У Врању живимо „ми“ и „они“

Поделите:

Четири члана Српске напредне странке (СНС) против двојице из Народне странке (НС). Или обрнуто? Обе верзије постоје у извештају полиције у Врању. Шта је истина? То смо могли да питамо само опозиционаре.

Пешачка зона у Врању пред крај радног времена. Kафићи и продавнице, све је готово пусто. Пролазници препознају ново лице, а са фотоапаратом ту свако привлачи пажњу. „Шта то сликаш“, питају. Распитују се зашто, за кога. Ни другим, „обичним“ данима, Врањанци често нису расположени за разговор са новинарима. А посебно не два дана након што су се политичари из два супарничка табора физички сукобили.

Шта се тачно догодило? То смо могли да питамо само опозиционаре, јер политичари из владајућег СНС ни после бројних телефонских позива, преговарања са секретарицама, ни после више смс-порука, нису желели да разговарају.

Напад са политичком позадином?

Председник градског одбора Народне странке Ђорђе Ристић и његов потпредседник Драган Павловић, за ДW кажу да су нападнути у дворишту испред њихових просторија, након много увреда и добацивања преко ограде иза које се налази бирачко место у просторијама Радничког универзитета.

„Прво су нас вређали, псовали, добацивали нам, па потом обишли ограду и почели да нас ударају. Бацили су се на Драгана, а ја сам се, након неколико минута извукао и измакао да зовем полицију. Чак су нас и у присуству полиције називали мајмунима и псовали“, тврди Ристић.

„Није им било довољно то, него су се појавили и у здравственом центру, где нису могли лековима да ми спусте притисак, и опет нам добацивали и вређали нас. И тада смо звали полицију и дошли су и по други пут. Били ту са нама неко време“, прича показујући своје напукле наочаре и данас видно узбуђен Драган Павловић.

И Ристић и Павловић сагласни су да напад на њих има искључиво политичку позадину – због критика власти у њиховим саопштењима. „У тим саопштењима ми стално критикујемо оно што је лоше. А све је лоше. Врање је некада био индустријски гигант у овом пограничном делу наше земље, а сада је економски девастиран град и центар сиромаштва на југу Србије. Ни за шта што раде не можете да кажете да је добро“, каже Ристић.

Медијски гето

Kако је бити опозиционар у једном таквом граду? „Јако тешко и то из много разлога. Један је да, уколико сте опозиционар у Врању, ви не можете да радите ни да будете запослени, јер овде, осим јавних предузећа, можете једино да лепите ђонове или да склапате намештај. Других фирми нема“, прича Ристић и додаје да је и он незапослен.

Двојица опозиционара наглашавају да им је неизмерно значајна подршка појединаца – како пријатеља у Врању, тако и познатих људи ван политике. Та сатисфакција не чуди, јер, кажу, као опозиција не могу да дођу ни до једног локалног медија. „Ми се појављујемо само на порталима Инфоврањске и Врањенеwс. Све остало су њихове телевизије. Ја се и не трудим да им шаљем саопштења, јер их неће објавити“, каже Ристић.

Од 26 медија колико их је регистровано у Врању, та два су једини медији који „смеју“ да пишу и о тим темама. Радоман Ирић, новинар у пензији, за себе каже да је увек „пишао уз ветар“, због чега је зарадио и рупу у радном стажу од 16 година. Своје пензионерске дане проводи у редакцији Инфоврањске, порталу насталом након гашења Врањских новина под притиском власти.

„Они“ и „ми“

„Скоро 44 године сам новинар, а ово што се сада дешава није се дешавало ни у Милошевићево време. А тада смо мислили да је то дно дна, тада су и мене, јер сам био против Милошевића, оставили без посла и избацили на улицу“, прича Ирић. „У људе се сада једноставно увукао некакав страх. Више се не мешају, постоје ’ми’ и ’они’. Они имају своје кафане, ми имамо своје, они имају своје улице, ми имамо своје, они своја јавна окупљања, ми своја. И то функционише тако“.

Kо су „они“, а ко „ми“? Радоман одговара да смо „ми“, као и у целој земљи, малобројни. И да су те поделе у свим сферама друштва – и међу грађанима, и међу новинарима, и у привреди. Подсећа на пример угашених Врањских новина, тачније на то да су привредници који су желели да дођу до средстава на конкурсу условљавани тиме да морају да раскину сарадњу с тим медијем.

На питање да ли се по кафанама и по кафићима прича о политици, Радоман одговара: „Па прича се, али видели сте ме мало пре како сам се окренуо неколико пута иза себе, јер човек који је седео ту дошао је два минута после мене. Да ли је теорија завере или реалан страх – не знам. Ја ипак мислим да је то реалан страх.“

„Наше мишљење не вреди ни пет пара“

Страх за безбедност увукао се и међу одборнике опозиције. У Скупштини града Врања њих је 9 од укупно 65. Међу тих 9 је и Павловић са почетка приче, али и Нела Димитријевић као потпредседница Градског одбора Демократске странке (ДС).

„Иако су у тим скупштинским столицама људи које познајемо, са којима смо ишли у школу, наши рођаци, пријатељи, сви они изгледа да имају директиву да са нама не смеју да проводе време, да оду на кафу. Седница Скупштине општине је зато једина прилика где ми можемо да укажемо на оно што није у реду, шта се ради и шта је противзаконито, али све што кажемо са скупштинске говорнице врло често остане без одговора. Проблем је што наше мишљење не вреди ни пет пара. Ја на пример нисам имала неких физичких претњи, али вербалних јесам. Такође, било је ту и неумесних коментара и непријатности по питању посла“, каже Нела Димитријевић. Kао и наши претходни саговорници и она тврди да у овом тренутку у Врању нико ко није члан СНС не може да ради.

Такође каже, исто као и чланови Народне странке, да физички обрачун током избора није једини, већ да је недавно још један члан СНС „пребио жену из комшилука јер се бојао њених паса“. И у том случају је како кажу, жртва приказана као насилник, па је жена морала и у притвор. Нела Димитријевић подсећа и да је у последњих неколико година Врање град са највише запаљених аутомобила.

Апатија

Позната изрека из тог краја гласи „у Врање нема лагање“ – па се очекује да ће најсвежији догађај расветлити снимци са камера које се налазе на згради Радничког универзитета, а које су усмерене на просторије Народне странке испред којих се „обрачун“ догодио.

А док не стигне извештај, у Врању се о томе не прича много. Страх или нешто друго, тек дугогодишњи новинар Радоман Ирић каже да је Врање најмање подложно променама од свих градова у Србији.

„Врање је увек било ’главни град’ Социјалистичке партије Србије (СПС). Другим речима, од увођења вишепартијског система они су углавном били сами или евентуално с неким партнером на власти – све до 2016. године, када су напредњаци преузели власт. Иначе, хроничари су забележили да су Врањанци и Врањанке увек лили крокодилске сузе за претходном власти. Тако је било и за време Турака који су овде владали 450 година, тако је касније било и са Бугарима, па и са Немцима… 450 година, то је баш много.“

Да ли је апатија хронични проблем Врањанаца, тек у целом граду нисмо пронашли баш ни један политички графит као симбол отпора обичних грађана. За сада отпор пружа само малобројна опозиција, која спрема и кривичне пријаве против четворице нападача, најављује председник Градског одбора НС Ђорђе Ристић. И наглашава: „Јесте, страх ме је за своју безбедност. Али се не бојим. И нећу да се бојим. И нећу да дозволим да се повучем, јер уколико се повучем – ми смо готови.“

Дојче веле

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here