Весна Пешић: Србија је болесно друштво јер одбацује Наташу Кандић

Поделите:

Србија не би била пропала земља да није одбила да се суочи са својом лошом прошлошћу

Фашистички прогон Маринике Тепић и ширење ур-фашистичких и мафијашких група у Србији под окриљем власти, о чему је писао Љубодраг Стојадиновић, представља феномен који се не може подвести под рубрику ,,пусти будале, таквих свуда има”. Изгледа, нажалост, да није тако. Ми имамо проблем. То није маргинални феномен, него је сам центар актуелне власти који управља овим друштвом и државом. Садашња атмосфера је за ову власт природни амбијент који она готово аутоматски ствара.

У њему се владајуће личности ове државе најбоље осећају. У том амбијенту су код куће и сами са собом. Њима импонује али им је и много тешко да изигравају саговорнике политичара из Европске уније и других западних земаља. Често отворено кукају жалећи се вољеном народу ,,је л’ ви мислите да је то мени лако”. Њима су Миша Вацић, Заветници, радикали, недићевци, љотићевци и остали домаћи и страни фашисти (и стари и нови) најпријатније друштво. За предстојеће београдске изборе већ је неколико таквих листа пријављено и добило редни број, захваљујући пруженој руци из врхова власти.

Кад се каже ,,стране амбасаде”, не мисли се на руску, иранску или кинеску, већ су то менталитетске шифре под којима се подразумевају западне амбасаде као непријатељи српског народа и Србије. Из једне такве земље коју српски фашисти највише мрзе, а то је Америка, стигао је неочекивани ударац, право у главу. Двојица високо рангираних америчких политичара – сенатор Роџер Викер, председавајући Хелсиншке комисије и Елиот Енгел, представник у америчком Сенату и председник Дома за спољнополитичке послове – номиновали су Наташу Кандић и Фонд за хуманитарно право за Нобелову награду за мир за 2018. годину.

Та наша заслужна и храбра грађанка, чија је животна мисија да се свака жртва у минулим ратовима забележи а сваки починалац казни, на коју бисмо морали бити поносни, прошла је кроз пакао увреда и претњи. Нападима у таблоидима (,,Подржала терористе, сада јури Нобела”, ,,Шиптарија: Амерички конгресмени предлажу Наташу Кандић за Нобела”), придружио се и Шешељ који је рекао ,,да је Кандићка за колац, а не за Нобела”, као и Заветници који су вређали Наташу и демонстрирали пред Кућом људских права, верујући да она ту ради.

Е да је то само ,,неколико будала” не би био проблем. Србија не би била пропала земља да није одбила да се суочи са својом лошом прошлошћу, без чега не може постати цивилизована земља у којој постоји владавина права. На Наташином примеру се показало да је велики део овдашње јавности затрован погрешним мишљењем о ратовима из деведесетих, како о суштини политике због које су ратови вођени, тако и о масовности и тежини злочина које је починила српска страна. Та затрованост се појачавала у последњих пет година због превласти једног менталитетског загађења које производе радикали у изведби Српске напредне странке. Пронашла сам један цитат о томе како је Зоран Ђинђић схватао Српску радикалну странку. Све што је о њој рекао слика и прилика је њене близнакиње Српске напредне странке. Ево његових речи:

,,Што се Српске радикалне странке тиче, ту заиста нећу много да говорим. Покушаћу да се ограничим на три или четири реченице, користећи ауторитет из историје и из литературе, јер то није политички феномен. Српска радикална странка је менталитетски феномен. Она је озбиљан проблем нашег друштва. Она није политички феномен. Најмање је политички феномен”. Позивајући се на речи Јована Дучића, Ђинђић каже да није ствар у ,,томе што се они ничега не плаше, јер су кукавице, него што се ничега не стиде. Они ниво јавног и политичког живота спуштају на такву дубину да пристојни људи из те политике беже. И онда ћете имати политику на најнижем могућем цивилизацијском нивоу, где се разлика, граница између части и бешчашћа, између истине и лажи, између чињеница и клевета, између онога што је срамотно и онога што је пристојно у потпуности брише. Онда сте до грла у блату, а они кажу: Дођите да расправљамо. Дођите да дискутујемо на нашем терену – у блату до грла. То је Српска радикална странка на нашој политичкој сцени, у нашој историји, у нашој судбини. Она није политички противник ни мени, ни било коме од људи који се пристојно баве политиком. Она је вирус. Као што за један организам вирус није противник, тако ни Српска радикална странка није противник, али је проблем, али је болест. Када кажу, а то им је један од главних аргумената, да ја радим за стране обавештајне службе, да сам лопов, криминалац, да су ми родитељи друге националне припадности и не знам шта све кажу, углавном то је главно – стране заставе, стране обавештајне службе, издаја, ја онда кажем: у земљи у којој постоји Српска радикална странка, чист луксуз је да било који непријатељ уложи и динар за њено разбијање. Док је Српске радикалне странке са овом снагом у Србији, сви непријатељи Србије могу мирно да спавају. И они то и чине.

Ово објашњење важно је за садашњу Србију. Та менталитетска ,,странка” је тровачница ур-фашизмом, блесавим русофилством и мржњом према западу. Откуд нам Заветници, Руска странка, Ултра десничарска странка Мише Вацића, енглески фашисти-прогонитељи Маринике Тепић, све феле националиста који вређају Наташу Кандић, Шешељ који би да набија на колац, паралелне мафијашке структуре које врше ликвидације, сијасет лажних странака и огромна егзистенцијална стрепња – објашњено је радикалском болешћу, једном нашом болешћу. Добро је Ђинђић то разумео. Остаје нам велики проблем и задатак: да се изборимо за пристојну политику и ослободимо се радикалског болесника који ствара ово патолошко стање.

Аутор Весна Пешић

Извор Пешчаник

Поделите:

6 Коментари

  1. Ово биће се не плаши ни Бога.
    За такве важи оно што је рекао Дучић за Хрвате. Они су опасни, не зато што су храбри, они немају срамоту.

  2. Gospodjo, vi stvarno ste precjenili sebe, da vase misljenje nametnete Srbima, kad smo vrlo dobro obavjesteni o toj gospodji, ivama. Cak istrancima je bilo odvrattno, sta je ta zena radila oritiv srpskih interesa, bacanje ljage protiv Srpskog Naroda. Iz cijeg platnog spiska , dobijate plateTakve osobe se ne cijene od nikoga, i najmanje to je-zalosno

  3. ”Весна Пешић: Србија је болесно друштво јер одбацује Наташу Кандић”?!
    Ако је Србија болесно друштво, бежи из Србије што пре, да се и ти, вештице
    једна, не заразиш, заједно са твојим сестрама вештицама – Наташом Кандић,
    Соњом Бисерко, Јеленом Милић…

    Драган Славнић

  4. Да ли сам очекивао ово од Весне Пешић. Нисам. Све пљување по свим Србима од стране Наташе Кандић очекивао, јесам. И то Наташино пљување по огромним жртвама деведесетих. И тај двојац од њих две сада за мене возе заједничку двоколицу напуњену америчким интересима.
    Заиста, да ли то Весна Пешић подржава све оне попут Кандићке који су слијепи на појаву неоусташтва и неонацизма запада, под другим симболима и под уранијумским пројектилима?
    Од сада могу очекивати од Весне и то да је Јасеновац био забавни логор за Србе.

  5. Весна је у праву када каже да Србија, тј. сви Срби треба да се суоче са својом прошлошћу која је била трагична. Али је Веснин велики проблем што она мисли да с таковом прошлошћу треба да се суоче само Срби, да су само Срби зли или, макар, да су Срби “најгори” од свих народа, да је Србија “најгора држава на свету. А тако мисли и она коју Весна једину хвали. А то што је Србија једина земља на свету у којој сви други имају већа права од Срба (каква да су, али су већа од права Срба) Весну и ону коју она хвали не занима. И за њих две нико није са стране, из силеџијских земаља, учинио никада ништа лоше, па им не чини лоше ни када Србе бомбардују и када им цепају земљу дедова.
    Весна, Весна, да ли знате да Вам недостаје бар мало објективности и давања свакоме онолико колико и како заслужује, а не ускраћивати у праву само Србе.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here