Владан Вукосављевић: Дефинисати културно језгро и простор

Поделите:

И даље морамо да чујемо речи мудрих Грка: „Ако Атина остане без обућара, ићи ће боса, ако остане без кројача ићи ће гола, а ако остане без културе, Атине неће бити”.

Када сам позван да у пет тачака побројим оно што видим као основне слабости српске културе, помислио сам да је реч о нецелисходном сажимању. Проблема има далеко више и њихово свођење на било који једноцифрени број не представља ништа друго него тек начињање једне озбиљне теме. Ипак, о култури је боље говорити него ћутати, па и ако се не обухвати све важно у једном осврту, нека одабране теме буду предложак за друга и другачија сагледавања. Ево дакле, једног од бројних могућих виђења.

Кад стратегије развоја нема, вечито се постављају питања који су приоритети, шта су основне вредности које се штите. Како стварати услове за развој културе у динамичном окружењу и у суочавању са сложеним изазовима глобализације и интеркултуралности. Основни задатак сваке културне политике морао би да буде препознавање продуктивног културног језгра, оних темељних димензија националне културе, њихово очување и предавање наредној генерацији, увећано за највреднија достигнућа нашег доба. Око елемената који чине културно језгро српског народа не постоји несумњива сагласност и један од задатака Стратегије развоја културе, коју је Министарство културе и информисања припремило за скору јавну расправу, биће и деликатан и изазован покушај да се ти елементи оцртају.

Осим тога, у стратегији биће означен српски културни простор, односно простор на коме је српски народ током историје оставио несумњиве трагове свога постојања. Културни простор неког народа често се не поклапа с његовим државним простором, већ се простире и загранично и тамо коегзистира с другим културама, углавном уз међусобно прожимање и оплемењивање – осим када политичко-историјске страсти отму власт од здравог разума и логике културног развоја и самог живота. Верујем да ће дефинисање слојевитог садржаја српског културног језгра и културног простора бити искорак у квалитету и свеобухватности разумевања вредности које морају бити предмет заштите, унапређивања и материјалне подршке.

Посебно се мора водити рачуна и о правима националних мањина на заштиту и неговање својих културних идентитета, не само због међународних норми које на то упућују, већ – што је можда и важније – такође због уверења да развој сваке мањинске културе у једној држави заправо непосредно доприноси и укупном културном развоју. Српска култура, у свом дугом трајању, примала је зрачења и сама је зрачила на друге. У вечној игри културних преноса и размена, на добитку су они народи који највише примају и који издашно дају.

Лајтмотив свих дебата у култури јесте питање финансирања. Култура не почива искључиво на новцу, али је новац један од предуслова за њено програмско и институционално одржање. Србија не може да се подичи издвајањима која данас износе око 0,7 процената из бруто друштвеног производа за културу. Тај проценат нас смешта близу дну лествице, бар међу европским државама. Стратегија развоја културе предвиђа обавезу државе да, у наредних десет година, повећава издвајања из БДП-а за културу по стопи од најмање 0,1 посто годишње. На крају реченог периода, издвајања би требало да порасту на око два процента. Спремност друштва да преузме на себе обавезу постепеног оснажења културног буџета – а то не би смело да буде упитно – представљаће један од најважнијих доказа наше спремности за историјски опстанак и охрабрујући знак укупне моралне виталности. Такође, биће понуђена нова решења за пореске олакшице приватном сектору за улагање у културу – тема о којој се годинама бескрајно много прича, а поражавајуће мало ради.

Заштита језика и писма један је од основних идентитетских изазова у савременом добу. Језик је један од најважнијих градивних елемената културног идентитета. Хајдегер је писао да је „језик дом битка и да у настамби језика обитава човек”. Светом у коме живимо доминира један глобални језик, као средство међународне комуникације, трговине, медија и индустрије забаве. Уколико кинески змај снажније замахне репом, можда ће примат данашњег глобалног језика у наредним деценијама бити угрожен, али то неће помоћи опстанку тзв. малих језика. Велики уплив туђица, банализација говора у јавној и приватној сфери, игнорисање граматике и правописа у корист импровизованог „практичног” новоговора, може да представља озбиљну и негативну културну мутацију, са забрињавајућим последицама. Очување и опстанак језика у матици глобализације, проблем је који се тиче многих. Исто важи и за писмо. Као да ћирилица све убедљивије губи битку. Иза те појаве не стоји теорија завере, већ проста, историјски објашњива глобална доминација латинице, чему треба придодати и наш осведочени мањак културног самопоштовања. Латиница је такође писмо дела српског народа и ту чињеницу треба посматрати као предност, а не као ману. Али, латиницу штити глобално повлашћен статус, а ћирилицу нико осим народа чији је она украс и непроцењива културна драгоценост. Ако престанемо да користимо ћирилицу, постаћемо народ који се без достојне борбе одрекао битног знака културног идентитета. Кад бисмо то учинили, личили бисмо на неке (измаштане!) Атињане који Партенон претварају у оријентални базар, привучени ђинђувама и мирисним зачинима. Питању заштите ћирилице Стратегија развоја културе посветила је достојну пажњу. У складу с тим, Министарство културе и информисања припремило је предлог измена и допуна Закона службеној употреби језика и писама које ће ускоро предложити Народној скупштини.

Заштита културног наслеђа темељна је обавеза сваке разборите културне политике. Србија је, захваљујући географском положају, била и остала раскршће различитих културних ареала и струја, место настанка можда и најстарије културе нашег континента, на обалама Дунава, завичај бројних римских императора, блистава следбеница Византије, живописни изданак османског наслеђа и саставни део медитеранске културе. Материјални и нематеријални трагови ових историјских чињеница красе Србију у сваком њеном делу. Систематска брига о њиховој заштити, конзервацији, очувању и дигитализацији грађе, не само да су обавеза друштва у културно-историјском смислу, већ и залог привредног развоја, најпре културног туризма. Снажније међународно повезивање стручњака из ове области тек је једна од бројних недовољно искоришћених могућности.

Савремена култура тешко је ухватљив и дифузан процес, који настаје и мења се под утицајем развоја технологија, које је вероватно један од највећих које историја памти. Старе форме убрзано нестају, а нове настану и нестану пре него што оставе дубљи траг и утицај. У том зајапуреном колоплету и српски савремени ствараоци учествују и боре се за видљивост. Српска култура мора имати отворена врата и прозоре за утицаје са стране, а држава треба да побољша услове за рад савремених стваралаца: кроз издашније пројектно финансирање (уз ваљану евалуацију), кроз боље профилисање награда и амбијента за књижевно стварање, кроз значајне манифестације националног и међународног карактера и повећану мобилност уметника путем међународне размене.

Српска савремена култура, свакако, мора ићи укорак са временом. Исак Њутн је рекао да му је успех био олакшан „зато што је стајао на леђима дивова”. Домаћи савремени ствараоци такође имају дивове на чијим широким плећима могу да стоје, а да ли ће савремену светску уметност обогатити и фракталима богатог мозаика сопственог културног наслеђа уграђеног у модерну форму, или ће самостално крчити сасвим нове путеве, или ће кретати у подручју безидејног епигонства – ствар је талента, надахнућа и умећа. Држава ту може само да помаже, колико може.

Верујем да су просвета и култура два лица исте духовне делатности и да боља међуресорна сарадња може да донесе видљиве резултате. Најмлађе генерације треба да се окруже културом још у најранијем детињству, кроз нове образовне методе и већи фонд часова посвећен историји уметности, историји религија, књижевности и музици. Морају се применити ефикаснији алати и мере које би медије, а поглавито електронске, мотивисале да значајнији простор опредељују за културу у ширем смислу и да гаје своју публику дејством квалитетних садржаја – а не да трче погубну трку за рејтинзима, подилазећи најнижем укусу. Али, о медијима, опширније неком другом приликом.

Српска култура је, упркос историјским недаћама, витална и своја, богата наслеђем, расадник талената и темељни ослонац и оријентир народа у борби за опстанак и напредак на историјској сцени. Њене затечене унутрашње противречности, релативно лош материјални статус и недовољно делотворан нормативни оквир, неће условити њен крах или слабљење, уколико друштво коначно буде препознало неопходност безусловне борбе за њено очување и унапређење. Верујем да имамо основа за разумни оптимизам. И даље морамо да чујемо речи мудрих Грка: „Ако Атина остане без обућара, ићи ће боса, ако остане без кројача ићи ће гола, а ако остане без културе, Атине неће бити”.

Политика

Поделите:

2 Коментари

  1. МИНИСТАР ЈЕ У ПРОЦЕПУ: НАПАДАЈУ ГА ЗА ПОКУШАЈ (О)ЧУВАЊА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ, А ОН ЈЕ У ЗАБЛУДИ ДА ЈЕ МОГУЋЕ ПОВЕЋАЊЕ ПРОЦЕНТА ЋИРИЛИЦЕ И ЊЕНО (О)ЧУВАЊЕ БЕЗ ЈЕДНОАЗБУЧЈА У СРПСКОМ ПРАВОПИСУ У КОМЕ ЈЕ ТЕМЕЉ ЗА СПАС ЋИРИЛИЦЕ

    У вези са српским језиком, српском ћирилицом и Србима у области културе темељ је српска азбука. Без њеног очувања (и то у стопостотном опсегу у оквиру језика Срба, баш као што је у стопостотном опсегу хрватск гајица у оквиру хрватског језика) Срби се упућују на путеве на којима су се изгубили Срби католици као део српскога народа. Само је преко ћирилице Могуће очување Срба, српског језика и српског идентитета. То су добро знали сви завојевачи Срба од 11. века до данас. То су, стицајем околности, заборавили многи Срби и зато су данас Срби сами себи довољни за наставак помора ћирилице, за њено докусуривање. Свака част министру Владану Вукосављевићу што је то у приличној мери схватио. И чини се да је он данас на великом удару, чак под претњом смене с положаја министра од “другосрбијанаца”, од србокумуниста, од сербокроатиста и поборнуика Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику (1954) из лукавог периода највеће обмане у Срба зване “богатство двоазбучја”. Чак је и министар Вукосављевић , нажалост, у канџама тог “богатства двоазбучја” јер је присиљен да и он спомиње да се “знатан део Срба служи и другим писмом — латиницом”. Али, министар није стигао да прочита књиге с доказима о томе зашто данас има “знатан део Срба” који “пише латиницом”. Он није стигао да прочита књиге које му је првооснована “Ћирилица” поклонила, па не схвата да је после 1954. године примењена нарочито успешно смишљена формула за помор ћирилице и без њеног строгог забрањивања законима из претходних периода историје. Зато је министар био принуђен да прихвати обрнут начин спасавања ћирилице од онога који је једини могућ. Примио је савете од лингвиста у српским институцијама да се ћирилица спасава преко “постепеног повећавања процената ћирилице” у поређењу с масовно убаченом у језик Срба навике на хрватску латиницу”. А то је пут без успеха. За ћирилицу то је пут без њеног повратка. Министар није схватио, а лингвисти га нису хтели или знали посаветовати како је једино могуће данас спасавање српске потиснуте азбуке. Министар није схватио наметнуту моћ наметнуте Србима навике на туђе писмо у југословенском периоду, па је послушао сербокроатистичке саветнике из српских језичких институција да је могуће вратити већи проценат ћирилице без нормалног пута у спасавању ћирилице. Зато је он са саветницима кренуо обрнутим, немогућим путем у враћању живота ћирилици. Он је, зато, занемарио основни начин решења и спасења питања ћирилице. А то је реформа Правописа српског језика. Зато се он нашао у парадоксу: трпи велике критике што спомиње (о)чување ћирилице, а он је кренуо немогућим путем за њено очување какав се не примењује ни у једном другом језику у Европи и свету. Зато је он талац наметнуте му заблуде да ће живот српском писму моћи да врати само некаквим законом без уобичајеног, нормалног решења питања писма у Правопису српскога језика какав се примењује у свим другим језицима, а то је једноазбучје и у српском језику. Овако, министру прети смена због покушаја да спасе српску ћирилицу, а његов покушај за спас ћирилице је погрешан и немогућ чак и ако га задрже на месту министра и ако се усвоје измене у Закону о службеној употреби језика и писма. Српски политичари и државници, изгледа, нису схватили да нема спасења за Косово и Метохихју и задржавање Срба на Косову и Метохији без суверенитета Србије на КиМ-у. Исто тако, министар Взукосављевић није схватио, нису му у том схватању знали или нису му хтели помоћи да схвати саветници из институција српске лингвистике, да без пуног суверенитета ћирилице у језику Срба (једноазбучје) сасвим је нефункционално и унапред неуспешно свако (о)чуавње ћирилице без њеног темеља у српском правопису, оличеног у једноазбучју.

  2. БЕЗ ЋИРИЛИЦЕ СРБИ СУ НА СИГУРНОМ ПУТУ НЕСТАНКА

    Подржавам министра Владана Вукосављевића када каже. “И даље морамо да чујемо речи мудрих Грка: „Ако Атина остане без обућара, ићи ће боса, ако остане без кројача ићи ће гола, а ако остане без културе, Атине неће бити”. Али, ако министар не схвати да те мудре речи примени на Србе, њих неће бити. Ја му кажем овако: “Ако Србија остане без ћирилице (а за сада је остала без 90 одсто ћирилице!), онда неће бити ни Срба у Србији ни изван Србије. Без ћирилице нема Срба јер ће бити асимиловани у скором периоду. А ако се стварно хоће у Србији спас ћирилице, он је могућ само преко ћириличког једноазбучја у српском правопису.”

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here