Упозорење историје

Поделите:

Преседан са хапшењем Асанжа би могао угрозити законска права медија попут Њујорк тајмса, Гардијана, Ел Паиса, Шпигла и других

Призор извлачења Џулијана Асанжа из амбасаде Еквадора у Лондону је симбол нашег времена. Моћ против права. Мишићи против закона. Непристојност против храбрости. Шесторица полицајаца су носила болесног новинара као некакву ствар, док су његове очи жмиркале пред првим зрацима природне светлости коју је угледао након готово седам година.

То што се ова брука догодила у срцу Лондона, у земљи „Магна карте“, би требало да посрамоти и разљути све оне који су у страху за судбину „демократских“ друштава. Асанж је политички изгнаник ког штити међународно право и уживалац азила под строгим споразумима у којим је Британија један од потписника. Уједињене нације су ово јасно дале до знања у правној одлуци своје радне групе о произвољном притвору.

ПОСЛЕДЊИ БРИТАНСКИ МИТ
Али дођавола с тиме. Нека силеџије ступе на сцену. Под командом квазифашиста из Трамповог Вашингтона, уортачених са еквадорским председником Лењином Мореном – тим латиноамеричким Јудом и лажовом који покушава да замаскира дело свог трулог режима – британска елита је напустила свој последњи империјални мит – онај о правичности и правди.

Замислите како Тонија Блера извлаче из његове више милиона фунти вредне џорџијанске куће (мисли се на архитектуру из периода владавине краљева Џорџа Првог, Другог, Трећег и Четвртог; прим. прев.) на лондонском Конот скверу, руку везаних лисицама, како би га депортовали у Хаг. Према нирнбершким стандардима, Блеров главни злочин је смрт милион Ирачана. Асанжов злочин је новинарство: што је грамзивце позвао на одговорност, обелодањујући њихове лажи и дарујући истину људима широм света.

Шокантно хапшење Асанжа носи упозорење за све оне који, како је Оскар Вајлд написао, „сеју семење незадовољства без ког не би било напретка ка цивилизацији“. Упозорење је нарочито експлицитно за новинаре. Оно што се десило оснивачу и уреднику Викиликса може да се догоди вама у штампи, вама у ТВ студију, вама на радио станици, вама који снимате интернет емисије.

НОВЕ ВИСИНЕ ЛИЦЕМЕРЈА
Водећи медијски мучитељ Џулијана Асанжа, Гардијан, иначе колаборатор дубоке државе, показао је своју нервозу ове недеље у колумни која се попела до нових висина лицемерја. Гардијан се окористио о рад Асанжа и Викиликса који је један од његових бивших уредника назвао „највећим грабежом у последњих 30 година“. Лист је преотео открића Викиликса и приграбио признања и богаство. Много хваљена Гардијанова књига је довела до лукративног холивудског филма, при чему ни пени целог профита није стигао до Асанжа или Викиликса. Аутори књиге, Лук Хардинг и Дејвид Ли, окренули су се против свог извора, злоупотребили га и објавили тајну шифру коју им је Асанж поверио, а која је требало да заштити дигитални фајл у којем се налазила процурела коресподенција америчке амбасаде.

Са Асанжом заробљеним у амбасади Еквадора, Хардинг се придружио полицији, па се на свом блогу хвалисао како ће се можда „на крају Скотланд јард последњи смејати“. Гардијан је од тада објавио низ неистина о Асанжу, међу којима и дискредитовану тврдњу да се група Руса, заједно са Трамповим човеком Полом Манафортом, састала са Асанжом у амбасади. Састанак се никада није догодио, то је потпуна лаж.

Џулијан Асанж држи примерак британског дневног листа „Гардијан“ на конференцији за штампу у Лондону, 26. јул 2010.  (фото: Леон Нил/АФП)

Међутим, тон се сада променио. „Случај Асанж је морално замршена мрежа“, сматра лист. „Он (Асанж) верује у објављивање ствари које не би требало да буду објављиване… али је увек бацао светло на ствари које никада није требало крити“.

Ове „ствари“ су истина о убилачком начину на који Америка води своје колонијалне ратове, лажи британског Форин офиса о ускраћивању права рањивим људима попут острвљана са Чагоса, експонирање Хилари Клинтон као спонзора и бенефицијара џихадизма на Блиском истоку, детаљни опис тврдњи америчког амбасадора о томе како би режими у Сирији и Венецуели могли да буду свргнути, и још много тога. Све је то доступно на сајту Викиликса.

ЗАШТО ЈЕ ГАРДИЈАН НЕРВОЗАН
Гардијан је разумљиво нервозан. Тајна полиција је већ посетила овај лист и наредила (и добила) ритуално уништење хард диска са проблематичним подацима. Дотични лист већ има искуства у овоме. Године 1983, службеница Форин офиса, Сара Тисдал,  обелоданила је документа британске владе која су говорила о пристизању америчких нуклеарних крстарећих ракета у Европу. Гардијан је био обасут похвалама.

Када је суд захтевао да сазна идентитет извора, уместо да уредник оде у затвор борећи се за фундаменталне принципе заштите извора, Тисдал је била изневерена, процесуирана и послата у затвор на шест месеци. Уколико Асанж буде изручен Америци због објављивања онога што Гардијан назива истинитим „стварима“, шта ће спречити тренутну уредницу листа, Кетрин Вајнер, да поступи на исти начин, или претходног уредника Алана Русбрајџера, или успешног пропагандисту Лука Хардинга?

Шта ће спасити уреднике Њујорк тајмса и Вашингтон поста, који су такође објављивали комадиће истине која је потекла са Викиликса, или уредника шпанског Ел Паиса, или немачког Шпигла, аустралијског Сиднеј морнинг хералда, итд. Листа је подужа. Дејвид Мек Кроу – водећи адвокат Њујорк тајмса – је написао: „Мислим да би прогон Асанжа био веома, веома лош преседан за издаваче… Према ономе што је мени познато, он се налази у позицији класичног издавача (publisher), па би са законске тачке гледишта било веома тешко разликовати нпр. Њујорк тајмс и Викиликс“.

Чак и уколико се новинари који су објављивали информације Викиликса не буду нашли пред америчким судовима, застрашивање Џулијана Асанжа и Челзи Менинг ће бити довољно. Силеџије наочиглед свих криминализују аутентично новинарство. Неслагање је постало луксуз.

ОСТАТАК ЈЕ ИСТОРИЈА
У Аустралији тренутно Америком опчињена власт прогони двоје узбуњивача који су открили да су утваре Канбере (престоница Аустралије, прим. прев.) прислушкивале састанке нове владе Источног Тимора, са јединим циљем да се превари мала и сиромашна држава како би остала без свог дела нафте и гаса у Тиморском мору. Судиће им се у тајности. Аустралијски премијер, Скот Морисон, познат је по својој улози у формирању концентрационих логора за избеглице на пацифичким острвима Науру и Манус, у којим се деца самоповређују и врше самоубиства. Године 2014, Морисон је предложио кампове за масовни притвор, капацитета до 30.000 људи.

Аутентично новинарство је непријатељ ових срамота. Пре десет година, министарство одбране у Лондону је саставило тајни документ који разматра „главне претње“ јавном реду, и то: терористе, руске шпијуне и истраживачко новинарство. Ово последње је означено као највећа претња. Документ је стигао до Викиликса, који га је објавио. „Нисмо имали избора“, рекао ми је Асанж. „Веома је једноставно. Људи имају право да знају, као и право да доводе у питање и изазивају власт. То је права демократија“.

Мачка Џулијана Асанжа са прозора на амбасади Екварода у Лондону посматра његово привођење од стране британске полиције, 11. април 2019.

Шта ако Асанж, Менинг и остали попут њих – ако их има – буду ућуткани, а „право на знање и довођење у питање одлука власти “ буде ускраћено? Седамдесетих сам упознао Лени Рифенштал, блиску пријатељицу Адолфа Хитлера, чији су филмови помогли да се Немачка опчини нацизмом. Она ми је објаснила да порука њених филмова, сама пропаганда, није зависила од „наређења са врха“, него од онога што је називала „субмисивном празнином“ јавности.

„Да ли је субмисивна празнина укључивала либералне, образоване буржује?“ – упитао сам је. „Нараво“, рекла је, „нарочито интелигенцију… Када људи више не постављају озбиљна питања, они су субмисивни и покорни. С њима може да се ради било шта“. И тако је и било.

Могла је слободно да дода: остатак је историја.

Превео ВЛАДАН МИРКОВИЋ

Нови стандард

Извор mintpressnews.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here