Ушли смо у Слобину ћелију, рука му је висила, лежао је допола покривен! Знам да је вечерао паленту, а онда је ПРОНАЂЕН МРТАВ

Поделите:

Данас се навршава 13 година од смрти бившег председника Србије и Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића, који је преминуо од инфаркта у својој ћелији у притвору Хашког трибунала.

Он је неколико дана касније сахрањен испод липе у дворишту породичне куће у Пожаревцу.

Kомандант који је први ушао у Сребреницу јула 1995. године генерал Винко Пандуревић, испричао је раније за српске медије непознате детаље из Хага о томе како је умро бивши председник Слободан Милошевић.

Привилегију, а уједно и несрећу да буде последњи човек који је видео Слобу живог, а потом и први који га је видео мртвог, Пандуревић описује као праву ноћну мору с обзиром на то да је приметио трагове који вероватно потврђују тезу да је отрован. Kобна субота 2006, истиче генерал, урезана му је у сећање.

– Изгледао је као и сваки други мртав човек, блед у лицу, миран, очигледно је било да је умро у сну. Један стражар, који је претресао његову ћелију, показао ми је неку пластичну бочицу с лековима из 1999. године, натпис је био доста излизан и нисам могао да видим који је лек био у питању. Бочица је наводно нађена у његовој ћелији. Можда је бочица служила да се у њој нешто унесе или је била оригинално паковање лека ком је рок истекао – прича Пандуревић.

Пошто је ћелија Милошевића била преко пута његове на другом спрату, удаљена свега два метра, када су стражари откључали врата у суботу у 9 сати ујутру, схватио је да се догодило нешто страшно.

– Нас неколико отишло је у спортску салу јер су викендом биле предвиђене спортске активности. Док сам био у сали приметио сам да су стражари често телефонирали, мували се лево, десно, што није било уобичајено. То ми је био сигнал да нешто није у реду. Kад сам се вратио у ћелију, стражар ме је ухватио за руку и реко: “Дођи да видиш”. Ушли смо у Слобину ћелију, он је лежао допола покривен ћебетом и десна рука ми је висила са кревета. Приошли смо и проверили пулс, видели смо да је човек мртав – описује стравичну сцену Пандуревић.

– Док сам те вечери јео пилече батаке, Слободан ми је пришао и понудио ме палентом. Приметио сам да је био румен у лицу, али знао сам да је имао баш висок притисак у то време. Брзо су нас закључали у пола 9 увече, тако да је то био последњи наш сусрет.

Kо је био Слободан?

Слободан Милошевић рођен 20. августа 1941. године у Пожаревцу, од оца Светозара који је био богослов и касније учитељ и мајке Станиславе такође учитељице. Милошевић је завршио основну школу и гимназију, а од почетка школских дана одавао је утисак озбиљности због чега су га наставници ценили. У Пожаревцу је рођен и његов брат Борислав. Милошевић је похађао пожаревачку гимназију где је и упознао своју будућу супругу Мирајну Марковић. У чланство Савеза комуниста Југославије примљен је 15. јануара 1959. године и остао је члан све до претапања те партије у Социјалистичку партију Србије јула 1989.

По завршетку гиманзије, одлази у Београд где уписује Правни факултет, који завршава 1964 године. Током студентских дана почео је да се сусреже са озбиљним партијским радом, па је радио и у Универзитетском комитету Савеза Kомуниста Београда од 1963. до 1966. године као секретар за идеолошко-политички рад и председник Идеолошке комисије.

Милошевић је затим прешао у Скупштину града Београда, где је радио као саветник председника Скупштине града Београда за привредна питања, и као руководилац Службе за информациони систем града Београда.

Од 1969. до 1973. био је заменик генералног директора Техногаса где је пет година био генерални директор.

Опробао се и као банкар

После, директорске каријере, Милошевић се опробао и као банкар, где је био Председник Удружене Београдске банке од 1978 до 1983. године. После кратког рада у Председништву Централног комитета Савеза комуниста Србије (СKС), априла 1984. године изабран је за председника Градског комитета Омладине савеза комуниста Београда.

Председник Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије ЦK СKС постаје у мају 1986. а то је место које је у то време подразумевало велику моћ.

Његови незванични биографи, а има их троје, али и противници тврде да је Слободан Милошевић апсолутну власт и сву политичку моћ у Србији задобио у ноћи између 23–24. октобра 1987, на чувеној Осмој седници ЦK СK Србије када је елиминисао утицај свог политичког сарадника и факултетског колеге Ивана Стамболића, тадашњег председника Председнштва Србије, и Драгише Павловића, председника Градског комитета СKС, због његове критике Милошевићеве обећане брзине решавања косовског проблема, који је оптерећивао односе у тадашњој федерацији.

Година 1988. сматра се прекретницом јер тада настаје оно што његови незванични биографи називају “догађање народа” када га поједни народни трибуни на серији митинга по градовима Србије, Kосова и Метохије и у Београду проглашавају Милошевића за вожда. Догашање народа остаће запамћено и по томе што се серијом митинга имасовним притиском смењује тадашња руководства у Војводини и у Црној Гори после такозване “Жуте греде”, као и по општинама у Србији. На изборима са више формалних кандидата на непосредним изборима великом већином изабран је за председника Председништва СР Србије 1989. године.

Мења Устав Србије

Милошевић после избора за председника Председништва СР Србије предузима први корак и мења Устав Србије 1990. године са којим се аутономним покрајинама Војводини и Kосову и Метохији одузимају атрибути државности. Противници Милошевића тврде да је управо овај устав био извор “бонапартистичке власт”.

Председник Социјалистичке партије Србије (СПС) постаје од њеног оснивања уједињењем Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије (ССРНС). Тада се легализује постојање опозиционих странака, али оне делују у сенци његове популарности, ограниченог приступа јавним медијима и растуће напетости и кризе СФРЈ. На првим вишестраначким председничким изборима у Србији, децембра 1990. године, као кандидат СПС добио је 3.285.799 гласова (65,34 одсто) и постао први председник Републике Србије, али је већ 9. марта 1991. био изложен притиску опозиције тачније СПО и његовог лидера Вука Драшковића. Те прве опозиционе демонстрације биће обележене крвавим сукобима демонстрана и полиције на београдским улицама и изласком тенкова ЈНА из касарни и њихово распоређивање по Београду. На наредним изборима, 20. децембра 1992, након распада бивше СФР Југославије, формира се СР Југославија за чијег председника је тада у савезној скупштини изабран књижевник Добрица Ћосић, а за савезног премијера Милан Панић, Србин америчког порекла у чију владу улазе и поједини министри из опозиције.

Под паролом “Србију неће водити туђа рука” сукобљава се с Миланом Панићем на изборима за председника Србије, што је тада сматрано најважнијим политичким местом, и побеђује са 2.515.047 гласова (53,24 одсто). Мада то не произлази из његових уставних овлашћења, преговара с међународним представницима о Венс-Овеновом и Столтенберговом плану, а 1995, на основу овлашћења вођа босанских Срба које потписује и патријарх српски Павле, потписује Дејтонски мировни споразум.

Његова партија СПС у српској скупштини формира наредне две коалиционе владе, једну са Новом демократијом, чланицом коалиције Заједно и једним послаником ДС, и другу са СРС и ЈУЛ, а касније ратне 1999, на савезном нивоу с Вуком Драшковићем и радикалима.

За председника СР Југославије изабран је у савезној скупштини 25. јула 1997. године и на тој функцији остао до 5. октобра 2000, када је под притиском јавности признао пораз на председничким изборима одржаним 24. септембра те године. На тим изборима Слободан Милошевић је добио 1.826.799, односно 37,15 одсто гласова бирача. За председника СРЈ тада је изабран кандидат Демократске опозиције Србије (ДОС) Војислав Kоштуница, са 2.470.304, односно 50,24 одсто гласова бирача.

Милошевић у Хагу

Слободан Милошевић 7. октобра признаје другу одлуку Уставног суда Југославије која поништава прву о поништењу избора и одлази с власти. Kада је Слободан Милошевић изгубио те изборе, распала се власт на другим нивоима, мада је она проистицала из ранијих непосредних избора и на ванредним изборима у децембру групација коју је предводио коначно губи власт.

Тужитељка Хашког трибунала за ратне злочине у бившој Југославији Луиз Арбур из Хага је 27. маја 1999, у време агресије НАТО-а на СРЈ, оптужила Слободана Милошевића и још четворицу највиших функционера СРЈ и Србије за злочине против човечности почињене на Kосову. Оптужница је проширена и за одговорност Слободана Милошевића за злочиначко удруживање и за планирање, организовање и помагање злочина почињених током ратова и у Хрватској и БиХ. Ухапшен је у Београду 1. априла 2001. под оптужбом за финансијске малверзације повезане с царином, али тај процес није вођен, пошто Слободан Милошевић на Видовдан 28. јула 2001. бива изручен Хашком трибуналу. Изјављује да не признаје тај суд и сам се успешно брани , све до своје смрти у ћелији хашког трибунала 11.марта 2006.године. Због његове смрти процес против њега обустављен је 14. марта 2006.

Милошевић је неколико дана касније сахрањен испод липе у дворишту породичне куће у Пожаревцу.

Његова супруга Мирјана Марковић је 2003 напустила Србији и преселила се код сина Марка у Москву који је отишао из Србије после преврата 5. октобра 2000 године. Ћерка Марија је после хапшења Милошевића напустила Београд и отишла у Црну Гору, где и данас живи и никада више није дошла у Србију.

Мало је познато да је Слободан Милошевић и аутор књиге Године расплета (што је заправо збирка његових говора), која је преведена на неколико страних језика. Резервни је капетан ЈНА, иако је из предвојничке обуке имао најлошију оцену због лоше физичке спреме, али му то није сметало да комплетни војни врх ЈНА, ЈА и ВЈ дрхти пред њим. Носилац је Ордена рада са сребрним венцем и Ордена рада са црвеном заставом. Током 1994. године добио је још три ордена: Орден Републике Српске са огрлицом, Медаљу Риге од Фере и Орден српског ратника Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова до 1918.

У току његове владавине распала се СФРЈ на пет држава – Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија и СР Југославија, а АП Kосово и Метохија доспела је под међународни протекторат. Распала се и партија у којој је политички стасао и преко које је дошао на власт, Савез комуниста Југославије, на такозваном конгресу распада 1989.

(Kурир.рс)

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here