Василије Милановић: У лажи су кратке ноге

Поделите:

У ЛАЖИ СУ КРАТКЕ НОГЕ

                               

            На седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета одржаној 24. септембра 2020. године, збио се један несвакидашњи – упућени тврде небивали – догађај. Светски феномен у обављању професорских дужности (који је, до скора, био у стању да обавља професорске обавезе и добрано капитализује професорска права на три универзитета у три државе) Богољуб Шијаковић непосредно након почетка седнице затражио је реч од декана ПБФ-а Зорана Ранковића. Пошто се то десило на самом почетку седнице, Ранковић је, претпостављамо, мислио да Шијаковић жели да нешто каже о дневном реду или записнику са претходне седнице али се у томе преварио. Устрепталим гласом, повишене емотивне напетости, Шијаковић је, коначно учинивши стварни допринос српском беседништву, пред очима запањених колега креирао нову реторску дисциплину – аутопанагирик! Не часећи часа, превазилазећи и најбоље традиције свог реторичким узлетима склоног национа, Богољуб Шијаковић је испричао читав низ похвала на рачун Шијаковић Богољуба. Из поузданих извора сазнајемо да се међу професорима после развила жестока дискусија о томе да ли је он то учинио зато што се уплашио да нико неће рећи ни реч похвале о његовом раду на ПБФ или зато што га је узнемирила претпоставка да нико неће бити у стању да у потпуности сагледа његов предрагоцени допринос (овде неки злобници додају: кризи и хаосу у коме се сада налази) Богословском факултету? Након што се похвално плетеније словес на сопствену адресу коначно завршило, а колективни трансфер блама досегао непознате висине, поруменели беседник је уз пар речи оправдања (да мора да се врати на испит) напустио зборницу. Тројица студената су потом причала да су га видели како убрзано ускаче у такси и одлази у непознатом правцу. (То је, очигледно, био испит у некој другој држави па је Шијаковић журио на аеродором са сетом се сећајући дана када су му авионске карте плаћале захвалне институције којима је поклањао делиће свог радног времена). Најтужнији је од свих остао декан ПБФ проф Ранковић који је таман заустио да одговори Богољубу Шијаковићу али га је његово истрчавање са академског терена у томе спречило.

Тадић, Шијаковић, Млађан Ђорђевић…

            Познаваоци прилика у СПЦ и на ПБФ сложни су у оцени да је овај 65огодишњи Никшићанин један од најутицајнијих, иако не претерано видљивих,  фактора који су обележили претходне три деценије живота и рада ове две институције. Иако је највећи део Шијаковићевих активности протекао испод радара, што њему није било претерано тешко извести, ипак се, ту и тамо, могу назрети и реконструисати трагови његовог деловања и утицаја. Само је потребно пажљиво пратити његове јавне и тајне трагове, сабирати два и два и два… и истина ће лагано избити на видело. Једна у низу заблуда у којима живи Богољуб Шијаковић, поред оне о сопственој неухваљивој интелигенцији, тиче се успешности са којом он скрива трагове својих недела. Иако је он, за разлику од неких својих саучесника, већи мајстор самоконтроле који не дозвољава да због тренутног психичког растерећења изгуби позицију за коју верује да му доноси предност, ипак у тајним сферама мешетарења и прљавих подметања оставља препознатљиве трагове.

Рашчитавање историје Шијаковићеве активности писане лимуновим соком помогло би и уравнотеженијој процени неких знаменитих историјских догађаја и правилној расподели одговорности, да не кажемо кривице, њихових актера.

Као што сви знамо, један од најсрамнијих догађаја у савременој историји СПЦ описан је на насловној страници листа ВРЕМЕ ( бр. 747, од 28. априла 2005. године) под називом Предајте се седе главе!

Подсетимо се тих редова: ”Знаци видљиве промене у односу према хашким оптуженицима примећују се у институцији која се по својој природи тешко мења – Српској православној цркви. Наиме, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, који је водио делегацију Цркве приликом недавне посете Сједињеним Државама, изненадио је многе интервјуом који је по повратку дао бањалучким “Независним новинама”. Епископ је рекао да је обавеза сваког човека ког позове неки суд, па тако и хашки, да се одазове позиву и да „није светија глава старог човека од глава младића које су падале у рату”. “Свуда на свету постоје судови на локалном, ширем и светском нивоу и када те неко позове на суд, ти си дужан да се одазовеш. То је болна ствар, али то је суд овога света и он постоји. Да мене неко позове или људе које ја знам, почев од патријарха Павла до мог владике Атанасија, нико не би рекао нећу. Спаковали бисмо личне ствари и отишли тамо. Е сад, како ови људи мисле? Ја бих волио да ми неко да неку мало бољу аргументацију од оне ‘не треба се предати’”, казао је владика за „Независне новине”. “То је слаба аргументација и не може се на тај начин потцењивати интелигенција народа. А сад, и та прича ‘ја сам јунак’. У реду, али какве су све главе падале за ту државу и за ту слободу. Па је ли можда глава неког старог човека света и лепша од момака чије су главе падале и које су ови људи, на крају крајева, предводили. То постоји и то је реалност. Болно је, али и бол се некада мора претрпети”, додао је владика Григорије, а слично је говорио и на конференцији за новинаре у београдској Патријаршији. ”

Као што знамо, по повратку са, у наведеном тексту поменуте, посете САД-у Епископ др Григорије Дурић позвао је на предају Радована Караџића и Ратка Младића. Злонамерни и исхитрени коментатори повезивали су то са неким, наводно, обављеним разговорима које је Епископ Григорије имао са појединим представницима америчке администрације. Они посебно несклони Владици Григорију наводили су и неке проблеме које је са законом у Америци имао један његов рођак али је то остало у сфери чистих спекулација.

Оно што нико није поменуо, а што нама одмах пада у очи, да је Епископа Григорија на овај политички пут без повратка испратио (да ли само то?) управо Богољуб Шијаковић. Раније снажне везе између ове двојице (као и Епископа Теодосија ) овде су посебно учвршћене и од тада се, како сведоче поуздани извори, њихова сарадња одвија на више нивоа.

Шта је све још у својој (само)хвале вредној каријери чинио пензионисани проф. Богољуб Шијаковић остаје да сазнамо у неко скорије време.

Василије Милановић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here