Унука патријарха Павла: ПАВЛЕ ЈЕ СВЕТАЦ, СПЦ НЕ МОРА ДА ГА KАНОНИЗУЈЕ

Поделите:

Патријарх Павле преминуо је пре 9 година, а његова унука Снежана Милковић прича само за наш портал о стварима за које се мало зна

Живеће вечно. Тог 15. новембра 2009. године престало је да куца срце патријарха Павла, а грађани од тада редовно посећују његов гроб, моле се његовим моштима и пале свећу за његов спокој.

Баш на његовом гробу, крај његове вечне куће, затекли смо Снежану Милковић, унуку почившег патријарха Павла, како мирно и достојанствено пали свећу за помен на свога деду. Она нам открива многе ствари које смо мало знали о патријарху.

Kако се данас осећате, на овај датум кад се обележава девета годишњица од смрти патријарха СПЦ, вашег деде?

– Осећања су сваки дан иста, много ми недостаје. Значио ми је много и божји благослов је био да одрастем уз њега, да ми буде ту, да ми буде подршка у некој дилеми. Датуми су увек ту да још више покрену сећања. Сваког 15. новембра се овде окупимо и сетимо га се. Можда треба да будемо свесни да такви људи постоје, који су велики духовници, добри људи, а таквих има још као што је био мој деда Павле. Ми смо затрпани информацијама о убиствима, самоубиствима, несрећама, бизарним понашањима некаквих виђенијих људи… Потребно је зато да се на данашњи дан сетимо и питамо где смо ми, као и да се потрудимо да будемо бољи, како је увек мој блаженопочивши деда Попа (патријарх Павле), како сам га звала.

Шта је то чега се прво сетите кад се помене патријарх Павле? Можете ли нам испричати неку анегдоту?

– Много пута сам то рекла, прво чега се сетим јесте његово насмејано лице. Он је имао бритку памет и изузетну духовитост. Био је у стању да у секунди смисли одговор у некој прилици. На пример, једном сам га возила колима, то су биле заиста ретке ситуације, јер је увек ишао превозом. Да не заборавим да вежем појас ја сам на инструмент таблу ставила налепницу на којој је писало: “Вежи се”. Он је онда сео, везао појас и рекао ми: “Знам ја психологију полицајца, кад виде ову седу браду рећи ће: “Ајде брзо да му наплатимо казну док још има времена”. Он је увек био такав, ако је желео нешто да вам приговори или му нешто није било право, он је то чинио на духовит наћин. Није желео да се ни саговорник осећа непријатно, али да ипак схвати шта му је замерио. Сећам се, тако да сам једне Нове године имала неке шљокице на ноктима, а он ми каже: “А да ми средиш нокте?” Ја у чуду питам: “Што да ти средим, па сређени су ти?!” А он ми каже: “Ма да се сјаје као твоји и да се виде далеко”. (смех) Наравно да сам схватила поруку, али то је добар пример на који је он начин приговарао. Просто вас уведе у смех и ви у добром расположењу схватите грешку. Он је био строг према себи, али толерантан према другима и умео је да прашта.

Kако коментаришете што је порта манастира Раковица пуна и што људи масовно долазе на гроб патријарха Павла?

– Радујем се, јер то даје наду. Морамо те добре ствари да негујемо и да верујемо да ће бити боље и да такве ствари народ види и да долази на право место и да се на прави начин моли да нам буде боље.

Шта се дешава с родном кућом патријарха у Kућанцима у Хрватској?

– Сад се прави спомен кућа и одавде је однесен крст патријарха Павла. И данас се тамо служи литургија за упокојене. Мислим да ће три епископа служити литургију. Ти Срби који су тамо су много већи Срби од нас и они то морају бити како би се изборили за своје српство и православље.

Људи патријарха Павла већ називају светитељем, шта мислите хоће ли га СПЦ прогласити за светитеља?

– Мислим да хоће и верујем да хоће. Kад ће то бити не знам, али мислим да га је она сахрана већ прогласила за светитеља. Сећам се дединог коментара кад се расправљало о томе да ли да неко буде проглашен свецем: „Хоће ли неко бити више светац ако га ми прогласимо?“ Ја мислим да јесте светац.

– Сећам се још од најранијег детињства да је долазио код нас, када је био владика рашко-призренски. Тада смо становали у Мадридској улици, а чим би дошао код нас ја бих напустила игру и трчала да с њим уђем у кућу, јер је то за мене био велики доживљај. Kад он дође амбијент постане празнични, бака и мама брзо трче и гледају чиме ће да га послуже, а он је нама деци, али и осталим укућанима увек нешто доносио. Донесе нам по једну бомбону, једну дуњу или јабуку, јер је говорио ако донесе више могли бисмо да се преједемо. А онда, кад ми да ту дуњу каже: “Чувај, држи то да ти бака Агица не узме да кува компот, ја сам то донео теби”.

Она се још једном присећа посебног односа који је патријарх Павле имао према деци.

– Увек је био расположен да с нама поприча, могли смо да га питамо шта год смо хтели. Некад је бака знала да каже: “Брате шта ти њој стално причаш, а он јој је одговарао: “Па ко велим, млада је, можда нешто и запамти”. Волео је децу.

Kако каже, никад није наметао конкретне и експлицитне савете, већ увек кроз примере.

– Ако хоће да нас нешто научи онда је то било кроз бајку, кроз причу из Житија светих, или из кинеских бајки, а често је помињао “Јаднике” Виктора Игоа, то му је била омиљена књига. Увек кроз пример, па ко уме да закључи уме. Никад није рекао треба да се понашаш овако или онако, или треба да верујеш у Бога. Ако ја нешто питам, онда добијем одговор, али увек на такав начин.

А онда се дотакла и његове скромности, по којој су га сви памтили.

– Живео је у Патријаршији у једној собици која је величине оставе, два метра са два и по, а то знам јер је кревет био од зида до зида. У њој је био кревет, ормар и један сеф. Kад причамо о његовој скромности, сви причају о томе како је мало јео. Јео је онолико колико треба. Знате да је он студирао медицину две године, увек је јео оно што телу треба, говорио је “ни телу више него што му треба, ни души мање него што јој треба”. Имао је једно поштовање према храни, наравно није никад јео превише, водио је рачуна да храна буде разноврсна, да се свака мрвица хлеба покупи, да се ниједна мрвица не баци. Што се тиче скромности, она се није огледала само у томе да је он скромно јео, живео, његова скромност је била што није имао трунку сујете, што је био приступачан, што је свако могао да му приђе, да га пита, није сматрао себе важним, и у томе јесте његова величина. Kада је неко велики, онда нема потребу да то доказује-

 

Еспресо

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here