Uran nad Balkanom: Ruski ekspert o projektilima kojim je bombardovana Jugoslavija

Podelite:
Mnoge armije sveta imaju municiju sa osiromašenim uranom „za crne dane“, ali su samo SAD spremne da je primene u svim ratnim dejstvima gde je potreban brz uspeh.

Zapad nema običaj da evocira uspomene na „tu“ vojnu operaciju. Ovo kratko istraživanje je posvećeno jednoj od najmanje rasvetljenih epizoda tog rata, u kojoj su Amerikanci koristili bojeve glave sa osiromašenim uranom. Od te municije su stradale Srbija i susedna Makedonija, ali su stradali i sami vojnici NATO-a.

Za njih, skandal je izbio 2001, kada je od leukemije umrlo 18 vojnika mirovnog kontingenta NATO-a na Kosovu: 7 Italijana, 5 Belgijaca, 2 Holanđanina, 2 Španca i po jedan predstavnik Portugalije i Češke. Pored toga, rak krvi je ustanovljen kod 30 italijanskih i 8 španskih vojnika, kao i kod 4 Francuza i 4 Belgijanca. Ista dijagnoza je postavljena kod vojnika u Mađarskoj, Danskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i dr. Kasnije je specijalna komisija UN utvrdila da su se svi oni nalazili na teritoriji koja je bila izložena uticaju američkog oružja sa osiromašenim uranom.

Projektili sa uranom ne „spljošte“ se prilikom udara u zgradu ili blindirani cilj. Naprotiv, jezgro od urana prilikom udara postaje još „oštrije“. Posle probijanja oklopa ostaci jezgra se zapale i izazivaju požar unutar tenka ili oklopnog transportera, puneći kabinu otrovnim gasovima. Izvor: Getty Images / Fotobank.
Ko ima i ko (ne) koristi municiju sa osiromašenim uranom

Ruska armija u svom arsenalu ima projektile sa uranom. To je uglavnom municija za tenkove T-72/80 i T-90. Međutim, kako je 2001. saopštio general-major Jevgenij Kulješov, vršilac dužnosti načelnika raketnih i artiljerijskih jedinica, ni sovjetske ni ruske oružane snage nikada u vojnim konfliktima nisu primenjivale takvu municiju.

Osiromašeni uran je sporedan proizvod obogaćivanja urana. Tvrdnja da je to „nuklearni otpad“ iz reaktora koji se preko bombi jeftino „skladišti“, dakle, nije sasvim tačna. Municiju sa osiromašenim uranom danas imaju armije preko 20 zemalja: SAD, Velika Britanija, Francuska, Rusija, Kina, Indija, Saudijska Arabija, Izrael, Bahrein, Egipat, Kuvajt, Pakistan, Tajland, Irak, Tajvan i dr, ali je samo SAD koriste.

Komisija UN je u bivšoj Jugoslaviji sprovela istragu krajem 2001, kada je proverila 11 objekata na Kosovu i došla do zaključka da su svi objekti zagađeni radioaktivnim elementima i da voda u regionu nije za piće. Mirovnjacima i humanitarnim misijama u zoni konflikta preporučeno je da izbegavaju zagađene objekte i ne piju vodu iz tog kraja. Po mišljenju eksperata, za dekontaminaciju područja bilo bi potrebno nekoliko milijardi dolara. Međutim, SAD i njihovi saveznici iz NATO-a uopšte nisu reagovali na tu izjavu.

Nema razloga da se ne veruje međunarodnim inspekcijama koje su vršile monitoring teritorije Srbije. Neke od njih su radile na inicijativu samih učesnika ratnog konflikta, između ostalog i zato što su obolevali i vojnici „mirovnog“ kontingenta.

Evropljani su zapravo i pokrenuli pitanje korišćenja municije sa osiromašenim uranom. Međutim, tadašnja državna sekretarka SAD Madlen Olbrajt ućutkala je partnere izjavom da „ne postoje fakti koji bi zdravstvene probleme vojnika mogli dovesti u vezu sa municijom napunjenom osiromašenim uranom“.

Indikativno je da najviše obolelih ima u italijanskom kontingentu mirovnih snaga, a Italijani su bili locirani na granici sa Albanijom, gde je municija sa osiromašenim uranom primenjivana u velikim količinama. U zoni odgovornosti Amerikanaca niko nije oboleo — u njihovom području takva municija praktično nije korišćena. Nisu stradali ni ruski mirovnjaci, jer su posle podele Kosova na zone odgovornosti dobili sektor blizu američkih vojnika.

U Jugoslaviji su primenjivana četiri tipa municije sa osiromašenim uranom. Za probijanje međuspratnih konstrukcija u zgradama korišćene su bombe duge šest metara. To su zapravo bile cevi urana teške 100 kg u odgovarajućem omotaču sa kumulativnim punjenjem trotila. Za borbu protiv motorizovane tehnike korišćeni su protivoklopni projektili teški 3,2 kg sa jezgrom od urana. Piste su gađane kasetnim bombama napunjenim komadićima urana teškim ukupno 600 kg, koji su se razletali po pisti i pravili jame od 10 kvadratnih metara. Ratno vazduhoplovstvo koristi projektile teške 500 g. To oružje je najviše primenjivano na Kosovu i u južnom delu Srbije, dakle upravo tamo gde se regularna srpska armija najžešće suprotstavila savezničkim trupama.

Osiromašeni uran (U-238) je sporedan proizvod obogaćivanja urana i tretira se kao industrijski otpad. Međutim, po rečima profesora Vojne akademije Vadima Kozjulina, osiromašeni uran se zbog svoje gustine i težine (gotovo 70% je gušći i teži od olova) aktivno koristi u vojnoj industriji kao komponenta u proizvodnji oklopa i jezgra za projektile, iako se radi o vrlo toksičnom materijalu. Period njegovog poluraspada iznosi 4,5 milijardi godina.

Međutim, za američku vojsku sva njegova štetna dejstva blede u poređenju sa rezultatima koje daje u ratu. Municija napravljena na njegovoj bazi ima manju površinu, a samim tim i manji otpor vazduha, što znači da brže leti i većom snagom pogađa cilj. Takvi projektili lete brzinom od oko 2 km/s (za razliku od običnih 1,5–1,7 km/s) i ne „spljošte“ se prilikom udara u zgradu ili blindirani cilj. Jezgro od urana prilikom udara postaje još „oštrije“, tako da lako prodire u unutrašnjost zgrade ili oklopnog vozila. Posle probijanja oklopa ostaci jezgra od urana se zapale i izazivaju požar unutar tenka ili oklopnog transportera, puneći kabinu otrovnim gasovima. Sve to znatno povećava efikasnost primene takve municije.

Većina zemalja koje imaju ovu municiju čuva je „za crne dane“, za slučaj da dođe do globalnog rata, i ne hvali se time što je poseduje. Vašington je, naprotiv, koristi kao glavno udarno sredstvo u svojim oružanim snagama. SAD danas poseduju preko 50% projektila sa komponentama od urana i spremne su da ih primene u svim ratnim dejstvima gde je potrebno brzo postići uspeh. Na primer, za samo 3 nedelje ratnih dejstava protiv Iraka 2003. pešadija i motorizovane jedinice SAD su potrošile 9552 tenkovska projektila i 1,7 miliona projektila manjeg kalibra sa osiromašenim uranom. Posle rata u Persijskom zalivu Pentagon je zvanično priznao da je na teritoriju Iraka bačena 31 tona urana.

Vadim Kozjulin napominje da, nažalost, municija sa osiromašenim uranom zvanično ne spada u zabranjene vrste naoružanja. Prema tome, Beograd tim povodom danas ne može staviti nikakvu primedbu Vašingtonu. Pored toga, čak i ako bi se pojavio ugovor o zabrani municije koja sadrži osiromašeni uran, ne bi ga ratifikovali ni Vašington ni Moskva ni Peking.

Kozjulin smatra da je takva situacija nastala zato što se svet deli na one koji se ozbiljno pripremaju za rat i one koji računaju da će u slučaju rata moći da se skrivaju iza tuđih leđa. To je delimično tačno kada se radi o dvadeset zemalja koje poseduju municiju sa osiromašenim uranom. Većina tih zemalja je primenjivala ili primenjuje vojnu silu.

Što se tiče „miroljubivih“ saveznika SAD iz NATO-a, koji predlažu mere za ograničenje ove vrste municije, njih jednostavno niko neće slušati, s obzirom na beznačajno učešće tih zemalja u mirovnim operacijama Alijanse.

Povrh svega, osiromašeni uran je najjeftiniji teški metal, i istovremeno je najefikasniji. Najbliži konkurent mu je volfram, ali je on veoma skup i ima ga daleko manje u prirodi. Upravo iz tog razloga armija SAD se u dogledno vreme neće odreći municije sa osiromašenim uranom i bez odgovarajućeg međunarodnog ugovora njena primena će biti legitimna.

Autor je kapetan trećeg ranga u rezervi i vojni ekspert lista „Izvestija“.

Rosijskaja gazeta

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here