Ведран Гагић: Непристојна објава професора Православног богословског факултета

Поделите:

Осврт Ведрана Гагића на коментар професора Православног богословског факултета Родољуба Кубата:

Професору Кубату (ПБФ у Бг) страшно смета што епископи понекад за себе користе личну заменицу у првом лицу множине! Па зато дотични професор такве епископе назива “ментално нестабилнима”. Да, добро сте чули!

Просто је фасцинантно да читамо (ево написао сам у множини да се чуде неписмени) објаве некога ко је професор на богословском факултету у којима пројављује елементарно незнање и континуирано срозава углед СПЦ својим испадима. Да не помињемо (ево опет!) чињеницу да је ова примедба веома заједљива, потпуно неутемељена, и веома “тужна” и “гротескна” јер долази од поменутог професора, нарочито део о “ментално нестабилним” епископима.

Невероватно је да професор који важи за некога ко преводи Св Писмо (о томе је он сам говорио), дакле бави се и језиком и историјом, између осталог, даје овакву примедбу као да никада није чуо за nosism или употребу личне заменице у множини при изражавању личних ставова. Постоји неколико врста ове употребе. Она на коју се он реферира позната је као pluralis majestatis, користе је особе високог ранга у које спадају краљевске породице и епископи, на пример. Моја употреба множине у тексту изнад, када сам написао “читамо” и “помињемо”, јесте ауторска множина која је такође врло уобичајена. Pluralis majestatis је вековна пракса. У древно време римски императори су користили nos уместо ego. А сличну праксу налазимо у целом низу језика чак и на Тибету од пре више од 1000 година! И у Св Писму за које је професор експерт!

Али ако је све то непознато професору, онда остаје оно што је ваљда свима познато из кућног васпитања, а што такође имамо у целом низу савремених језика, а то је употреба множине (“Ви”) у обраћању старијим особама и особама које су на позицијама које се поштују, или особама које не познајемо довољно добро.

Одувек је оваква употреба множине била израз поштовања и уважавања, било да је упућена некоме или да се особа у одређеној служби (т.ј. епископ) на тај начин изражава о себи (и служби коју обавља). У овом другом случају није реч о “менталној нестабилности” како професор неучтиво спочитава, нити је реч о високом мишљењу о себи, него о свести да епископ службено говори не само у своје лично име. Употреба множине може да буде и одраз смирења, као уосталом и ауторска множина (јер објављени текстови пролазе рецензије и као такви често су дело и других, а не само аутора).

Остаје једино нада да је професор мислио да иако је употреба множине могућа, како сам горе навео, да је ипак непримерено да неки епископ каже своме “дворском евнуху” “донеси НАМ јабуку”, тражећи притом само једну јабуку за себе? Можда је то та “ментална нестабилност” коју професор Кубат помиње? Питам се онда како је професор за то сазнао? Ако је то сазнао од “дворских евнуха” онда то нису баш добри евнуси, само што се, за казну, не могу по други пут ушкопити.

Можемо само нагађати шта је професор Кубат мислио. Али о непристојности ове објаве није потребно нагађати. Она је евидентна.

Професору Кубату (ПБФ у Бг) страшно смета што епископи понекад за себе користе личну заменицу у првом лицу множине! Па…

Gepostet von Ведран Гагић am Samstag, 1. August 2020

Поделите:

2 Коментари

  1. Пријатељњу, добро је, одлично је што сте навели ову латинску изреку, али је релативно мало нас тзв. латинаца да знамо како гласи на српском, односно који је смисао.”Што је дозвољено Јупитеру (Богу), није дозвољено волу”. Смисао је: није све за свакога, не приличи свакоме све. Тако на пример Hic Rhodus, hic salta, дословно је: “Овде је Родос овде скочи” (из Езопове басне да се човјек хвалио да је скочио са Родоса). Уствари смисао је: Немој причати него покажи шта знаш.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here