Уместо да покрене трећи светски рат, Трaмп склапа мировне споразуме – како то?

Поделите:

Uutorak je u Bijeloj kući održana ceremonija potpisivanja sporazuma o punoj normalizaciji odnosa između Izraela i dviju arapskih zemalja, Bahreina i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Taj je dokument nazvan Abrahamovi sporazumi, po tome što je zajedničko svim narodima na Bliskom istoku to da su “djeca Abrahamova”. Sporazum je dao veliku nadu ljudima u regiji, pa možemo vidjeti nestvarne prizore kako na plažama Dubaija ljudi mašu zastavama Izraela, dok na zidu Starog grada u Jeruzalemu gledamo vizualne projekcije zastava Bahreina i UAE.

Već sam čin potpisivanja predstavlja veliki iskorak, jer se dugo smatralo da je izraelsko-arapski spor, u čijem je središtu palestinsko pitanje, nerješiv bez prethodnih ustupaka Izraela po tom pitanju. To je bila konvencionalna mudrost kojom se do sada pristupalo tom problemu. Tako smo koliko jučer mogli slušati uvjeravanja Obamina državnog tajnika Johna Kerryja kako “nijedna arapska zemlja neće normalizirati odnose s Izraelom dok Izrael ne napravi značajne ustupke povodom palestinskog pitanja”, dok sada vidimo kako upravo takav pristup otvara put ka rješenju. Američka je diplomacija desetljećima, još od čuvenog Rooseveltovog susreta s kraljem Ibn Saudom na američkom razaraču USS Quincy u veljači 1945., u svojoj bliskoistočnoj politici balansirala između podrške Izraelu i ovisnosti o arapskoj nafti. Tako je glavni preduvjet za novi pristup rješavanju ključnog problema na Bliskom istoku ostvaren kada je Amerika postala energetski neovisna. Ta je pozicija Americi omogućila da se ponovno “poslože kockice” na terenu i stvori uvjete za cjelovito rješenje sukoba na Bliskom istoku.

Prvi je korak u tom smjeru bilo povlačenje Amerike iz Obaminog nuklearnog sporazuma s Iranom, koji se pokazao pogubnim za čitavu regiju, jer je od Irana stvorio glavnu regionalnu supersilu, što je povratno radikaliziralo sunitski svijet. Kako Iran nije htio pristati na reviziju tog sporazuma dogovorom oko balističkih raketa i povlačenja Revolucionarne garde iz zemalja u regiji, Trump je izašao iz sporazuma i zaveo ekonomske sankcije Iranu. Tim je potezom Amerika pridobila sunitski svijet, od kojih se zauzvrat očekivalo da podrže plan za rješenje izraelsko-palestinskog pitanja. Nakon toga je Trump povukao potez s preseljenjem veleposlanstva u Jeruzalem i obznanjivanjem mirovnog plana za Izrael i Palestinu, kako bi pokazao što mu je cilj, da bi onda zamrznuo provedbu tog plana kako bi se razgovaralo o uvjetima za uspostavu mira. Za razliku od ranijeg pristupa, kada su se ustupci tražili od Izraela kao strane koja želi dogovor, što je samo ohrabrivalo ekstremiste na drugoj strani, sada se išlo s pristupom koji bi Palestince privolio da sjednu za stol tako što će se prvo pridobiti njihove financijere, a onda među Palestincima pronaći političku snagu koja bi pristala na dogovor.

U tom je smislu zanimljiva informacija kako je Katar nedavno poslao pomoć Hamasu od 30 milijuna dolara uz poruku kako to više nije dio njjihove politike, već jednokratna pomoć, te da će ona ubuduće ovisiti o tome kako se Hamas bude ponašao. Pored toga, katarske vlasti naložile su urednicima Al Jazeere da revidiraju pristup oko veličanja Hamasa i ublaže kritiku na račun Sjedinjenih Država i zemalja potpisnica sporazuma. Kada iz Katara, kao glavnog financijera Hamasa, stižu takve poruke, onda je jasno kako će ekstremisti ubrzo shvatiti kako se terorizam više ne isplati. Sličan sporazum Izrael je dosad potpisao samo s Egiptom 1979. i Jordanom 1994., nakon kojeg je uslijedio mirovni sporazum iz Osla. Presedan je da su sada dvije zemlje istovremeno potpisale takav sporazum. Iz toga se naslućuje koliko je ambiciozno zamišljen čitav plan, jer sugerira kako bi mu i ostale arapske zemlje mogle uskoro pristupiti. O tome govore i konkretni potezi, poput dozvole Saudijske Arabije za prelete izraelskih komercijalnih aviona.

Ako znamo da Bahrein i Emirati nikada ne bi potpisali takav sporazum bez “zelenog svjetla” Saudijske Arabije, onda se čine realnim najave o njihovom pristupanju dogovoru. Kada Saudijci i ostale arapske države pristupe sporazumu, ako netko možda sad i ignorira njihov značaj, Abrahamovi će sporazumi biti stvarnost koju se neće moći negirati. Motiv zašto baš sada svi žele ući u sporazum treba vidjeti u skorim američkim izborima, jer se arapske zemlje žele osigurati na vrijeme, kako Biden ne bi vratio Iranski sporazum ako bi slučajno dobio izbore.

Na kraju treba reći kako sve ovo Trump ne bi uspio bez pomoći medija. Da odatle nisu stizali glasovi kako se radi o nekom tko je spreman pokrenuti treći svjetski rat, teško da bi svi sada skakali potpisivati mirovne sporazume. Obama je dobio Nobela jer se mislilo kako donosi mir a pokrenuo je tri rata, dok je Trump jedini predsjednik u 40 godina koji nije pokrenuo rat a ne daju mu Nobela, jer misle da će pokrenuti treći svjetski rat. No, to je već paralelna stvarnost u koju se možda vjeruje, ali koja neće ostati zapisana u povijesti.

vecernji

Поделите:

1 коментар

  1. Без обзира да ли то ми хоћемо или нећемо, Америка ће и даље утеривати милом или силом мултикорпоративни поредак у свету. Американци су кроз цело ХХ столеће давали замах терористичким и контрареволуционарним покретима у корист свемоћног америчког милтикорпоративног лидершипа, којег је најавио Ulysses S. Grant у току 1872. године, кад је по други пут изабран за претседника САД. Грант је тада изјавио:

    „Цивилозовани свет тежи ка републиканизму, ка народној владавини преко његових представника и наша велика република судбином је одређена, да служи као водич свим осталима… Наш творац спрема свет, да постане у одговарајућем моменту једна велика нација, која ће говорити само једним језиком и којој војска и флота више неће требати“ – “Le monde civilise, disait Grant, tend vers le republicanism, vers le gouvernement du people par ses representats et notre grande Republique est destine a server de guide a toutes les autres… Notre Createur prepare le monde a devenir en temps opportune une grande nation qui ne parlera qu’une langue et ou les armees et les flottes ne seront plus necessaries” (Vidi: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, стр. 27).

    Карактеристичан је пример и свемоћног америчког сенатора Ј. P. Wаrbourg-а, који је пред свемоћним америчким сенатом 1950. године изјавио: „Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу њеног прихватања или пак победом“ – „QUATRE ANS PLUS TARD, EN 1950, WARBOURG DECLARAIT DEVAN LE SENAT AMERICAIN: ‘QU’ON LE VEUILLE OU NON, NOUS AURONS UN GOUVERNEMENT MONDIAL. LA SEULE QUESTION QUI SE POSE EST DE SAVOIR SI POCE GOUVERNMENT MONDIAL SERA ETABLI PAR CONSENTEMENT OU PAR CONQUETE…“ (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, стр. 255; William P. Hoar, Architects of conspiracy – An Intriguing History, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 317).

    Дајемо опет реч Вириону: „Ова Грантова сигурност, а касније и Варбургова, имала је свакако своју основу у тој концентрацији, али исто и у еволуцији тајних и јавних структура и подземних покрета сваке врсте, но она је почивала пре свега на идолатриском и окултном апарату Чаробњака Високе Универзалне Масонерије, који је створен под именом “ПАЛАДИЗМА”, ОСНОВАНОГ У ИСТИМ ТИМ Сједињеним Америчким Државама, од стране двојице истакнутих масона Алберта Пајка и Џузепа Мазинија…

    Мазини је нашао подршку у Сједињеним Америчким Државама да заједно са Пајкеом предузме остварење централизације међународне масонске активности, претварајући је у једну синхронизовану акцију са циљем „ОСТВАРЕНЈЕ ЈЕДНЕ СВЕТСКЕ ВЛАДАВИНЕ, КОЈА ЋЕ БИТИ ВИДЉИВА У ИНТЕРНАЦИОНАЛНИМ ЈАВНИМ УСТАНОВАМА, АЛИ ЊЕНА ВИСОКА ВЛАДАЈУЋА ХИЈЕРАРХИЈА СТАВЉА У ПРВИ ПЛАН ЕКОНОМИЈУ, ЖЕЛЕЋИ ТАКО ДА ОСТВАРИ ЈЕДИНСТВО СВЕТА НА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОЈ БАЗИ, ЧИМЕ СТАВЉА НЕПРЕМОСТИВ ЈАЗ ИЗМЕЂУ ХРИСТА, ЊЕГОВЕ ЦРКВЕ И САМЕ СЕБЕ…“ ( Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, стр. 29/30).

    Своју 40 страну Вирион завршава овако: „Над нагомиланим рушевинама после Првог светског рата, масон Вилсон ( Willson Thomas Woodrow 1856-1924) се усудио да каже: “Хришћанство није успело да уједини народе. Ми ћемо успети, надам се помоћу Друштва Народа” –„Le Christiannisme n’a pas reussi a unir les peoples. Nous reussirons, j’espere, par la Societe des Nations…” (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, стр. 40).

    И тако се свемоћним америчким мултикорпорацијама и архитектима тзв. “новог светског поретка” и конспираторима указала прилика, да се у свету убаци идеја о светској влади са седиштем у Њујорку у Сједињеним Америчким Државама.

    При овоме мислимо на изјаву претседника Гранта, коју је изрекао 1872. године америчком народу, да ће САД бити водич целокупног човечанства. Такође, у овом контексту указали бисмо и на Варбургову претећу изјаву, да се све земље присиле „пристанком или победом“ , да се једног дана савију под јарам свемоћних мултикорпорација, великих финансијера, тзв. „великих кадрова“ и „великих изабраника“, као и извесних чланова високе међународне масонерије….

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here