Vesnici evropskog građanskog rata

Podelite:

Evropa klizi u duboku institucionalnu krizu, dok liberalni mediji prizivaju rušenje legitimnih vlada zarad tobožnjeg „spasa demokratije”

U čitavoj halabuci oko Bregzita i parlamentarnom političkom sukobu koji ga prati, gotovo neprimetno prošla je činjenica da Dominik Kamings i Boris Džonson nastoje da promene samu prirodu političkog pejzaža Velike Britanije. Naravno, strepnja oko Bregzita čini pokušaj upravljanja strateškim političkim zaokretom znatno vidljivijim i intenzivnijim. Ipak, te promene nisu u celosti – pa čak ni u većoj meri – povezane sa Bregzitom, već predstavljaju zakulisni sudar tektonskih ploča.

Stvar je u tome da haos u Londonu nije isključivo britansko pitanje, tj. pitanje Bregzita. On odražava mnogo šire procese. Uviđanje pokretanja „tektonskih ploča“ već je politički iskorišćeno u SAD (od strane Donalda Trampa), a gotovo sigurno će se isti simptomi pojaviti i u Evropi.  Uostalom, ti predznaci su prisutni i sada, iako možda nisu uvek prepoznati kao takvi (kao što je jedan komentator već primetio, što ćemo videti kasnije).

„Poslednji poslanik konzervativaca u skupštini Njukasla pod Lajmom bio je Čarls Donaldson-Hadson”, piše Danijel Kapuro. „Kao lokalni sudija i pripadnik više klase zemljoposednika, ostao je na toj funkciji od 1880. do 1885. Međutim, kada su konačno nastupili jesenji izbori, Njukasl (od tada snažno uporište Laburista), biće jedan od primarnih ciljeva torijevaca. Ciljanje na ta poslanička mesta nije toliko sulud plan kakvim bi se mogao učiniti na prvu loptu. To je zapravo deo master-plana Borisa Džonsona i njegovog glavnog savetnika Dominika Kamingsa za budućnost Konzervativne partije”.

RAČVANJE SREDNJE KLASE
Ovde je potrebno radi konteksta vratiti se malo u prošlost: krajem 1990-ih, tadašnji lider Laburističke partije počeo je da udaljava stranku od njenih sindikalnih korena i zalaganja za prava radnika, prema Vašingtonskom konsenzusu neoliberalnih ekonomskih stanovišta i težnji, oličenih u Toniju Bleru (koji se oslanjao na tadašnje Klintonovo pobedničko iskustvo). Laburisti su počeli da uviđaju da je prihvatanje politike Volstrita i londonskog Sitija preduslov za povratak u vladu, odnosno da dotadašnja politika zasnovana na brizi o fabrikama i radnicima jednostavno ne bi dovela pokret na vlast u blještavom, novom kosmopolitskom svetu urbane i prigradske elite.

Laburisti su u tom trenutku želeli da postanu klasična evropska stranka levog centra, koja bi predstavljala glasače srednje klase, željne da iskažu svoju pristojnost glasajući za stranku koja zastupa određeni – premda prilično ograničen – pojam „društvene brige“. Međutim, kako se preokupacija društvene elite – koja baštini metropolitansku svest – sve više usmeravala ka „neprivilegovanim“ („ugroženim“) grupama društva, kao što su nacionalne manjine, žene i rodno neodređene osobe, umesto da pokažu saosećanje spram stresnog života radnika, običnih muškaraca i žena iz naroda (koje su počeli posmatrati sa prezirom, kao zaostale divljake iz šume i rasiste), tako je unutrašnji jaz u partiji postajao sve izraženiji.

Dominik Kamings i Boris Džonson

To je jaz koji su Kamings i Džonson iščekivali. Oni veruju da nova demografija zahteva reviziju biračkog pejzaža. Tako je nastala recentna konzervativna biračka koalicija koja je „venčala“ urbane i prigradske socijal-liberale za seoske konzervativce, tj. birače koji veruju u filozofiju konzervativizma, ali se ne identifikuju uvek sa zvaničnom Konzervativnom partijom. (Taj brak je sam po sebi bio uzrok unutrašnje netrpeljivosti i napetosti, ne mnogo drugačije od one u Laburističkoj partiji, o čemu svedoči i izbacivanje iz partije 21 poslanika koji su se zalagali za ostanak u EU.)

KONTRA-REVOLUCIJA
Ukratko, centrizam se u politici više ne smatra korisnim. Na scenu stupa radnička klasa i socijalno-konzervativna politika usmerena prema ljudima sa nižim stepenom stručne spreme, koji nisu fakultetski obrazovani, sa područja centralne i severne Engleske, što će reći oni koji čine šezdeset procenata od ukupnog broja birača.

„Iz ove tačke gledišta, izvanredni niz laburističkih uporišta (od kojih je većina glasala za izlazak Britanije iz EU) od Vreksama i Vejkfilda do centralnog i severnog Stouka, mogao bi se u izbornoj noći opredeliti za Torijevce, i tako poslati gospodina Džonsona u Dauning Strit, sa ogromnom većinom“ – ukazuje Kapuro.

Da, cena toga može podrazumevati gubitak podrške poslanika Konzervativne partije u Londonu i na jugoistoku zemlje, ali zapravo pomenuta urbana srednja klasa, na čiju podršku se bore obe ključne partije, i sama pati pod stresom uzrokovanim globalističkom dinamikom života, račvajući se na izrazito bogatu elitu i srednju klasu, izloženu naporima i primoranu na stezanje kaiša.

Etablirana elita uvidela je pretnju: ovo bi se na duže staze moglo završiti ustoličenjem politike „jadnika“ (termin kojim je Hilari Klinton uoči izbora u SAD nazvala Trampove pristalice; prim. prev.) i pomračenjem (ili zastarevanjem, po Putinovoj terminologiji) liberalizma. Otuda žestoka kontrarevolucija establišmenta u britanskom parlamentu i u medijima. I otuda proističe duboko nepoverenje te elite u Džonsona, jer iako je on u neku ruku otelotvorenje njihovog staleža, oduvek je nastojao da sebe prikaže kao arhetip „autsajdera“.

Glasovi radničke klase sa severa su Džonsonova najveća želja. Iz iskustva kampanje za bregzit i Trampovih uspeha u američkim državama koje tradicionalno ne glasaju za republikance, Dominik Kamings je zaključio da pitanja kulturnog „rata“ (npr. prava transrodnih osoba i „politička korektnost“) efikasnije mobilišu današnje glasače nego porodične političke tradicije. Kamings namerava da utilizuje štetnost globalizma, ne samo kad je reč o „jadnicima”, već i o široj srednjoj klasi, koja se sve više pribojava da klizi u ponor.

GLAVNI PROBLEM
Postoji mnogo problema koji prate ovo rastuće suprotstavljanje preovlađujućem liberalnom milenijarizmu. Glavni je mnogo suptilniji i teži za rešavanje od pitanja izbijanja „kulturnog rata“, i odnosi se na sve zapadne ekonomije. On se svodi na pitanje kako u postindustrijskoj eri održati zaposlenost velikih razmera, naročito za niskokvalifikovani ili nekvalifikovani radni kadar. Globalizam je nesumnjivo doprineo odlivu poslova u druge delove sveta, ali stvarnost je takva da se mnogi od tih poslova neće vratiti „kući“. Oni su se prilagodili nekom drugom mestu. Izgubljeni su zauvek.

Pojam „nova norma“ (new normal; termin koji ukazuje da je određeno ekonomsko stanje koje je ranije bilo nezamislivo, postalo uobičajeno i normalno; prim. prev.) koji koristi američka administracija ne odnosi se na vraćanje bezličnih, svakodnevnih proizvodnih procesa na američko tlo, već isključivo (ili uglavnom) na povratak proizvodnje ultra-visoke tehnologije. Ovo će izgleda predstavljati imperativ nove ekonomije. Takvo gledište, po svemu sudeći, više je okrenuto ka očuvanju hegemonije Sjedinjenih Američkih Država, pre nego brizi o dobrobiti njenog naroda. Takva ekonomija – čak i kad bi bila izvodljiva – koja bi bila usmerena isključivo ka ultra-visokim tehnologijama, našla bi se pred poteškoćom usled činjenice da bi u tom slučaju 20 odsto Amerikanaca postali „nepotrebni“, odnosno višak. Da li zaista želimo da krenemo tim putem?

Trampove pristalice u majicama na kojima piše „jadnici”

Globalizacija je imala velikog udela u ovome, ali sunovrat zapadne ekonomije zasnovane na fabričkoj proizvodnji nalazi se u srcu problema našeg spornog političkog pejzaža (čemu snažno ide u prilog i Trampovo obraćanje „jadnicima“ sa stanovišta nacionalne desnice, a ne globalističke levice).

Tibo Muzerg, evropski direktor Međunarodnog republikanskog instituta, upozorava da je na delu strukturno razilaženje naroda i njegovih političkih predstavnika. To se dešava onda kad se državne institucije doživljavaju kao kočnica održavanju statusa kvo, koji je već sporan i u krizi. Drugim rečima, upravo kontra-reakcija establišmenta i njihov raskošan retorički nastup (tj. opisivanje prolongiranja sednice britanskog parlamenta kao „državnog udara“) u cilju lakšeg uništenja pretnje oličene u „jadnicima“ postavlja teren za još intezivniju unutrašnju borbu u Evropi.

KRIZA LEGITIMITETA
„Jedni veličaju nepokolebljivu volju britanskog lidera Džonsona da učini ono što je neophodno (u granicama svojih ustavnih prava, makar dok ga britanski sudovi u tome ne sputavaju), i da stavi tačku na raspravu o bregzitu, poštujući narodnu volju, dok paralelno sa tim drugi veličaju zasluge italijanskog predsednika za spas parlamentarne demokratije, suočene sa rizikom dolaska na vlast Salvinijeve vlade. (…) U oba slučaja suočeni smo sa sukobom između direktne i parlamentarne demokratije, ali to nije nužno ono što se odigrava u glavama aktera, a još manje građana. Za njih, ne radi se toliko o krizi institucija, koliko o krizi izazvanoj bregzitom, ili likom i delom Matea Salvinija. (…)

Problem je u tome što će političari iz svakog tabora (a sa njima i njihove pristalice) biti u stanju da drastično promene diskurs o pitanju legitimiteta, u skladu sa svojim sopstvenim interesima. (…) Ovo je vrlo opasna igra, jer nas usled političke polarizacije uvodi u prekomernu politizaciju institucija, i njihovu upotrebu u partijske svrhe, što dodatno podriva njihov legitimitet. Bez ovih institucija koje bi trebalo da upravljaju političkim sukobima, pa čak i da ih rešavaju, ne deli nas mnogo od građanskog rata ili, kako je to Tomas Hobs opisao pre bezmalo četiri veka, bellum omnium contra omnes – rata svih protiv svih. Litica na kojoj se trenutno nalazimo, stoga je veoma strma.“

Poredeći Džonsona sa Viktorom Orbanom (kao što je to uradio austrijski list „Der Standard“, u tekstu svog dopisnika iz Londona) ističe se sledeće: „Džonson i njegovi sledbenici očigledno smatraju da je Bregzit važniji od demokratije i vladavine prava“. Zatim tu je i nemački međunarodni javni servis DW (Dojče vele), koji Borisa Džonsona naziva „britanskim diktatorom“, i Jaša Munk iz francuskog Le Monda, koji tvrdi kako suspendovanje parlamenta predstavlja „najgrublji napad na demokratiju ikada viđen u Britaniji“. U pisanju ovih medija provejava daleki prizvuk vijetnamskog aksioma „uništavanja sela radi očuvanja sela“ preinačenog u logiku prema kojoj treba srušiti ustavno legitimnu britansku vladu kako bi se „spasila sama demokratija“ (i kako se bi se Britanija spasila od izbora koji možda ne bi doveli od „ispravnog“ rezultata).

Naslovne strane liberalnih nemačkih nedeljnika „Štern” i „Špigl” u kojima se omalovažava britanski premijer Boris Džonson

Kako kaže urednik Le Monda„ako populizam uništi najčvršću i najstariju od svih demokratija, biće to užasna vest za čitav kontinent.” E pa, dobrodošli u novu Veliku inkviziciju: Da li zatvorenik (Džonson) priznaje pred Svetom inkvizicijom da je Parlament suspendovan iz jeretičkih motiva; ili će to poreći i suočiti se sa spaljivanjem na lomači?

 

Preveo Luka Ugrica

Izvor strategic-culture.org

Novi standard

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here