Ведрана Рудан: “Посветиш живот детету, а оно теби једва један дан”

Поделите:

Ведрана Рудан отворено покренула тему незахвалности деце и односа према родитељима.

Ја сам мислила да се то само мени дешава. Имам дијете. Дијете има дијете. Муж и ја бисмо некад хтјели покрај себе имати дијете свога детета. Не под сваку цијену јер се дијете мога детета које више није мало дијете понаша као дијете. Ви који немате дијете ни од ђетета дијете не знате о чему говорим.

Па ћу вам објаснити иако вас ова тема не занима. Благо вама. Ми, муж и ја, зато јер смо стари, не разумијемо генерацију мога детета. Та генерација својим родитељима из дана у дан понавља само једну реченицу, не мијешајте се у наше животе, понекад још особније НЕ МИЈЕШАЈ СЕ У МОЈ ЖИВОТ!

Што то значи, питала сам. Одговор је врло једноставан. Моје дијете и партнер мога детета и њихово заједничко дијете имају право на неузнемиравање у недоба, ни једно доба није право доба за називање, право да од тебе траже услуге широкога спектра у свако доба.

Након што си им тијеком четрдесет година дао душу и тијело, да си “увијек мислила на себе и да си себи увијек била и прва и задња”. Kад то чујеш од свога ђетета од тебе се очекује да шутиш, да се смијешиш, не злобно. Не мијешај се у мој живот! Најзад сам схватила што то значи и кога ја у животу имам.

Немам дијете, имам партнера. Он се на мене не дере, он од мене не тражи да му се не мијешам у живот, он не подивља кад га назовем, он ми никад у слушалицу не зарежи, у гужви сам, имаш минуту да ми кажеш што те мучи. А мене баш ништа није мучило. Само сам хтјела чути глас свога детета.

Детета кога сам некад јако вољела и кога из дана у дан волим све мање. Не осјећам се кривом због тога и не, неће ми моје дијете набијати осјећај кривице за све своје промашаје. Е па, не требаш ми, пелене још не носим, требао ми је твој глас, твој осмијех, требало ми је твоје дијете.

Дијете које неће јапанкама гађати екран телевизора, које неће доручковати у подне, које неће пљувати ручак и гледати цртиће тако да се ори читава кућа. Не, не осјећам се кривом што ми све мање треба и моје дијете и дијете мога детета. Има живота и без ђеце и без унука. Има га!

И треба уживати у њему. Што фали погледу на бугенвилију, шетњи уз море са мушкарцем свог живота, грицкању гирица у коноби на риви, читању књига, грљењу мужевљева врата? Што недостаје животу без детета и детета твога детета? О, како могу уживати без дерњаве, вјечне анализе мојих грешака које чиним од стољећа седмог, говорења како “ми” не разумијемо “њих” јер смо “ми” живјели у систему у коме “нас” није убијало радом.

“Ми” смо радили од седам до три и онда били бескрајно слободни и без стреса. Ха, ха. Неки од нас, не мали број, смо и у оном систему радили два посла да бисмо могли враћати кредите, неки од нас и данас раде од седам ујутро до девет увечер сваки дан у тједну иако је некима од нас шездесет и нека за вратом. Не мијешај се у мој живот!

Треба то поштовати и очекивати да се твоје дијете не мијеша у твој живот. Никад па ни тад. А кад дође вријеме за улазак у пелене, говорим о себи, осигурала сам десет тисућа швицарских франака којима ћу платити еутаназију у Швицарској. Све је боље него у смртном часу изнад себе виђети лице бића које не жели да му се мијешаш у живот.

Блог Ведрана Рудан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here