Vedran Gagić: Predstojeći susret sa delegacijom sa Fanara

Podelite:

Za nas je od egzistencijalnog značaja da naša Crkva nepokolebljivo zauzme principijelan, čvrst i pastirski odgovoran stav o načinu rešenja postojećih problema i da na njemu istrajava

U intervjuu za list Danas od 3. avgusta 2019. g. Njegovo Preosveštenstvo Episkop bački G. Irinej, potvrdio je glasine o predstojećoj poseti delegacije iz Carigrada Njegovoj Svetosti Patrijarhu i Svetom Arhijerejskom Sinodu Srpske Pravoslavne Crkve. Delegaciju će predvoditi mitropolit pergamski Jovan (Zizjulas). A pretpostavlja se da će u njoj biti i mitropolit galski Emanul (Adamakis).

Ova poseta je veoma značajna jer je gotovo jasno, iako ne i potvrđeno, da će tokom toga susreta biti razgovora o najvažnijoj temi svetskog Pravoslavlja, o pitanju prekinutog evharistijskog jedinstva između Carigrada i Moskve, nakon odluke carigradskog Patrijarhata o intervenciji u ukrajinski raskol. Spekuliše se da će biti reči i o pitanju crkvenog raskola u Severnoj Makedoniji. Nema nikakve sumnje da su otvoreni razgovori uvek neophodan preduslov za rešenje problema. Međutim, u ovom slučaju već u samom startu stvari izgledaju veoma čudno i ne ulivaju poverenje.

Problem broj 1. (ciljevi sastanka)

Kao prvo, jasno je da su predstavnici Fanara sami zatražili ovaj sastanak. Takođe, izgleda da im je Srpska Pravoslavna Crkva izašla u susret i udovoljila njihovoj želji. Ali ono što je neobično jeste to što predstavnici Fanara, kako izgleda, nisu ponudili nikakvu informaciju o tome o čemu tačno žele da razgovaraju. Niti su ponudili predlog agende toga razgovora. To daje povod za mišljenje da oni dolaze sa svojim temama i sa željom da nešto saopšte SPC, a da pritom očekuju da naš Patrijarh i Sinod to jednostavno samo saslušaju bez ikakve prethodne pripreme, konsultacija, itd., što bi značilo i bez odgovora. A znamo da je sve ovo neophodno za jedan plodonosan i konstruktivan dijalog. Imajući u vidu i činjenicu da carigradski Patrijarh nije našao za shodno čak ni da odgovori na pismo Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog G. Irineja od pre više meseci, ovakvo ponašanje predstavnika Fanara, ukoliko je informacija tačna, poprima još negativnije konotacije.

Problem broj 2. (mediji i protokol)

Međutim, to nisu jedini problemi koji se mogu pojaviti vezano za ovaj susret. Druga ozbiljna opasnost jeste opasnost od medijske manipulacije sa ovim susretom  i zbog ovog susreta. Jer kao što smo imali priliku da se uverimo, nakon januara ove godine, neprestano je stvarana atmosfera podela i nesporazuma u SPC. Sve to je profilisano kao nekakav sukob unutar naše Crkve oko ukrajinskog pitanja. Nasuprot činjenici da je SA Sabor doneo jednoglasan i jedinstven stav oko Ukrajine. Uprkos dakle toj činjenici, dovoljan je bio jedan ili dva intervjua, neke izjave, i nekoliko, mahom neproverenih, vesti, nekog „curenja informacija“ i sličnih stvari, da bi se oblikovala ova slika sukoba. I ovaj susret može da bude iskorišten u negativnom pravcu, na sličan način. Zato bi bilo idealno kada bi susret bio obavljen iza, za medije (pa i crkvene), zatvorenih vrata, i kada bi odmah nakon susreta usledilo detaljno zvanično saopštenje koje ne bi ostavljalo ni malo prostora za spekulacije i razna „curenja informacija“ i priče iz „pouzdanih izvora bliskih patrijaršiji“.

Patrijarh konstantinopoljski i vaseljenski Vartolomej

Vezan za ovu problematiku jeste i sam protokol prijema delegacije. S obzirom da su oba imenovana fanarska arhijereja lično bili saslužitelji ukrajinskog raskolnika Dumenka, takozvanog Epifanija, i njegovog „klira“, nemoguće je Arhijerejima Srpske Crkve bilo kakvo sasluživanje sa ovom dvojicom carigradskih arhijereja. Imajući u vidu to da su oni lično kroz sasluživanje stupili u opštenje sa raskolnicima, u skladu sa kanonskim načelima Pravoslavne Crkve i odlukama SA Sabora SPC, i u skladu sa pojašnjenjem i preporukom SA Sinoda SPC od 13. marta 2019. godine, naši Arhijereji ne mogu sasluživati sa njima. Primena bilo kakve ikonomije u ovom slučaju nakon jasno izrečenog stava naše Crkve bila bi kršenje jednoglasnih odluka Sabora, i preporuke Sinoda, što bi samo po sebi bilo apsurdno. A verujem da takvo nešto nikome ne bi palo na pamet, i da se neće desiti.

Problem broj 3. (makedonski raskol)

Postoji i treća opasnost. Ukoliko predstavnici Fanara pokrenu pitanje rešavanja makedonskog problema svako učešće Fanara u dijalogu na ovu temu bilo bi kontraproduktivno. Zato što bi i sam čin razgovora sa njima poslao signal svima da mi smatramo da Fanar u sadašnjoj situaciji može, i treba, i ima pravo, da učestvuje u razgovoru o unutrašnjem pitanju, kakvo je pitanje makedonske jerarhije u raskolu, jedne autokefalne Crkve, kao što je naša. Dakle razgovor na temu makedonskog crkvenog raskola ni u kojem slučaju ne bi smeo da se vodi sa Fanarom. Kada bi se postupilo suprotno, naša Crkva bi bila stavljena u veoma nepovoljan položaj, a istovremeno bi naše eventualno snishođenje i kurtoazija izražena kroz saslušavanje fanarskog stava, nanela veliku štetu kanonskom poretku u Pravoslavlju. Treba imati na umu da su skorašnji stavovi Fanara svi usmereni na proklamovanje njihovih ekskluzivnih prerogativa da se mešaju čak i u unutrašnje stvari autokefalnih Crkava. Setimo se samo da je u ukrajinskom „tomosu“ napisano da su svi poglavari autokefalnih Crkava potčinjeni carigradskom Patrijarhu. To znači da carigradski Tron smatra i Svjatjejšeg Patrijarha Irineja samo kao jednoga od svojih potčinjenih. Kada bi predstavnici Fanara, dakle, bili saslušani na temu našeg unutrašnjeg pitanja raskola u Severnoj Makedoniji, neminovno bi njihov sledeći argument bio da ako već imaju pravo da učestvuju u „rešavanju problema“ na kanonskoj teritoriji Srpske Crkve (u Severnoj Makedoniji) tim pre imaju pravo da „rešavaju problem“ u Ukrajini koju smatraju, iako neispravno, svojom kanonskom teritorijom. Na ovaj način bi naša bratska otvorenost za dijalog mogla biti strašno zloupotrebljena. A to nikako ne bismo smeli da dozvolimo. Fanar dakle ne bi smeo ni da bude saslušan na temu makedonskog raskola od strane naše Crkve, jer bi to bio čin indirektne legitimizacije njihovih nekanonskih postupaka.

Pored toga, makedonsko pitanje, u ovome trenutku, na žalost, gotovo je nemoguće rešiti na neki konačan i svepravoslavno prihvatljiv način. Pod ovim podrazumevam rešenje toga pitanja bez stvaranja dodatnih problema. Preduslov za konačno rešenje jeste rešenje Ukrajinskog problema. Ovo je tako ne zbog nedostatka želje da se problem reši, jer i Sv Arhijerejski Sabor je nedavno doneo odluku o obnovi dijaloga, što samo pokazuje da postoji dobra želja za pronalaskom rešenja, nego zato što bi bilo kakav potez u pravcu rešenja mogao da izazove šire probleme u svetskom Pravoslavlju. Ukoliko bi, pretpostavimo, SPC dodelila autokefaliju Crkvi u Skoplju, Carigrad takvo rešenje ne bi prihvatio. Zato što oni smatraju da samo oni imaju ekskluzivno pravo da dodeljuju autokefalije. A ukoliko bi Carigrad odlučio da, nekanonskim mešanjem u naše unutrašnje stvari, dodeli autokefaliju Skoplju, naša Crkva, a verovatno i veliki broj sestrinskih Crkva, to ne bi prihvatile. Jedino je moguće neko privremeno rešenje u vidu eventualne dodele autonomije Crkvi u Makedoniji od strane Srpske Pravoslavne Crkve, koja jedina ima pravo da joj dodeli autonomiju, i da to zatim bude prihvaćeno i priznato od svih ostalih Crkava uključujući i carigradsku. Naravno ovo bi bilo moguće nakon pokajanja makedonske jerarhije za višedecenijsko istrajavanje u raskolu. Postoje i druge mogućnosti, ali njihova realizacija bi bila mnogo komplikovanija.

Ukrajinsko pitanje

Što se same Ukrajine tiče, stav naše Crkve bio je i jeste da je rešenje problema u Ukrajini moguće jedino na svepravoslavnom nivou. To je uostalom stav i ruske Crkve, i mnogih drugih pomesnih Crkava, ako ne i svih redom, osim, naravno, Crkve u Carigradu. Jedino Carigrad je protivan tome stavu jer oni smatraju da je rešenje ovoga pitanja isključivo u njihovoj nadležnosti. Kao što smatraju da je u njihovoj nadležnosti rešenje svih pitanja koja se tiču autokefalije bilo čije i bilo gde. Na drugima je samo da to prihvate.

Vaseljenski patrijarh Vartolomej i mitropolit Epifanije, šef „nezavisne ukrajinske pravoslavne crkve“ (Foto: AP)

Stoga je sasvim jasno da bi njihovo učešće na nekom svepravoslavnom Saboru na ovu temu, za njih bilo prihvatljivo jedino ukoliko je pre Sabora zagarantovano da će taj Sabor legitimisati ovaj njihov ekskluzivni stav i poziciju. Ovo nije samo moje lično mišljenje ili neutemeljena pretpostavka. Ovo je potvrđeno kroz činjenicu da je pitanje autokefalije uklonjeno sa agende kritskog Sabora upravo zbog toga što na predsaborskim konferencijama nije postignut pristanak pomesnih Crkava oko toga da je carigradski Patrijarh jedini privilegovani koji odlučuje o dodeli autokefalija, a da sve ostale Crkve, u licu svojih predstojatelja, samo prihvataju ono što carigradski Patrijarh samostalno odluči. Carigrad je čak odbijao i formulaciju po kojoj on „odlučuje“, a ostali „saodlučuju“ sa njim. Želja Carigrada je da samo njihov Patrijarh odlučuje, a svi ostali da se jednostavno samo slažu i prihvataju. Upravo zbog toga što ovo nije bilo prihvaćeno na predsaborskim konferencijama, pitanje autokefalije je jednostavno potpuno uklonjeno sa dnevnog reda kritskog Sabora. Jasno je dakle da će Carigrad odbijati svaki Sabor čija rešenja nisu unapred pripremljena u njihovu korist. Ali ovo je već jedno drugo pitanje.

O čemu razgovarati?

Imajući u vidu sve iznad navedeno, veoma je sužen okvir onoga o čemu je moguće razgovarati sa delegacijom Fanara. Konačno rešenje makedonskog raskola može da usledi nakon svepravoslavnog konačnog definisanja načina dodele autokefalija, koje bi moralo da bude na dnevnom redu nekog budućeg Sabora (u protivnom svaka pomesna Crkva ima pravo da dodeljuje autokefaliju svojim, u crkvenom smislu, osamostaljenim delovima). Pre rešenja ovoga pitanja, taj isti Sabor bi morao da reši i ukrajinsko pitanje. Rešenje raskola u Ukrajini jedino je moguće kroz prethodno poništavanje odluka Carigrada i povratak na stanje pre raskolničkog sabora u Kijevu. Ali isti taj svepravoslavni Sabor morao bi da reši i druga otvorena jurisdikcijska pitanja kao što su pitanje Američke Pravoslavne Crkve, na primer. Veliko je pitanje je koliko će taj proces potrajati? U međuvremenu, za nas je od egzistencijalnog značaja, u fizičkom i duhovnom smislu, da naša Crkva nepokolebljivo zauzme principijelan, čvrst i pastirski odgovoran stav o načinu rešenja postojećih problema i da na njemu istrajava na svim nivoima, uključujući i tokom ovog susreta sa delegacijom carigradske Patrijaršije. Verujem da će tako i biti.

Našim Arhijerejima predstoji važan susret i razgovor, a moguće i veoma težak.  Molitve cele pastve Srpske Crkve širom sveta, zasigurno su sa njima kao i uvek do sada.

Oprema: Stanje stvari

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here