Турска и пад лире: “И љубав према Ердогану има границе…”

Поделите:

Преко 40 одсто јавног дуга Анкаре је у страној валути. Турска је велики увозник енергената које плаћа у доларима или еврима. Дакле, сваки пад лире производи велике проблеме комплетној турској економији са видљивим последицама на свакодневни живот грађана

Kада држава постане породична ствар, ту нема среће ни за државу ни за породицу. То упозорење турском председнику Реџепу Тајипу Ердогану, упућено пре пет година, остало је мртво слово на папиру. Ердоган жели да буде нови султан, али је заборавио да су се успешни султани разликовали од оних других по томе што су у Топкапи сарају били окружени најбољим саветницима из целог царства, хришћанима, муслиманима, Јеврејима, агностицима, пашама с Балкана и женама с Kавказа, из долине Дњепра и Дона. На Ердогановом двору у Анкари има места само за родбину, послушнике и одане.

Од 2013. године сведоци смо перманентних чистки на свим нивоима власти у Турској. Професионалце, образоване, способне и цењене стручњаке, бирократе, функционере, официре, замењују људи из Ердоганове ближе и шире фамилије и особе чији је најважнији квалитет: беспоговорна оданост и послушност новом султану. Тај тренд је имао додатно убрзање после неуспешног државног удара из 2016. године. Министар економије и трезора је постао Ердоганов зет, без икаквог искуства у тим областима. Министарка здравља је пријатељ, власник ланца клиника на којима се лечи читава фамилија, наравно. Министар туризма је пријатељ, власник хотела и других структура, где фамилија летује или узима предах од свакодневних брига. Министар индустрије је пријатељ из детињства, а министар одбране је заслужио фотељу пошто није потписао ванредно стање у ноћи неуспелог државног удара.

Иза монетарне кризе која дрма Турску током последњих недеља не стоји никаква америчка завера о којој прича Ердоган. Ради се о реакцији финансијског тржишта на покушај турског председника да стави под контролу Централну банку и да елиминише њену независност. Ердоган је пробао да потчини Централну банку пре три и по године, али су га тада вицепремијер Али Бабчан и гувернер Централне банке Ердем Башчи спречили.

Башчи и Бабчан су своје супротстављање султану платили удаљавањем са функција, а на њихове позиције су доведени послушнији и мање дрчни Мурат Четинкаја и Мехмет Шимшек. Испоставило се да ни Шимшек није био довољно савитљив, па је остао не само без министарске фотеље него је и прецртан са изборних листа АKП на последњим изборима. На његово место Ердоган је довео свог зета Берата Албајрака и тријумфално прогласио да ће убудуће он управљати монетарном политиком Турске и Централном банком. Ердоганово оправдање било је у стилу најортодокснијих аутократа: „Народ мисли да је председник одговоран за монетарну политику, па кад је већ тако – онда је природно да будем тај који одлучује.”

Проблем Ердогана је што су његова схватања економије и монетарне политике веома приближна поимањима „малог Перице”. Ердоганов постулат је да каматне стопе директно и неизбежно утичу на инфлацију: ако су каматне стопе ниске, онда инфлација пада; ако расту, инфлација измиче контроли. Тако смо дошли у трагикомичну ситуацију за једну озбиљну државу. Пре пар месеци су тадашњи надлежни министри Шимшек, Агбал и гувернер Четинкаја закључили да је неопходно повећати каматне стопе, како би се предупредили негативни ефекти на националну монету. Међутим, нико од поменуте тројице није смео да изађе на очи султану са тим предлогом, тек када се долар приближио психолошкој баријери од пет лира, тадашњи премијер Јилдирим је скупио храбрости да тражи одобрење од Ердогана.

Узурпација свих стубова власти, законодавне, извршне и судске, нема директне и брзе ефекте на економију. На кратак и средњи рок може да има и позитивне ефекте, али на дуги рок води сигурно у пропаст. Ердоганова централизација власти, више-мање, прошла је безболно до овог лета. Међутим, у свету финансија, економије и монетарне политике важе други принципи и игра се по другачијим правилима, где чак и најбруталнији диктатори схватају да држава, као ни човек, што би рекао енглески поета Џон Дон, није острво.

Преко 40 одсто јавног дуга Анкаре је у страној валути. Турска је велики увозник енергената које плаћа у доларима или еврима. Дакле, сваки пад лире производи велике проблеме комплетној турској економији са видљивим последицама на свакодневни живот грађана. Турски привредни бум у првој деценији нашег миленијума био је производ стицаја околности које су ишле наруку Турској. Бројни инвеститори су улагали новац јер су турске државне обвезнице и инвестиције у инфраструктурне радове доносиле много веће профите него у САД и ЕУ. Захваљујући кредибилности турског система и независности Централне банке инвестиције су пристизале галопирајућим ритмом. Проблем је настао када је Ердоган почео да сече грану на којој седи, минирајући читав систем, урушавајући институције које су биле гарант модерне Турске: од војске до Централне банке. У међувремену су САД и ЕУ изашле из кризе и постале су поново интересантне за улагања, што је директно пенализујуће за све тзв. израњајуће економије које су се суочиле са осеком страних инвестиција.

 

nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here