве Св. Тројице обичај ходочашћа на врх планине добио је нови елемент: свако ко је излазио износио је један камен – материјал за будући храм. Управо су симболичност и сврху изношења камена заборавили представници албанских странака и свих оних који траже његово рушење.

О томе пише Томо П. Ораовац, књижевник и публициста, 1913. године, у студији „Арбанашко питање и Српско право“.

Говорећи о крсту св. Јована Владимира каже: „Барани су за овим историјским крстом ишли сваке године о Тројичину дне на Румију, гдје је била црква посвећена св. Тројици, коју су Турци порушили, да се не би народ прикупљао“.

Манастир подигли пустињаци из Палестине

rumijska crkva
Румијска црква

Маркуш наводи најраније записе о томе ко су могли бити црквени наимари. У свједочанству римокатоличког свештеника Доната Фабијанића наводи се да се радило не само о храму, већ о манастиру.

Фабијанић 1863. године, у трећем поглављу своје књиге које се односи на период од 1288. до 1297. године (Padre Donato Fabianich, Storia del fratri minori dai primorde della loro istituzione in Dalmazia e Bossina, Задар, 1863, стр. 60) наводи да су „неки пустињаци из Палестине“ подигли манастир на врху брда Румија: „il celebre monastero eretto da alcuni romiti della Palestina sul culmine del monte Rumia“.

О постојању храма на врховима Румије свједочи и руски конзул у Скадру Призрену и Солуну познати научник  Иван Јастребов. Он 1880. у Гласнику српског ученог друштва у својој студији „О православним српским старим и новим црквама у Старој Зети – садашњем Скадарском округу“ пишући о цркви Пречисте Крајинске каже: „У овој цркви чуван је био знаменити крст, који Мрковићи носе на гору Румију, гдје је црква св. Тројице“, а пишући о предјелу Мрковића код Бара каже: „Близу села Микулића налази се црква св. Александра и св. Јована, и св. Тројице на врху Румије“.

Црква старија од 13. вијека, позната и као „Света краљица“

Храм је међутим морао бити старији од 13. вијека. Претпоставка је утемељена на чињенице да се у 13. вијеку већ догађа и рестаурација.

Пјетро Балан 1885. године, у књизи која је штампана у Ватиканској штампарији (Pietro Balan, Delle relazioni fra cattolica e gli slavi dela Bulgaria, Bosnia, Serbia, Erzegovina sagio del Pietro Balan, Ватикан, 1885, стр 60), наводи да је краљица Јелена, жена Стефана Уроша, рестаурирала манастир на брду Румија: „Essa ristoro il monastero del monte Rumia“.

Црква је након тога постала позната и као Света краљица.

Павел Аполонович Ровински, етнолог и географ свјетског гласа, 1897. године у књизи „Црна Гора у прошлости и садашњости“ (том 1) пишући о поријеклу назива планине Румије у Црној Гори каже:

„О којој Арнаути причају да је на њеном врху изграђена црква урум-краљица, тј. грчка. Изгледа, међутим, да је то иста она црква коју Срби називају Света краљица, подразумијевајући под тим именом Јелену, жену Урошеву и мајку Милутинову и Драгутинову“.

Да је камење изношено за будући храм, наводи и Никола Ј. Вучинић. Он у 1889. године, у књижевном мјесечном листу „Нова Зета“ у прилогу „Завјет Мркојевићки-излет на Румију“ пише:

„Треба свако да одоздо собом по један ками на врху изнесе, и то што виши „то задушније“, да се ту црква гради која је некад давно завјетована.То свак у руке износи без разлике вјероисповијести“.

Да су Румију поштовали и муслимани као светиње својих предака те да су скоро до Вељег рата налагали бадњаке наводи поп Јован Вујановић. Његово свједочење говори и о томе да су хоџе покушале да затру обичај међу муслиманима да ходочасте на врх планине.

Вујановић који је био парох у Улцињу, 6. марта 1897. године у прилогу „Биљешка о православној цркви у Улцињу“, наводи и следеће:

„Мркојевићи, то данас најаче мухамеданско племе, једнако задржали су много што од православља и од српскога, и ако се данас највећма труде неке хоџе, да затру те прађедовске успомене, улијевајући таковима мухамедански фанатизам, заклањајући се за леђима Богу и њиховом негамберу Мухамеду, који како они веле, хоће тако.

Претходно, нек буде речено, да то племе нема ниједнога још из своје средине за хоџу, већ странце, који им сакате и обичај и језик српски, те ово изгледа, као да их данас турче: проповиједају противу женске слободе, која је још међу њима отворена, врло уљудна и несродна ономе, што би они отуда хтјели. Но свакако још они, ако и кријући припитују за свеце старог календара, које су им предци недавно славили: иду о Тројичину – дне за својим крстом на Рујију, којега су им преци отели од Крајињана: поштују прах – гробље својих ђедова, па ту и на рушевинама некадашњих својих цркава, остављају завјете у вуни, свијећама и новцу: и најпосље, све до посљедњег рата 1876., ложили су бадњаке и преливали вином“.

Постоји још један запис о покушају да се обичај спријечи, који се такође не би могао назвати „вишевјековним међувјерским складом.

Тако Андрија П. Јовићевић, познати етнолог, 1922. године, у монографији „Црногорско приморје и Крајина“ пишући о ношењу крста св. Јована Владимира на Румију о Тројичину дне каже:

„Многи су побожни поклоници, при ношењу крста на Румију, носили на рамену по један повећи камен и износили га на Румију, те данас постоји на врху Румије повећа гомила камења…  Негдје око 1885. када су Мрковићи, под притиском вјерских и муслиманских политичких старјешина, стали напуштати обичај, да уз крст излазе на на Румију, због чега је и овај обичај имао престати, црногорски митрополит Митрофан нареди Сеочанима, Крњичанима и Шестанима, да на Тројичин-дан у маси изађу на Румију, да тако увеличају ову свечаност; и када су Мрковићи дочули за ово, побојаше се крсту, па њих стотина момака пође под оружјем уз крст на Румију, да га брани, ако буде потребно„.

Вјековна жеља вјерног народа

Јован Маркуш ипак истиче да данас није познато како је изгледао храм Свете Тројице, или манастир како се наводи у римокатоличким изворима.

Вјековна жеља вјерног народа коначно се испунила 2005. године. Трудом и прегалаштвом вјерника Црквене општине Бар конструкција храм је направљена од метала (попут сличних који су у богослужбеној употреби на бродовима) и из два дијела пренијета хеликоптером на тешко приступачни врх Румије.

Свечаност је увеличао један Француз који се тог дана крстио и добио име Жан Владимир.

„Очигледно не познајући суштину вјере и намјену храмова, основне замјерке су биле: шта је на том мјесту саграђен храм, као да раније није ту постојао,шта је конструкција храма направљена од метала, као да у историји храмовног градитељства не постоје храмови од прућа, дрвета, метала или чак од леда, зашто је пренесена конструкција војним хеликоптером, као да је битно чијим превозним средством је транспорт обављен, али не помињу да је возило које је превозило дјелове храма до парохијског дома дошло у пратњи полиције, као ни то да је управо војни хеликоптер својевремено 1972. године био подршка из ваздуха за рушење цркве Светог Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену…итд“, казао је Маркуш и упитао:

Митрополија је вербално оптужена да демонстрира силу избјегавајући да се постави логичко питање: да ли је онај који је срушио православни храм у 16. вијеку демонстрирао силу, или Митрополија црногорско-приморска која је обновила свој православни храм који је некада постојао на врху Румије?

Неки политичари у свом очигледно антиправославном бијесу, траже чак и рушење храма, али нијесу саопштили суштину захтјева за рушењем православне светиње на Румији.

Претпостављамо да храм смета више политичарима него вјерницима других вјероисповијести. Али не треба заборавити да се ради о истом духу који је срушио цркву Светог Петра Цетињског и Његошев гроб на Ловћену“.

in4s.net
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here