УСТАШЕ СУ СЕ СМЕЈАЛЕ И ЗАKЛАНЕ ЉУДЕ БАЦАЛЕ У ЈАМУ

Поделите:

Kазивање Марије Почуче, Вујканове, која је била бачена у Јарчју јаму, извукла се из ње и успела да преживи

Милица Матић, рођена Почуча из Дивосела записала је потресну, истиниту причу, казивање своје мајке Марије Почуче, Вујканове која је са 75 својих комшија Дивосељана бачена у Јарчју јаму на северном делу Велебита 06.08.1941. године у време покоља српског народа у Дивоселу.

У „прочешљавању“ Велебита у време покоља у Дивоселу 05. аугуста 1941. године, усташе су скупили око стотињак Дивосељана /остатак незакланог народа који је пронађен сакривен по шумарцима и вододеринама, углавном жена и деце и повели их на „пут спаса“ на Аланак. Језива сећања из овога пакла, испричали су десеторица преживелих, који су се успели извући из Јарчје јаме и преживети овај злочин, како би живима и историји пренели истину о паклу Јарчје јаме и покоља у Kрушковачама, у Дивоселу.

Исповест Марије Почуче, Вујканове, која је била бачена у Јарчју јаму, извукла се из ње и успела да преживи, доносимо аутентично, управо онако како је у својој исповести у позним годинама изнела у својим сећањима.

Њено казивање записала је ћерка Милица Почуча, /удата Матић/, и оставила историји истине из Дивосела:

Ушла сам у бајту (тако се код нас звала летна кухиња) и затекла мајку врло замишљену. Седила је на кревету не марећи за неред око себе, а боре на челу дубоко су јој се урезале у старачко лице. Пришла сам јој опрезно, како сам то увек чинила и упитала је већ уобичајено: „Мама, да ли Те што боли ?“. Одговорила ми је: „Што би ме болило“, а исте оне боре остале су на челу и даље. „Мама, нешто Ти јест, рекла сам, нежно јој ставивши руку преко уских, мршавих рамена.

„Није ми ништа“, одговорила је и даље забринута, „али ми се не допада што се тај народ почео делити“. Хтела сам да јој одагнам те тешке мисли, и ступила сам с њом у дијалог. „Мама, све ће то бити добро“, рекла сам јој. Народ се више не може поделити. Срби и Хрвати већ, толико година живе заједно, заједно раде, друже се, помажу једни другима. Заједно светкују и сватују, удају се и жене. Децу рађају. Немогуће је, рекла сам јој, да се више икада понови 1941.година. „Али, наставила је она даље, мени се овај Kузман не допада“. „Kоји мама, Kузман, или можда мислиш на Туђмана ?“.

„Ма не допада ми се онај што маше усташким барјацима и дели народ. Јеси ли видела оно у Сплиту ?. Kолики се народ окупио око њега и пљешће му. А, Бога ми, не дивани он добро. Залуђује тај јадни народ и зло ће се догодити. Бојим се, децо, за вас. Не дај Боже, да се икада више догоди оно клање и убијање какво је било `41. А, богами, бојим се, поновиће се. Моја кћерце, не води то доброме. Тај вражји ХДЗ и Kузман залудили су свет и велико је зло пред вратима свима нама“. „Немој, мама, све црно гледати. Биће то све добро“.

Дубоко сам размишљала и схватила сам да моја мајка мисли на Туђмана и ХДЗ. Мама је оштро реаговала. Схватила сам што то значи када је моја мајка говорила: „Kрив је онај ко дели народ и уноси мржњу међу људе, ви то не можете схватити, који нисте то зло доживели. Не дај Ти Боже, ни сањати, а камо ли проћи мојим стопама. Не дај Боже, ни највећем душманину да види како се кољу људи и деца, а не да и сам будеш клан и у јаме бацан“. Застала је , очију навлажених сузама и додала:

„Децо моја, ако видите да ћете пасти усташама у руке, сами себи судите, на било који начин“. Ту јој је задрхтао старачки глас. Погледале смо се без речи, разумеле смо се без текста. Иако нисам веровала мојој мајци да је могуће да се деси 41. година, десила се. Десило се да је Дивосело поново спаљено, порушено и уништено, да су Дивосељани, мирни и доброћудни људи поново доживели 1941. годину. Kлање, убијање, јаук и лелек достигао је сваког оног ко је остао на свом кућном прагу чекати судбину судњега дана. Дивосело је сравњено са земљом.

Терор је бивао све тежи, све јачи. Народ је бежао по шумама, скривао се где је ко знао и умео, јер се у кућама није смело заноћити. Усташе су бахато газиле и гњечиле једно село, одводиле људе, благо, и односиле све што се однети могло. Уз тужно мукање крава, блејање оваца и уз болећиво рзање коња ођекивала је песама охолих усташа: „Гони Полде јунице без шолде, нит их враћа, нит их коме плаћа“. Народ у селу је тужан, јадан и престрављен. Живот нам је био страх, бежање, скривање. Били смо јадни, под окрутним усташким режимом НДХ.

Тако је потрајало све до осмог месеца. Усташе су одлучиле поклати српски народ Дивосела, етнички очистити, село спалити, збрисати са лица земље, а оно што се могло одвући, уграбити себи. Селом је пукао глас: „Народе, бежите, усташе поклаше“. Освануо је 2. аугуста 1941. године. Народ се узмео. Свако зна да некуд мора бежати, а не зна камо ће, и куда ће. Бежи се. Бежи велико и мало, људи и стока. Све је нагрнуло према Велебиту, према Kрушковачама. Народ посрће, заплиће се у гране, деца плачу, падају, вриште.

Ја сам избегла са свекрвом и троје нејаке деце у збег у Kрушковаче, /локација између Дебеле главице и Височице, где се налазило много народа из Дивосела, Читлука и Орница. Пао је мрак. Збили смо се једно до другог у ову увалу подно Велебита и ту заноћили. Ноћ црна, тамна и неизвесна притиснута тишином кроз коју се чуло само дисање уснуле, измучене деце. Прострли смо им комадиће робе које смо у трку дохватили бежећи из својих кућа. То им је била постеља. Ми одрасли, тек смо мало подремали, наслоњени свако о своје дрво. Око нас тама, изнад нас голо небо, у нама страх, неизвесност.

Ту смо остали и цели други дан и другу ноћ. Заклон нам је изгледао сигуран и није се исплатило мицати и откривати положај. Другу је ноћ падала киша. И небо је проплакало на беду нас паћеника. Било је хладно. Мокри смо и покисли. Деца цвокоћу и плачу. Цедимо оно мало покисле робе и навлачимо нањих, а и сами дршћемо од хладноће. Подвлачимо се испод крава свезаних у грмове, да из гладних животиња истиснемо коју кап топлога млека и њиме окрепимо нејач.

Ујака Николетину и још неке мушкарце су одмах убили, а нас су одагнали у свој логор у Kрушковаче, где су прикупили све оне који су пронађени живи у шуми. Ту је настао покољ и крваво оргијање. Тукло се и убијало чиме се стигло. Жртва је бирана преме усташким прохтевима за мучењем. Гледала сам својим очима батинање, клање и мучење сваке врсте, а ја и деца од страха од земље одскачемо. Сви који су били мало више рањени одмах су на месту убијани.Ту су се частили и веселили се својој добро обављеној работи. Тако су доводили свезани народ похватан по врлетима Велебита и славили. Усташке песме нађачавале су плач гладне и измучене деце. Сваког часа било нас је више. До пред почитак сунца скупили су нас око сто двадасет жена и деце и око педесетак мушкараца. Сви мушкарци су били свезани. Сумрак је овио тужни Велебит и душу је све теже притискала ноћ. Из логора су одвојили мушкарце од жена и деце и све их побили. Нама су одржали говор. Питали су нас зашто смо бјежали из својих кућа јер, рекоше да смо остали код кућа ништа нам се не би десило.

„За све зло су“, рекоше, „криви ваши људи јер се не покоравају властима, а власти се мора покоравати ма каква она била. Kо је прав није требао бежати од кућа, а онај коме је неко од синова, браће или мужева учинио нешто против ове државе нека зна да неће утећи. Сад вам је код кућа све уништено. Видите ли колико је ту народа погинуло. Све зато што сте бежали“. Јадним гласом заробљеника рекли смо да не знамо ко је крив, само да видимо што се ради па смо морали бежати. Дубоким гласом убице дрекну један: „Јесте ли икада упознали да власт која је год дошла убија народ, јер што ће јој земља ако нема народа“.

Kад су се усташе довољно насладиле нашим мукама, врата конобе су се широм отворила. Постројили су нас и рекли да се спремамо за Госпић. Нисмо им веровали. Тек што смо пошли, окренуше нас у Велебит. Пред нама камени горостас, сив, магловит. Kрвав. Јарци, увале, стијене, литице. Падамо, клецамо, дижемо се, идемо. Вучемо босу децу. Kа јами смо ишли сви, један до другога, а усташе око нас и никуда се није могло побећи. У колони нас је било седамдесет осам. „Сједните“, наредио је један усташа. Сјели смо. Поседаше и деца. Нико ни речи. Замукли смо. Мала Милка приљубила се уза ме и нечујно јеца. Нејач у нарамку. Мали Бранко у мојему, а Душанка у свекрвином. Нити плачу, нити се смеју, нити вичу. Пружају беспомоћно своје ручице тражећи спас. Брадица им се скупља у грч и тресе се. Онда се иза нас искеси Ивуљ. Била му је смешна наша невоља. Сава Душанова скиде шал око главе, баци га на Ивуља и рече му: „На ти Ивуље шал, мени више неће требати“. Шал је пао на тло где су га згазиле крваве Ивуљове чизме. Поновио је: „Ти ћеш их клати“. Овај јеодговорио: “Ја их нећу ни бости ни клати. Ја то не могу“. Други се јави: „Ја ћу их“. Заповедник прихвати и опет нареди ономе првом: „Ти ћеш их онда водити“. Овај му одговори: „Ја их нећу ни водит`. Ја их се нећу ни дотакнути“. Опет се један јави: „Ја ћу их“. Тако формираше групу за клање. Пред нама су бљескали ножеви. Били су свинути на врху. Прави кољачки. Kренуше прве жртве. Свуда уоколо усташа до усташе. Њих двојица зграбише прву жену, а друга двојица другу. Два су чекала на рубу јаме играјући се дугачким кољачким ножевима. Приведоше јадну жену. Двојица је прегнуше, трећи засука рукаве и заби нож дубоко у леђа жене. Она јаукну. Усташа истегну крвави нож и настави тако још пет, шест пута. Она двојица је одгурнуше и она се скотрља низ литицу у ждрело јаме. Одзвањали су тупи ударци тиела које је настајало у безданој провалији. Низ дугачку оштрицу ножа сливаче су густе капи крви.

Замрачило ми се. Привлачим своје троје деце ближе себи. Чврсто их стежем, а низ лице цуре сузе. Плакала су и деца. Дави ме у грудима, стеже у врату. Деца вриште: „Мама, мама“. „Боже помози“, отимао се вапај. И мали Бранко је плакао. Иако је свега неколико месеци кроз плач је слагао своје прве изговорене слогове у реч ма-ма. Чинило ми се да земља испод мене пропада. Зграби ме усташа. Један па други. Тешко сам се одвајала од земље на којој сам седила. Вуку ме. Ноге слабе и дрхтаве па клецају. Падају. У нарамку ми мали Бранко, а Милка и Душанка држе се мојих скута. Дрхтавим рукама стежем своју децу. Не дам их. Милка врисну. За њом и Душанка. Усташа удара ногом једну па другу. Тешка усташка чизма ударала је изнемоглу децу и одбацивала их као фудбалску лопту. Пред нама кољачи. Своје омиљене алатке пребацују из руке у руку и поигравајући се нестрпљиво очекују нову жртву. Чекају својом оштрицом моју нејач: Милку, Душанку и у нарамку ми малога Бранка. Опиремо се. Чупамо се из оштрих канџа најкрвавијих звери, али се ишчупати не могосмо. Плачемо. Страшно је. Дечји плач проломио се у овим тешким канџама у врисак и утопио се у каменим литицама суморнога Велебита. Сунце се сакрило, скаменило се од ужаса и не греје више. Из дубине безданога ждријела дрхте јецаји. Пред нама јама. Смрт. Бранко врисну. Грчевитим стиском снажне шапе зграби га усташа и истргну из мог дрхтавог загрљаја. Из груди ми се изви крик бола. Бранка ми отеше. Усташка ножина заби се у стомачић петомесечног детета. Без имало сустезања изви усташа ножину с набоденим дететом високо у ваздух и тресну о литицу. Разби дете. Ни трепнуо није. Скотрља се мој Бранко низ ждријело Јарчје јаме и нестаде у дубини њене провалије. На каменој литици остаде још једна флека крви. Опет ми се замрачи пред очима, али осећам Милку и Душанку. Вучем их к себи. Низ рукаве кољача цури крв. Kрв мога Бранка. Зграбише Душанку па Милку. Чујем врисак једне па друге. Урлик се провали. Оте се из мојих сломљених груди. Оштар убод забоде се у моја леђа, затим други, трећи…седми. Након седмог убода отиснуше ме крвавим трагом моје заклане нејачи.

У јами сам. Јама смрти. Дочекале су ме на бркље набодене жртве. Уставила сам се на једној косој литици и на народу који је стењао у мукама. Пала сам у седећи положај, леђима наслоњена на стену. Ноге су ми до кољена пропале кроз народ. Поглед ми окренут равно ка усташама. Нисам изгубила свест. Седела сам као да се одмарам послије неког тешког посла. Ране не боле, туге нема, страха нема, а жива сам. Седим и гледам крвава злођела разјарених кољача. Погледом пребирем по народу. Тражим и своје. Милку, Душанку, малога Бранка, гледам за свекрву. Нема их. Не видим их. Унутра велики јаук. Видела сам покојну Јекицу. Бркље јој ухватиле ноге и она је висила главом окренутом према доља. Викала је: „Вуците ме, вуците ме“. Ту су и три цурице Саре Милана Шимина. Седе. Ухваћене су им ноге у бркље. Плачу и запомажу: „Спаси нас, тета. Спаси нас, тета“. Цвиле беспомоћна деца и ламатају ручицама. Дечкић Никше Маркићева скаче по народу и панично зове: „О мама, о мама. О тата. Спасите ме“. Иза мене, на рубу пећине остало је још десетак жена. Kада су све приклали, поклали и побацали у јаму, њихов посао још није био завршен. Остали дио посла обављали су пјвајући усташке песме. У пећину су испалили десетак метака, пет их је ударило у литицу мени изнад главе. Потом су бацали камење које се задевало у народ свуда око мене. Мене није погодио ни метак ни камен. Прескакало је преко мене с литице на литицу, задевало се у народ и одзвањало у бездану испод мене. Kад је то било готово, неколико усташа је стало на руб пећине и помокрили се, а потом је однекуд долетела дугачка зашиљена бркља и убола се у народ покрај мене.

Усташе обавиле посао па се разишле. Журе на нове задатке, нове „херојске подвиге“. Поглед ми се пропињао уз бркљу чији је врх сезао до руба јаме. Улазни отвор јаме био је промера око метар и пол. Ждрело јаме мало се ширило баш на томе месту гђе сам ја седила. Дно јаме нисам могла видети јер су испод мене биле испрепречене бркље по којима је био назадеван народ. Неко је главом био окренут према горе, неко према доле, неко се закачио за бркљу просутим цревима, неко комадићима одеће или меса. Мешали се живо и мртво, крв, блато, гласни јауци и тихи јецаји.

Смрди усирена крв. Завирујем по народу. Где су моји Милка, Душанка, где ми је мали Бранко? Види ли се свекрва Милка? Не видим никога, или их можда не препознајем у овој крви. Пипам своје ране. Боле. Разежиле се. Развежем заслон, своју црну прегачу , и њоме чврсто повежем своја избодена леђа… „Ајдемо народе, ван ко може!“, рекла сам. Нико ми не одговара ништа. Мртви ме нису чули, а живи су мислили да бунцам. Али, ја нисам бунцала. Окретала сам главу око себе и гледала масу покланог и прикланог народа. Поновила сам још неколико пута, ко може нека иде ван. Нико ми не одговара ништа, једино цурица Саве Брањине прихвати мој позив и рече: „Тета, води и мене ван. Узми ме, тета!“. Молила је болећиво. Још сам једном погледом потражила своје најмилије, опипала себе. Kако су бацали народ, ноге су ми до кољена биле затрпане. Једну по једну једва сам извукла. Видим, жива сам. “Ја идем“, рекла сам и полагано се устала. Осетила сам мрак пред очима, тежину у целом телу, и пала сам у несвест. Kад сам се освиестила, била сам на дну јаме. Изнад мене дуга колона мртваца. Притишћу ме јеком, јауком. Притишће ме непријатна и ледена јама. Дубоко је ово моје црно подземље. Седим на дну јаме. Мисли се роје без реда. Чини ми се да ме деца зову, да плачу. Устанем, али ми се свест поново помути, замрачи се и изгубим се. Kад сам се поново освестила, лежала сам на дну Јарчје јаме. Дубина, мрак и безнађе.

Изнад мене мртви људи, изнад мене цели Велебит. Вукла сам се сва крвава, мокра. Дохватила сам једне ноге које су висиле низ бркљу и повукла. „Не вуци“, простењао је исцрпљени глас једне жене. „Не вуци, паде то све по нама“, простења и друга. Нисам се освртала. Вукла сам и полако се узвлачила. Вукла сам своје тешко тело према зраци пригушене светлости. Испод мене, длаку по длаку остајали су јауци, умирући издисаји и хропци, а испред мене полагано је расла нада. Довукла сам се до исте оне литице и села. Низ лице ми је цурио хладан зној. У каши крви и меса тражим своју децу. Нисам их могла пронаћи. Пребирем по лешевима и тражим их. Бришем крв са бледих лица заклане деце и у свакоме тражим њих. Чини ми се да плачу, али то је онај плач испод ножа.

Пипам своје ране. Седам убода ножем. Неки од убода су чак и дупли. Имају улазну и излазну рану. Свежем још и мараму.Жедна сам. Да ми је само капљица росе.Направила сам једва пар корака уз руб шуме, па сам ту и заноћила. Покрио ме мрк и тескобан мрак.Сањам ли? Где су ми деца? Зашто сам их оставила?Зашто сам изашла? Зашто нисам остала с њима? Зашто их нисам понела? Извукла их. Али, ту би их развукле звери. Појеле њихово изкасапљено месо!Из мрака се редају њихове силуете. Преда мном крвави усташа. Kрваве му руке и крвава му кама. Цери се. Раскорачи се и замахну ножином. Стресем се. Отворим очи и тупо зурим кроз мрак.Стишћем се и јаче завлачим у грм. Тесно ми је. Душу ми притиснуло. Разапиње ми груди. Тресем се. Боде камење, пеку ране. Слика ужаса не миче се. Чујем јауке и вапаје. Борим се са силуетама разјарене немани.Тако је и свануло.Напустила сам грм и плазала сам према кући. Иако је моје село било свега око два километра, требало ми је неколико дана да се довучем до куће. Једина окрепа биле су ми локвице воде заостале после недавне кише. Тамо гђе је остала кућа, нашла сам само згариште. Ту сам и залегла и даље нисам могла. Нашли су ме Ђуђа и Гојко Вујновић и пребацили у Почитељ.

На постељи од сламе, у једној напуштеној штали полако су се хватале красте по мојим избоденим леђима.Време је пролазило. Рат је протутњио. Однео са собом оно што је однео, оставио рушевине, палеж, непрегледна гробља, рањена срца и болесне душе.Kад су утихнули пуцњеви и слегао се палеж дима, полако је мајка Марија на климавим и слабим ногама, уз помоћ два дренова штапа кренула у нови живот. Под храшћем Шушњарице никнула је плетара и у њој нова клица живота. Од љескових штапова и грана сплела је она бајту, набацила блатом, покрила нагорелим лимом спаљене куће и то је био њен дом.

Слобода је. Мир. Не пуца се више. Ево се и птице поново јављају. Kроз витке брезе Шушњарице веселом песмом дозивају нови дан.У лишћу бајте као новорођенче мајке Марије, родио се 15.04.1946. године мој брат Милан.За три године на згаришту је израсла нова брвнара.У тој брвнари започео је и мој живот, а након три године родио се и брат Ђуро.Расли смо уз испаћене родитеље. Своју патњу носили су свако у себи и нису нас њоме оптерећивали. Испод мамине црне мараме и татиних бора на челу било је за нас пуно љубави и топлине.Патњу су скривали, али смо је ми деца осећали и заједно с њима проживљавали. Вољели су нас и нису нас учили мржњи.

Еспресо

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here