Vaskrsli činovnici i birokrate iz Domanovićevih satira

Podelite:
Radoje Domanović kao satirični pisac koji je nosio u sebi u početku ona raspoloženja iz Svetozara Markovića, kao i Glišić, razvija ih u širokom opsegu.

On se najpre obara na birokratiju i činovništvo, na činovništvo koje u našem društvu oličava takoreći u to doba celokupnu inteligenciju. Ta inteligencija, i po starinskom receptu Sterije Popovića, i po novom demagoškom receptu koji nastaje, kriva je jer ona jedina nosi odgovornost, jer dobri narod i nije odgovoran nego može samo da bude zaveden.

Celokupnu patrijarhalnu kulturu ljudi kod kojih ideje Svetozara Markovića ostvaruju književni prikaz, osećaju kao nešto zastarelo, ali što se može lako zameniti modernijim, savremenijim, i korisnijim, gotovo isto tako prosto kao što se stara haljina zameni novom haljinom. Važno je da upravljači i vođi budu na svome mestu i da se napregnu kako bi se ta zamena izvršila.

Ti pisci, ti kritičari, ti utopisti, ne vide da je čovek stvarnost a da se pojam o jednome stanju dobija time što se pravi apstrakcija, izvod, što se od mnogih konkretnih činjenica izvede kao sinteza jedan opšti prikaz stanja.

Ti utopisti misle da ako je stanje takvo i takvo, recimo, zastarelo, recimo arhaično, onda treba samo imati dosledan plan promene i promena će doći takoreći primenom plana, savesnom i rešenom primenom. Čak i tempo kojim će se to omogućiti izgleda im da se može izvesti kako se želi, sve prosto zavisi od veštine i savesnosti upravljača.

Mi znamo naravno, da se konkretni stvor, čovek, ne menja ni tako lako, ni po komandi, ni po proizvoljnome tempu.

Utopisti u našem intelektualnom životu, – da ne navodim nikakve druge sredine – smatrali su kao sasvim prirodno da se patrijarhalni čovek ima pretvoriti željenom brzinom u pozitivnoga čoveka koji je njima izgledao poželjan. Naravno taj pozitivan čovek trebao je još pride da ponese i iznese i zgodne osobine iz patrijarhalnoga vremena – dok bi druge proste odbacio kao škodljive. Te zgodne osobine bile bi junaštvo, izdržljivost i požrtvovanje za ideje pravih pozitivnih vođa.

Radoje Domanović udarajući na režim onoga vremena, polazi najpre od takvoga jednoga stava. Narod je, onaj široki seljački narod, sasvim pasivan, kod njega i prema njemu. O tome narodu malo se govori ili nimalo. Ali pojam inteligencije, pojam odgovornih vođa postepeno se proteže na gotovo ceo viši građanski stalež, na sve ono što je u srži važno.

Tako krivi su u prvom redu naravno kod Domanovića ministri vođi načelnici, jer, ne misle na stvarno narodno blagostanje nego samo isključivo na svoje uske lične interese, protekcije, veze, familijarne odnose. Kao vođi oni su potpuno nesposobni, nekompetentni, šta više i glupi.

Baš zbog te njihove praznine i gluposti satira gubi svoje najvažnije strele i otrove. Jer o gluposti se nema mnogo šta da kaže i njoj ipak nedostaje onaj makiavelizam, ona rešenost, ono nešto drsko i zainaćeno, ono uistini tiransko protiv koga je Njegošu izgledalo da je borba najsvetija. To su obični frazeri, lenjivci i glupaci kao u narodnoj priči. U njima nema ničega demonskoga, hoću da kažem Domanović u njima nije video ničega demonskog. Oni su naivni.

Posle visokih činovnika dolaze niži činovnici koji su im slični. Ostajući glupaci, frazeri, mali i sitni ljudi oni se ne vide tako teško, tako sudbonosno opasni i škodljivi kao ljudi perverzije i zla koje šibaju Gogolji i Ščedrini, ruski pisci koji našima služe u tome trenutku za uzor, i koji im pred očima lebde.

Taj svet Domanovićevih birokrata nije čak ni pakostan. Oni su svi orijentalski lenji, orijentalski familijarni, inače sa zapada povrh toga zahvatio ih je i duh filistarstva, duh begstva od svakoga napora ne samo fizičkoga nego i moralnoga. Taj duh naziva Domanović mrtvim morem. Mrtvo more znači sredinu koja je nesposobna za velika pa i prosečna i mala, oduševljenja, za novačenja i za makakav pionirski rad.

Čak i kad se pojavi kakav slikar, književnik, umetnik, u toj sredini ona ga ubije svojim indiferentizmom. Pionira nema, odnosno ako se neko kao takav ma i najmanje pojavi inidiferentizam ga ubije.

Još više, da bi takav čovek koji ustalasava žabokrečinu. koji izvodi iz ravnoteže mirnu i zaparloženu sredinu, da bi što pre bio uništen, sredina preduzima i neku vrstu napora, – koji joj je toliko nedrag – samo da bi ga se što pre otarasila. I onda dolazi stanje potpunog mrtvila koje Domanović karakteriše strašnom rečenicom: „nigde povetarca“.

Prećutno Domanović je smatrao u svojim najzrelijim tvorevinama da varoš treba da povede selo putem prave kulture, putem koji će da nas blagoslovi onim napretkom koji bi omogućio misiju Srbije, misiju oslobođenja Srba ispod tuđinca i preporoda zaostale zemlje, napredak kao zdravlje, kao blagoslov: zaostalost je prokletstvo.

Ali Domanović baca anatemu na varoš, kao mrtvo more, koje nije svesro svoga zadatka, zadržava nas u hodu, baca nas u ambis.

Ovo je možda krajnja vizija o onome što je osetio Domanović. On je osudio varoš koja se zarazila zapadnjačkim filistarstvom, one njegove pokojne strine, koja se bojala svega i svačega i koja je zabranjivala detetu apsolutno i svaku igru, samo da se ne bi ubilo ili udarilo.

Čudna je stvar, ali razumljiva: Domanović polazi od ideja pozitivističkih ali osuđuje malu buržoaziju i birokratiju – one koji, silom okolnosti, treba da ih privedu u delo. To kod Domanovića dolazi sasvim spontano i tokom njegovoga svesnoga iskustva. On optužuje varoš. Ova satira kao i mnoge druge ne samo kod nas završuje se nekom vrstom nihilizma. I pošto određeno vodstvo nije spoobno da izvrši zadatak to se postavlja sumnja i u sam zadatak i u mogućnost njegovoga izvođenja.

Stanislav Vinaver: „Srpski humoristi i satiričari“ (Javno predavanje održano na Kolarčevom Univerzitetu u Beogradu).

Izvor: Čardak ni na nebu ni na zemlji

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here