ВЕЛИКИ ПЕТАК ИВА АНДРИЋА: Мој бол и патња нису бесмислени

Поделите:

Велики српски писац Иво Андрић оставио је у својим дјелима и лични доживљај једног од највећих хришћанских датума.

„Данас је Велики петак. Устао сам рано после кошмарних ноћи.

Ишао сам у цркву и гледао неразумљиве обреде и слушао тамне ријечи Христове трагедије.

Кроз прозоре сеоске цркве улазило је бијело свјетло априлског јутра, чуо се цвкрут птица и јек звона на говедима, али све је то било мукло, бијело и пригушено као позадина тамном гласу старе трагедије која јутрос има свој празник.

Бол се у мени дигао до екстазе, дошао је свијетли час олакшања: видио сам сву велику браћу како погнути под тешким огњеном ауреолом пролазе и имају мирно лице у олакшању које даје велики бол.

И мој рођени бол и патња дођоше ми као нешто што није бесмислено издвојено и осамљено, него живи као мали дијелак велике трагедије човјечанства које се бори. А сав ноћни немир и страх би ми неразумљив и далек као магла што лежи на обронцима испод мене.

Човјек може поднијети невјероватно и немогуће, напори духа могу бити неочекивано велики и далеко изнад снаге. Човјек може да удивљен стане над величином свог дјела и одрицања, много може дух, али не без посљедица.

Не подлегне, али напукне невидљиво и изгуби драгоцјену садржину, остане као суха и празна посуда, и човјек се може поносити да је поднио све, али среће нема, јер је изгубио способност да се свом успјеху радује“, записао је велики писац.

(из књиге Ива Андрића „1918“)

ИН4С, Седмица
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here