Viktor Savić: Od Kulina bana i dobrijeh dana

Podelite:

Nije slučajno što decenijama unazad studenti srpskog jezika na Beogradskom univerzitetu uče osnove jezičke istorije na primeru Povelje bana Kulina

Rečima: „U ime Oca i Sina i Svetago Duha” pre 830 godina počinje svoje kratko obraćanje bosanski ban Kulin knezu Gervasiju (lokalno Krvašu) i svim dubrovačkim građanima, s obećanjem da će im pravi prijatelj biti za sva vremena. Okončavajući svoje svečano obećanje, ban osigurava svoje korespondente prizivom Boga i držeći u ruci Jevanđelje: tako mi Bože pomagaj i sije Sveto jevanđelije. Dokument je sastavljen 1189. godine od rođenja Hristova, na Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja, ili, po starom kalendaru 29. avgusta meseca (11. septembra).

Posle smrti cara Manojla Prvog Komnina (1180), značajno se menjaju prilike u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva, pa Dubrovčani sklapaju ugovore sa svojim glavnim susedima. Potvrđuje se mir i utvrđuje sloboda kretanja s povlasticama za trgovce. Prvi sačuvan, latinski, ugovor je između Dubrovačke opštine i velikog župana Stefana Nemanje (njegova se zemlja prostirala od Cetine do Bojane i Drima) iz 1186; ugovor je potpisan na srpskom jeziku, ćirilicom.

Drugi takav dokument, s latinskim i srpskim tekstom, jeste zakletva bana Kulina koju je napisao banov pisar, dijak Radoje. Na ove sporazume će se pozivati i kasniji vladari. U prvoj svojoj sačuvanoj povelji, ban Matej Ninoslav ponavlja Kulinovu zakletvu i date slobode, dodajući, pritom, da je sudska nadležnost za spor između Bošnjanina i Dubrovčanina u jednom slučaju kod kneza, u drugom kod bana, ili u originalu, s približnim čitanjem: ako veruje Srbljin Vlaha, da se pri pred knezem; ako veruje Vlah Srbljina, da se pri pred banom (1232–1235).

Dokument je sačuvan u tri primerka. Najstariji primerak bi mogao biti original (Biblioteka Ruske akademije nauka). Preostala dva primerka su prepisi (Dubrovački arhiv). Povelju je prvi objavio D. Tirol u Golubici (1839). Prvo stručno izdanje sačinio je P. J. Šafarik (1851). Isprava je kasnije mnogo puta izdavana, a najpoznatija su izdanja F. Miklošiča u knjizi okvirnog naslova Srpski spomenici (1858) i LJ. Stojanovića (1929).

Jezik povelje čist je srpski („starosrpski”) bez dijalekatskih posebnosti u odnosu na neutralnu, štokavsku normu, s leksičkim i formulaičkim posuđenicama iz crkvenoslovenskog srpske redakcije. Kako zapaža Asim Peco, u ovoj povelji je upotreba tzv. slivenih suglasnika (afrikata) potpuno pravilna. Ovde vlada sistemski niz: ć–đ, č [dž], dok „u savremenim govorima centralnobosanske zone, i znatno šire u šća-govorima, priroda naših afrikata nije takva, tj. u mnogim od tih govora ne postoje dva afrikatska para”, nego njihovu službu obično „vrši jedan afrikatski par, […]: ć i đ.”

U Kulinovoj povelji najstarija je domaća potvrda srpskoga narodnog lika imena Jovan. U njemu se učvršćuje j u glasovnoj grupi jo-, nepoznatoj slovenskom književnom i praslovenskom jeziku. Takođe, zev između dva samoglasnika uklanja se na isti način kao što će se to činiti u tolikim srpskim govorima u kasnijem vremenu u vezi s nadoknadom izgubljenog -h- (ovde Joan > Jovan; up. uho > uvo). Iz crkvenoslovenskog fonda najviše pada u oči u živoj upotrebi razvijen oblik rož’stvo, s uprošćavanjem staroslovenske suglasničke grupe žd. Ovo je jedan od elemenata koji van svake sumnje upućuje na istočne temelje posvedočene (a ne poželjne ili pretpostavljene) pismenosti u srednjovekovnoj Bosni. U drugoj prilici pokazali smo da je ta pismenost, ukoliko se misli na njen crkveni ogranak, imala svoju putanju koja je podrazumevala različite etape, od Prizrenske, preko Raške episkopije, Polimlja, do Huma i Bosne.

Jezički, pismovni i pravopisni brat blizanac ove povelje jeste Prva osnivačka povelja manastira Hilandara, koju je izdao monah Simeon na Svetoj Gori (1198/1199). To je nekadašnji raški veliki župan Stefan Nemanja, sada ktitor srpske obitelji u srcu Vizantije. I u ovoj povelji prisutan je čist srpski narodni jezik, lingvistički podudaran jeziku iz Kulinove povelje, u većoj meri ukrojen s elementima iz crkvenoslovenskog srpske redakcije, što je u vezi s okolnostima izdavanja i samim izdavačem. Zanimljivo je da je i u Kulinovoj ispravi primenjen nešto mlađi jednojerov pravopis definisan u Raškoj. Nije bez značaja činjenica da se u obe povelje javlja i slovo s čijim nastankom, po mišljenju Petra Đorđića, započinje istorija srpske ćirilice. To je /ć/, zadržano uz prestilizaciju iz glagoljice zbog specifičnih potreba srpskoga izgovora. Stolećima kasnije, ovo slovo naći će svoje mesto u Vukovoj narodnoj ćirilici, „vukovici”, s vrlo zanimljivim kontinuitetom u odnosu na stariju pismenost.

Izbor ćirilice i naročitog pravopisa slika je Kulinovog kulturnog opredeljenja. Ovaj najstariji celovit i datiran ćirilički dokument na drevnom srpskom narodnom jeziku važan je spomenik kulture srpskoga srednjeg veka, oblikovane na istočnohrišćanskim duhovnim temeljima. Zato nije slučajno što decenijama unazad studenti srpskoga jezika na Beogradskom univerzitetu uče osnove jezičke istorije na primeru Povelje bana Kulina.

 

Izvor Politika

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here