Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Поделите:

Била је то последња година његовог професорског века. Тражио је апсолутну тишину на предавању и при најмањем шуму био је спреман да напусти час. Својим господственим ставом, класичним образовањем и језичком беспрекорношћу већ при првом сусрету остављао је утисак архетипске фигуре универзитетског професора. Његове речи имале су ауторитет који није произлазио само из његовог знања, него и из оне сређености мисли, неуздрманости и ненаметљиве ведрине које знању даје вера у вечни живот. Ми који смо волели нашу земљу, били смо поносни на то што је баш такав човек саветник за спољну политику председника владе и учесник у дипломатским преговорима. И не само поносни: човек је у погледу залагања за националне интересе био сигуран и растерећен.

У вануниверзитетској јавности Владета Јанковић је постао познат по телевизијским серијалима о грчкој митологији и причама из верских светих књига. Ту су још и серијал о Светом Сави, Демократија за почетнике и Живе алатке, као и бројна гостовања у културним и политичким програмима. Ауторске емисије снимане су са таквом приповедачком непристрасношћу да гледалац уопште не би могао да претпостави да је аутор хришћанин, осим, можда, управо због такве непристрасности и, посредно, због самог избора теме. То добро показује серијал о исламу, који је београдска медреса касније користила као наставни материјал из веронауке.

„Господствено родољубље“, „уздржаност, посредност, одбијање да се инсистира, елегантно коришћење наговештаја“, „фина природа његовог националног осећања“, „господска чврстина у моралним питањима“, „свој народ уме да воли са свим његовим слабостима, и упркос њима“, код маловарошана му смета оно „паразитско, профитерско, скоројевићко и лажно у њиховом положају“, „он је отворен и пред собом и пред другим, без малограђанског снебивања и горштачког гнева“ – све су то његове речи о другима које можемо употребити говорећи о њему. Исто важи и за ове речи из есеја о Стевану Сремцу: „Блискост између конзервативно-аристократски настројеног Сремца и ‘простог народа’ у домену је одавно уочене појаве неусиљеног, истинског сагласја виших и нижих друштвених слојева, који су јединствени у нетрпељивости према средњој класи покондирених малограђана, чиновника и политиканата, а међу собом су повезани извесном нетраженом отменошћу, проистеклом из јасне свести о идентитету.“

Једном се десило да због саветничких обавеза у иностранству професор Јанковић није могао да одржи предавање. На свој предлог, међутим, час је касније надокнадио једне суботе. Тај чин, као реткост у нашој универзитетској етици, а поготово у таквим околностима, говорио је о унутрашњој страни његовог родољубља, оно што се не може рећи у политичком програму и јавним опредељењима.

У сећањима студената остају живе многе слике. Једном се час завршио речима: „Видимо се следеће седмице, што би Лаза Костић рекао на крају писма, а.Б.д. – Ако Бог да.“ Једна слика је и овај увод у час, испричан по ко зна који пут, тридесети, четрдесети, али и тај последњи са тежином непрежаљености.

Засигурно знамо да је трагедије које су нам од њега сачуване Есхил написао после своје 52. године. Исто тако знамо да их је написао око 90, а да је ових седам сачувано не по избору и квалитету, него случајно. Многи велики писци своја најбоља дела, она по којима их препознајемо, написали су пре своје 53. године – сетимо се само Толстоја или Андрића: „Рат и мир“, „Ана Карењина“ , „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“ и најбоље Андрићеве приповетке. После тога код Толстоја имате роман „Васкрсење“, који је – будимо искрени – досадан, и новеле „Смрт Ивана Иљича“, „Кројцерову сонату“, „Хаџи Мурата“, које показују да имамо посла са великим писцем, али, ипак, шта би за нас био Толстој да не знамо за два његова највећа романа? Код Андрића имамо „Проклету авлију“, неке добре приповетке и недовршени роман „Омерпаша Латас“. Замислите сад Андрића без раних приповедака и „На Дрини ћуприје“ и „Травничке хронике“? Замислите да су сва та дела изгубљена и погледајте колики би то губитак био, не само за књижевност, него културу уопште. Када узмете „Орестију“, њену монументалност, етичку сложеност, савршену структуру, префињеност детаља, видите са каквим се могућим губитком сусрећемо… Од Софокла нам је сачувано седам од 123 драме, такође по случајном избору…

Видите, дела су нестајала на разне начине, у ратним пустошењима, пожарима…, али некад је узрок сигурно била и проста људска немарност. Навешћу вам само једно лично искуство. Седамдесете године, на Светој Гори, један стари хиландарски монах одвео ме је у једну малу просторију у којој се чувају књиге и списи стари петсто или осамсто година. То је једна скучена мрачна собица са полицама препуним папирима, једва је човек могао да се окрене у њој, а старац ју је осветљавао свећом у руци, која је овако дрхтала. Ја сам све време гледао у ту руку и трнуо од стрепње, јер само један већи дрхтај те ватре и све би то плануло истог тренутка. Он је имао око деведесет година и једва је стајао на ногама, могао је сваког тренутка да падне… Просто вам наводим пример како је нешто што је дуго чувано лако могло да нестане. Пазите, то је било пре само тридесет и неку годину! Ја сам се запрепашћен вратио у Београд, гледао коме да се обратим… Тек након тога је покренута велика конзервација хиландарског блага…

Шта је Есхил још написао можемо само да слутимо… А „Орестија“, која нам је сачувана, ако ми допустите једно слободно поређење, за књижевност је оно што је свод Сикстинске капеле за сликарство или Бетовенове симфоније за музику.

Поштовани професоре, непосредан повод за оснивање портала Реч Прибоја.рс, који отварамо овим разговором са Вама, било је велико интересовање грађана за текстове о раду културних установа у Прибоју, објављене на друштвеним мрежама. Наиме, дом културе и градску библиотеку у Прибоју већ осам година као директори воде пољопривредни инжењери, а у управним и надзорним одборима седе машински и шумарски техничари, КВ молери и остали који никакве везе са културом немају. Ту посреди, наравно, нису само партијске или личне неетичке побуде, него и кршење Закона о култури. Ми у Прибоју имамо шалу која каже да се на пољопривредним факултетима у Србији приликом избора смера студентима поставље питање коју културну установу сутра желе да воде и да се према томе определе: за дом културе најбољи су сточарство и агроекономија, а за библиотеку заштита биља. Наравно, иза ове шале у пракси имамо горку стварност, нерад, бахатост, дилентатизам, бацање новца на погрешне ствари и остало што одликује актуелни режим. Да наведемо само три симболична случаја: 2013. године прибојски дом културе је одбио да обележи двестогодишњицу Његошевог рођења и угости професоре Мила Ломпара и Зорицу Бечановић Николић, прошлог месеца Дан словенске писмености, иако државни празник, у Прибоју је био непоменут, а КУД „Дабар“, који је 2012. године имао преко 140 чланова и био једино културно уточиште за децу овде, данас, са разлога опште небриге релевантних служби, има једва трећину од тог броја.

Овде нам, на почетку, није циљ само да Вас упознамо са очајним приликама у Прибоју, него и да укажемо на још један слој овог проблема. Оваква пракса у култури и кадрирању у Прибоју није почела са СНС, него са ДСС: 2004. године за директора дома културе локални одбор ДСС је поставио свог члана, који је по струци инжењер сточарства. Он се потом тамо запослио на место организатора уметничких дешавања и до дан-данас је ту. Штета коју су он и кадрови других партија после њега чинили и чине, неизмерљива је. Како се борити против те опште узурпације културних институција у Србији?

Претпостављам да Вам је јасно да Прибој није неки изузетак у погледу стања установа културе, укључујући кадровску политику. Али, без предрасуда говорећи, то је пре свега последица недовољних буџетских издвајања. Докле год култура на нивоу читаве државе буде добијала мање од 1% годишњег буџета, стање се неће поправити, и та математика је доста једноставна. Друго је питање квалификованости администрације у култури. Нестручни људи долазе на положаје о којима сте говорили и зато што траже синекуре и заветрину, али пре свега из разлога друштвеног престижа, из амбиција без покрића и осећања инфериорности. Ако је то нека утеха, нису се само у Прибоју, и то не једино у установама културе, „на високо подигли сутерени“, што рекао Дис.

Лоша селекција кадрова свуда, а у просвети и култури посебно, ако хоћемо да будемо праведни, није била много боља ни пре ДСС-а и петооктобарских промена. Треба ли да Вас подсећам на министра Дачу Марковића, Биџу и Раку у Скупштини, Зорицу Брунцлик и њене покровитеље, Миру Марковић и њеног љубимца Жељка Митровића? Тада је рођен фатални Пинк, а и многе друге ствари које су се тада зачеле тек су у наше „црно време опадања“ сазреле до краја. Само, не би било поштено порицати ни да су демократске власти правиле озбиљне грешке. Не сумњам да је прибојски организатор културних дешавања свакако једна од њих (и спреман сам да се опкладим да је у међувремену променио више странака, да би данас вероватно био у СНС-у), али ја не кријем да је код ДСС-а било и озбиљнијих превида – рецимо Љиљана Чолић као министарка просвете или Обрен Јоксимовић као министар здравља. Говорим на основу дугог искуства: амбициозни а неспособни људи су штетни и упорни као влага у зидовима, незајажљиви су и немилосрдни у сређивању личних рачуна, вешти да се прикрију, сервилни према онима изнад себе и утолико свирепији према подређенима. У временима политичких преврата они најчешће долазе „на своје“ јер су људи који одлучују преоптерећени и лако им је радити иза леђа. Настојим да не лажем ни друге ни самога себе, али сам сасвим свестан да су туђа искуства слабо коме икад била од користи.

На првом предавању из Античке драме рекли сте нам да имате лоше мишљење о Болоњској реформи која је тада ступала на снагу и да Вам не пада на памет да мењате начин предавања и оцењивања који сте током свог радног века практиковали. Било је то 2006. године, када је странка чији сте потпредседник били имала премијера и министра просвете у влади. Ми студенти смо се питали како је то могуће. Болоњску декларацију јесте усвојила претходна влада, али зар је касније, пре ступања у праксу, није било могуће одбацити? Није ли и сам премијер Коштуница био истог мишљења као Ви? Намеће се питање шта се на пољу културе и просвете уопште може учинити политичким ангажманом уколико ви тада, са тих позиција, то нисте били у могућности?

Најпре о Болоњи. То је процес за који ми као средина нисмо зрели. Замишљен је за богате земље, које имају предвидљив и рационалан оквир друштвеног развоја, знају какви ће им стручњаци. када и на којим подручјима бити потребни, а у стању су да трошкове покрију и да сачекају да се улагања временом исплате. Ништа од тих предуслова код нас није испуњено, тако да је реформа само створила збрку, пореметила и онако ниске критеријуме и широм отворила врата медиокритетима и ловцима у мутном. Лично сам био огорчено против тога од самог почетка, али немојте заборавити да је влада у оно време била коалициона, да је још увек постојала илузија у погледу могућности приступања ЕУ и да смо се, као држава, уопште понашали као она провербијална жаба која је видела да се коњи кују. Ни премијер, ни министар, а најмање неко ко је био у мом положају није ту могао ништа да учини – матица јавног мњења је незадрживо вукла у правцу Болоњске реформе. Лично сам био у положају да је игноришем јер сам био на прагу одласка у пензију, па су ме млађе колеге – све моји некадашњи ђаци – трпели тих годину или две дана. Уосталом, не верујем да сте ви као студенти имали разлога да се на то жалите.

Војислав Коштуница и Владета Јанковић, фото: Курир

Оно што Коштуницу, ако смем да наведем лично искуство, издваја од других политичара јесте то што су њега волели несебични и образовани млади људи, заиста волели, и то је – потребно је да прецизирам – најбољи део људи које познајем. Његову власт, међутим, објективно издваја доношење Устава, у којем су Косово и Метохија, Српска православна црква и ћирилично писмо добили правни бедем, и једно достојанство и господство, које данас изгледа далеко као неки роман из 19. века. Како бисте Ви сагледали разлику између данашњег режима и владе Војислава Коштунице?

Има неких једноставних и необоривих истина којих људи као да нису свесни. Ево једне: Војислав Коштуница је био ништа мање него водећа личност покрета који је учинио крај комунизму у Србији, донео јој вишепартијски систем, поштене изборе и слободне медије. И не заслужује да се помиње у истој реченици са бестидним популистичким политикантом какав је Вучић. То је чињеница. Што смо успели да се двадесет година касније врати једнопартијски систем у којем су комунисте само заменили радикали, који су нам отели грађанске слободе и укинули демократију за вољу самовлашћа – сами смо криви. Не затварајући очи пред пропустима и грешкама којих је било, мислим да се слободно сме рећи како су тих неколико година између 2004. и 2008. биле неупоредиве са овим што имамо данас. Пре свега, имали сте здрав привредни раст од преко пет посто годишње, институције су како-тако функционисале, Парламент је деловао, спољну политку су водиле екипе стручних људи, СПС је био под контролом, а радикали прилично припитомљени и колико-толико ућуткани. Најзад, не треба заборавити под каквим условима и уз колико компромиса је донет Митровдански устав који је и данас на снази, штити људска права и још увек је последња одбрана Косова (наравно, све то кад се поштује и кад се Уставни суд не претвара да је мртав), а друга је ствар што га Вучићеви напредњаци стално и безобзирно крше, а учиниће све да га промене и тако оправдају издају Косова. Треба се сетити како су тих година изгледали изборне кампање и сами избори, да ли је било слободе штампе, шта је опозиција смела и могла да каже власти или како су изгледали РТС, Политика или Б92. Да ли би се данас могло замислити телевизијско сучељавање председничких кандидата какво су имали, на пример, Лабус и Коштуница? Најзад, то је био период када смо се уверили да Запад директно ради против наших националних интереса подржавајући отцепљење Црне Горе на непоштеном референдуму, а да од нашег уласка у ЕУ не може бити ништа без одрицања од Косова и Метохије. Када је то схватио, и пошто су му у земљи иза леђа подједнако здушно радили природни савезници попут ДС и Г17, Коштуница је поднео оставку и господствено изишао кроз Владину капију. Кад је странка коју је водио поражена на изборима, сутрадан је поднео оставку и од тада (има већ шест година) у јавности није рекао ни реч. Е, сад покушајте да замислите да било који активни политичар, а посебно неко као Александар Вучић, уради било шта слично овоме, па после тога, ако будете хтели, поновите своје питање.

Када су политика и културна политика у питању, медијска ситуација у Србији је више него неповољна. Њу готово да сачињавају само две стране: прорежимска и она коју предводе N1 и NovaS. На овој другој страни нећемо никад имати прилику да чујемо оне који представљају нашу националну интелигенцију – Мила Ломпара, Милоша Ковића, Љубодрага Симоновића, Слободана Антонића, Драгослава Бокана, Леона Којена, Срђу Трифковића… Иако би, без икакве сумње, утицали на већу гледаност, они не само да никад нису позвани у неку емисију, него се пази и на то да им се ни име случајно не помене. Арно Гујон, да поменемо и тај пример, само једном је, на кратко, био угошћен на N1, али не да представи свој хуманитарни рад, него у покушају да буде наружен и компромитован као екстремни десничар, ксенофоб и сл. Међу нашом националном интелигенцијом, у том погледу, сасвим изузетан случај представљате Ви, јер Ви сте радо виђен гост на тим медијима. Како то објашњавате и како уопште гледате на будућност медија у Србији?

Ваше запажање о одсуству на N1 и NovaS личности које сте поменули је тачно, али не треба да чуди, јер обе поменуте телевизије зазиру од национално чврстих ставова као од живе ватре. Њима је важнији опозициони став, који код мене вероватно боље долази до изражаја. Истина је такође да и друга, режимска страна има итекаквих предрасуда. Нешто се не сећам да је било ко од ових које помињете добио иоле озбиљну прилику на РТС-у. Душе ваља, ја нисам нимало одушевљен кад на Пинку или код Марића видим некога од поменутих – ако се тамо брани наш национални интерес, онда је ту неко у врло озбиљној заблуди. Немојте да се заваравамо: Србију је Слободан Милошевић уназадио за више наредних нараштаја, а Вучић је на добром путу да је, тако изранављену, раскомада и распрода. Како ја видим ствар, истински национални интерес се данас спасава борбом против таквих идеологија и таквих политичара, да би га касније било лакше унапређивати и штитити од оних који нас, и то не од јуче, подривају и угрожавају са Запада.

Прибој је један од мултиетничких, односно мултиконфесионалних градова у Србији. Иако у миру и, најчешће, у искреним и срдачним односима, после трагичних догађаја у Босни и Херцеговини, људи овде готово подразумевано имају бар малу дозу подозрења и неповерења, а политички предводници често велику дозу лицемерја. Томе доприносе и неки потоњи поступци, од којих сада желим да наведем само један. Неко време по оснивању црквено-општинског КУД-а „Дабар“ 2010. године, наш тадашњи владика је захтевао да у репертоару не буду влашке и буњевачке игре, као ни врањанска свита, јер се игра у димијама, а да се игре из околине Сарајева играју, али не у традиционалним димијама него у шумадијској ношњи. Разуме се да је такав став значио и остварио сегрегацију деце на пољу културе. Како видите такве поступке у култури?

Видим их, наравно, као изразито рђаве, свуда и увек, али су за нарочито жаљење када до њих долази у местима као што је Прибој, где се међу националним и верским заједницима, после свих страхота које су се дешавале, сачувала завидна мера добре воље. Такве равнотеже су осетљиве, а ко их ремети преузима тешку одговорност. Увек сам веровао да је способност толерисања другачијих непроцењива и да представља одлику снажних и самопоузданих. Разуме се да у попустљивости и разумевању мора постојати граница разума и морала која се не прелази. Ако смем да се послужим таквим поређењем, то би требало да буде као челична рука у кадифеној рукавици, чији се стисак осети само кад је то благовремено и благотворно. Овакво гледање важи за односе у култури, али и у подручјима много ширим од тога.

Цитираћу Вас: „Увек сам то покушавао да покажем, колико су те (конфесионалне) разлике безначајне под условом да човек верује у оно што верује, али не дира другога, не условљава га, не притиска га, не ускраћује му ништа.“ Ми се овде суочавамо са захтевом да се „босански језик“ уведе као званични. Једна од последица тога било би и увођење предмета „босански језик и књижевност“ у школе, што би подразумевало и неизбежну поделу деце у школама. Како одговорити том проблему?

На ово питање сам се, чини ми се, одазвао у претходном одговору. У одређеном случају који помињете, мени то изгледа као рђав знак и, у основи, забадање трна у здраву ногу. Инсистирање на језичким разликама као потврди идентитета и безмало националног достојанства у последње време излази из свих пропорција, посебно у нашим условима, било би смешно да није опасно. Све то има своје политичке и економске еквиваленте – да поменем само гашење многих некада српско-хрватских катедара за језик и књижевност у читавом свету, које су постале већином хрватске јер су у једном броју земаља тамошњи академски лобији Хрвата јачи од наших. Црногорски и босански језик још увек нису довољно далеко добацили, али не значи да неће, све у зависности од чисто политичких чинилаца, а без икаквог обзира на лингвистичку и сваку другу здраву памет.

Ваш ауторски рад фокусиран је доминантно на књижевност и антички свет, али у њему веома битно место припада и хришћанској вери. У збирци својих огледа и критика о српским писцима „Беочуг“, уводно место дали сте тексту „Мерило“, чији је првобитни назив био „Хиландарско мерило“. Овом изменом, уводним местом, као и курзивном штампом, том тексту сте дали један општији и манифестни смисао. Шта то, заправо, значи да је Хиландар наше мерило?

Повео сам се за светим владиком Николајем, који је рекао да је „Хиландар кантар Србије“, мислећи вероватно на време када се Србија, тада на путу успона, крајем 19. века изборила да Хиландар из бугарских врати у своје руке, а можда и на средњовековни период када је, под царем Душаном, Хиландар био далеко најутицајнији манастир на Светој Гори, а Грчка све до Пелопонеза део Србије. Мој текст, о којем исправно кажете да има манифестни карактер, настао је током обележавања 800-годишњице настанка српског Хиландара, али сам њиме хтео да изразим своје темељно уверење да је традиција, оличена и у Хиландару, предуслов сваког напретка, а њено чување обавеза сваког човека који заиста држи до себе. Иначе, поверићу Вам да је највећа почаст коју сам икад доживео било читање тог текста током једног обеда у хиландарској трпезарији, под сводом краља Милутина и међу фрескама Георгија Митрофановића.

Назив збирке узели сте из последње реченице тог уводног текста, у којој кажете да ће човек који доживи то искуство – искуство које се сабира у највећој немањићкој задужбини – уместо да се узохоли, само осетити „потребу да, према својој најбољој мери, искује сопствени сићушни беочуг у ланцу припадања“. Да ли тај беочуг може представљати и стваралаштво које није хришћанско, односно оно које имплицира чак један негативан однос према хришћанској вери?

По мом мишљењу, свака вера, а наше православно хришћанство сасвим сигурно, дубоко је лична ствар. Онај ко је нема увек је може наћи, али никада под притиском већ само као плод унутрашњег духовног сазревања. Свети Павле је, само нешто друкчијим речима, рекао да је вера у васкрсење Христово пресудно мерило да ли је неко прави верник или није, а та је лествица врло високо постављена. Оно што сам написао о беочугу у ланцу припадања није се односило на вероисповест него на традицију, домовину и претке. Али мислим да се не може сумњати да велика уметност може да настане и ван окриља православног хришћанства, па и религије уопште. Треба само помислити на творевине паганске старогрчке уметности, достигућа италијанске ренесансе, на Шекспира или Бетовена. Друга је ствар што некоме ко је осетио Хиландар Пантократор са иконе из 14. века делује суптилније од Ђота, а Рубљовљево Аврамово гостољубље прозрачније, топлије и узбудљивије од Микеланђелових фресака из Сикстинске капеле, колико год да су величанствене. Ту заиста нисмо толико на тлу уметничког укуса колико осећања духовних вредности, што је врло тешко, ако је уопште могуће, изразити речима. Наш православни однос према уметности је посебне природе, а Светозар Радојчић је, поводом златних звезда на тамноплавој позадини студеничког Распећа, отприлике написао да наше средњовековне фреске јесу уметничка дела али да су настале не као предмет естетског уживања већ као нешто пред чиме се моли.

У тексту о младом Живојину Павловићу издвојили сте као литерарно вредан један његов пасус у којем он поводом Нотр Дама каже „да је на тлу хришћанске религије, сред мрачног и крвавог пировања ужасне догме, у тмини свести и изопаченом буктању слутњи и нагона, израсла најмонументалнија уменост“. Не подразумевају ли овакве речи o хришћанству, непропраћене неким коментаром, један став супротан управо према ономе о чему сте писали у уводном тексту, као и у текстовима о Новом завету?

Не видим зашто не би подразумевале. Лично пријатељство и поглед на уметност не морају бити, и бар код мене нису, нешто повезано са вером. Покојни Жика Павловић није био само мој добар пријатељ него и вишеструко обдарен и плодан уметник. Поседовао је огромну стваралачку енергију и разорну уметничку интелигенцију. Вера је компликованија ствар од онога што, чини се, подразумевате својим питањем. Павловић, то поуздано знам, јесте био изразито антиклерикалан, али је са породицом и пријатељима свесрдно славио свог Светог Алимпија Столпника.

Припадао сам оним студентима који су књижевност студирали у првом реду не из страсти према лепој речи, него из дубоке егзистенцијалне, духовне потребе и вере да се у њеном знању налази оно есенцијално, животворно. Цар Едип и грчко трагичко искуство уопште, затим Ниче, Достојевски, Андрић, Бекет – да поменемо само нека тежишта нашег сусрета са књижевношћу – деловали су на нас супротно: истовремено са ширењем нашег образовања ширио се и понор егзистенције у који гледамо. Онај младалачки ентузијазам за образовањем претварао се код једних у интелектуалну таштину, код других у духовну парализу. Студије су за нас, како каже о. Рафаило из Подмаина, биле једна духовна кланица и ми смо са њих излазили отуђенији и са много више рана него пре доласка. Иако ове речи звуче строго, оне ипак представљају гледање право у очи проблему: како један студент, било који, али рецимо књижевности или филозофије, да се носи са иксуством грчке трагедије или Ничеа, ако не верује у Христа? А да, разуме се, буде на висини своје људскости.

Ви ме, уважени колега Докмановићу, заиста прецењујете! На питање које сте поставили није сасвим одговрио ни Достојевски, колико год да је жестоко настојао. Али сам убеђен да о. Рафаило ствар види помало искључиво, да не кажем немилосрдно. Порицати сваку вредност знању једноставно није добро и противно је самој идеји живота, бар овог овоземаљског на који смо осуђени. Као што знате, апостол је рекао да је чистима све чисто: зато ће бистрој памети иза које стоји мирна и права вера познавање грчке трагедије или Ничеа само проширити видике, обогатити га и учинити кориснијим уместо да га парализује, учини таштим или да га, далеко било, духовно закоље. Срце и ум се не смеју раздвајати: зар се најдубља светогорска молитва не зове умно-срдачном?

Могло би се рећи да је текст који репрезентативно представља погрешне представе о хришћанском предању у нашем интелектуалном свету текст Анице Савић Ребац „Платонска и хришћанска љубав“. У њему се милост препознаје као специфично хришћанска и не-пантеистичка, али се не испитује њен извор, апостоли Павле и Јован се третирају као мислиоци, а њихова сведочанства – што је најслабије место текста – просто су апстрахована и уопште се не узимају у обзир. Имплицитно се подразумева, али без храбрости да се то експлицитно каже, да је апостол Павле (и остали апостоли) или луд човек или преварант. Када човек прочита само Прву посланицу Солуњанима, из 49. године, може да види да би са аспекта логике и психолошке уверљивости таква теза била неодржива. Како Ви гледате на то и како уопште, као филолог и стручњак за књижевност старог века, гледате на тај двоструки однос према тадашњим текстовима: док се и најмањи писани траг и фрагмент неког филозофа узима као битно сведочанство и без беспотребног подозрења, апостолски списи се одбацују лаким потезима, своде на план идеја и третирају као митологија?

Ако покушам да на Ваше компликовано питање одговорим једноставно, тај одговор би гласио да све увек и свуда зависи од приступа, личних уверења и угла посматрања – што, признајем, није нека велика мудрост. Аница Савић-Ребац је била жена изванредне учености, чак можда прејаког сензибилитета и, колико се зна, добра хришћанка. Неке ствари се, и по мени, подразумевају, а то, на пример, важи за ваљаност сведочења светих апостола. Заиста нисам осетио да код Анице Савић-Ребац, макар имплицитно, постоји богохулно уверење на какво алудирате. Имајте на уму још нешто: нико ко је интелектуално и духовно формиран (да се тако изразим) на сунцу хеленске рационалности просто не може у својој хришћанској вери бити заслепљен или искључив. Затим, паганска филозофска мисао није се могла игнорисати или омаловажавати ни током апостолских мисија, односно у процесу христијанизације уопште: из ње се морало издвојити и прилагодити све што је, макар и посредно, у дослуху са Спаситељевим учењем. И најзад, признаћу да не знам да ли ико са грамом знања и памети може сматрати да су апостолски списи митологија, односно да у једном свом аспекту не представљају историјско сведочанство првог реда.

У Вашем серијалу „Живе алатке“, који сте направили за РТС, наводите податак да је, рецимо, филозоф Платон имао 50 личних робова, а да су Аристотелови ставови о другим расама били страшни и свирепи. Таквих ставова се, да кажемо, не би постидели ни у Хитлеровој Немачкој. Шта нам такве ствари говоре о њиховој филозофији?

Та серија је последње што сам урадио за РТС и (лажну скромност на страну) мислим да је испала врло добро, али су је емитовали толико нередовно и без најаве да није била довољно запажена. Тема је био робовласнички поредак у антици, а покушао сам да и на том примеру покажем колико су људска схватања релативна ствар. И најумнији људи у претхришћанском периоду нису видели ништа необично у постојању робова, које је Аристотел називао живим алаткама – отуда и назив серије. Узгред, тај исти филозоф, један од највећих мислилаца у историји, био је први који је, са извесим изненађењем, приметио да и роб има душу. Само, не би требало да затварамо очи пред чињеницом да су и ранохришћански цареви задржали робовласнички поредак, а да је ропство законски забрањено тек у 19. веку, при чему Србима служи на част што су то учинили још Сретењским уставом из 1835 – три године пре слободоумне Енглеске, а тридесет пре Америке, која се назива „земљом слободе“. У православној Русији такозвано крепосно право (којим су сељаци били везани за земљу и могли су бити продавани заједно с њом, што јесте један облик робовласништва) укинуто је тек 1861, а још је отац Антона Чехова био ослобођени роб. Могли бисмо, примера ради, и да се запитамо како је Николај Гогољ, дубоко религиозан и назван „достојним настављачем светоотачке руске књижевности“, могао да напише „Мртве душе“? Хоћу да кажем само толико да су били и остали чудни путеви Господњи.

Иако сте РТС задужили својим ауторским емисијама, Ваш последњи предлог да снимите један образовни серијал био је одбијен. О каквом серијалу је била реч и зашто сте одбијени?

Био сам написао текст за серију о античким изрекама, са намером да свако од петнаестоминутних казивања буде илустровано одломцима из филозофских и уметничких текстова које читају глумци, као и споменицима ликовне уметности, заправо онако како сам некада давно радио Митове и легенде. Уредник Научно-образовног програма РТС-а је покушао да промени текст, поверивши некоме да направи (по мом утиску – идиотску) драматизацију, што сам ја наравно одбацио. Од тада са културним и образовним програмом РТС-а немам никакву сарадњу. Текст серије сам онда брзо и лако претворио у књигу, коју је Лагуна спремно прихватила и објавила да би за за мање од две године изишла четири издања. Недавно сам завршио рукопис који је у извесном смислу наставак те књиге и насловљен је Латински глосар. Ту сам, поред изрека и пословица које имају наш еквивалент, покушао да објасним порекло и исправну употребу латинских израза који се користе свакодневно, а не увек ваљано (ад хок, алиби, референдум, екс катедра, статус кво, леге артис, пост фестум и сл.). Рукопис је прихваћен, а књига би требало да изиђе за Сајам у октобру.

Када је универзитеско образовање у питању, рекли сте да би у Србији било најбоље да постоје укупно три велика и јака државна универзитетска центра, а да се приватни универзитети укину. Које би измене, по Вама, било добро унети у средњошколско и основно образовање?

Потпуно сам свестан да ово што ћу рећи говорим у ветар, а да ћу приде бити оптужен за надменост и елитизам, али не могу да не изразим своје уверење да свако ко заврши средњу школу, а има пара и амбициозне родитеље, не мора да заврши и факултет, а још мање да докторира. За здраву будућност читавог друштва битна је благовремена селекција, која ће обезбедити да најдаровитији иду напред и да се репродукују, док просечни и они испод тога треба да се заустављају на оној образовној степеници са које могу бити од користи заједници. Тај замишљени филтер морао би да буде отприлике на нивоу завршетка осмогодишњег школовања, када се добро види ко заслужује да иде у врх, при чему држава мора да финансира оне који то сами не могу. Универзитета треба да буде много мање него сада – навише три у целој Србији, а универзитетски професори који то стварно јесу морају бити социјално и економски привилеговани. Када је Србија заиста напредовала, професори универзитета су били у истом платном разреду као армијски генерали, а гимназијски професори су уживали већи друштвени углед него велика већина данашњих декана. Приватни универзитети су привилегија богатих друштава, зато што их финансирају богаташи, али и тамо не може да се упише било ко: на Оксфорду и Кембриџу има изданака аристократије и друштвене елите, али држава финансира даровите студенте из сиромашних средина. Нека приватни универзитети постоје и код нас, али под изричитим условом да на делу буде компетентно, непоткупљиво и потпуно независно акредитационо тело, способно да се смеје у брк политичарима, полицајцима и богаташима који би покушали да на његове чланове изврше притисак

Скорашњу помпу око избацивања збирке „Тражим помиловање“ Десанке Максимовић видели сте само као један режимски трик. Међутим, јавности као да је измакло из вида и то да је један број других дела избачен, односно прешао у статус „необавезне лектире“, што у нашој данашњој пракси значи да ђаци неће чути ни за имена писаца, а камоли прочитати неку од тих књига. Међу њима су Прољећа Ивана Галеба и Лелејска гора, што нема само књижевне последице, него и културне, по нашу националну свест и образовање. У јавности је ипак истакнуто то да српски школски систем подразумева најмањи број часова матерњег језика и књижевности у Европи, а да овај проблем не би ни постојао када би уместо садашњих три или четири ђаци недељно имали најмање седам часова српског језика и књижевности, што је европски просек. Какво је Ваше мишљење о томе?

Као осведочени laudator temporis acti сведочим да је педесетих година прошлог века, у време када сам похађао београдску Класичну гимназију, радна недеља укључивала и суботу, а да смо ми имали по шест часова српског, и чак седам латинског језика недељно. То јесте био изузетан случај, али је настава матерњег језика и књижевности свуда била неупоредиво темељнија и уосталом захтевнија него данас. Разуме се да би деца током читавог школовања сваког дана морала да имају час свог језика и књижевности, јер то није само темељ културе једног друштва него и мера његове цивилизованости, па последично и националног достојанства. Иначе, што се тиче програма за наставу књижевности, из којег је Десанка била тобоже избачена (само да би се фингираним уступком изишло у сусрет гневу јавности), ја га видим као неку врсту проточног бојлера кроз који најважнији писци једног језика пролазе и мењају се. Писаца на чијим делима ђаци могу много да науче о писмености али и о животу у нашој литератури, Богу хвала, има доста, и један број њих заслужује да извесно време буду изучавани у школама. Разуме се да неке константе морају постојати (на пример, Свети Сава, Његош или Андрић), али заиста не видим ништа погрешно у томе да Десанку Максимовић на неко време замене Иван Лалић или Љуба Симовић, Стерију Нушић или Душан Ковачевић, а Данила Киша Пекић или Драгослав Михаиловић – и обрнуто.

За ког српског писца бисте рекли да је највише потцењен, а за ког да је највише прецењен у нашој књижевној рецепцији?

На клизавом терену личног и књижевног укуса, покушаћу да се одржим на ногама тврдњом да су потцењени Стеван Сремац и Милан Ракић. Код обојице су на делу биле идеолошке предрасуде: првом су дошла главе Скерлићева левичарска уверења, а другоме конформизам Зорана Мишића, Васка Попе и Миодрага Павловића. По мом осећању, прецењени су Миодраг Булатовић, као и Милорад Павић, одличан научник и бриљантан преводилац, али као стваралац само изузетно вешт. Али било је и писаца који нису ни прецењени ни потцењени, него само незаслужено непримећени. Пада ми на ум Мирослав Поповић, чији је роман Судбине, објављен у Нолиту негде седамдесетих година, мало ремек-дело: широј јавности непознат, писац је кратко време после његовог објављивања умро, а дело као да је заборављено.

Којих пет песничких, а којих пет прозних дела бисте оценили као најбоља у историји српске књижевности?

Такве ранг-листе никад нисам волео, али ако инсистирате записаћу да за пет најбољих српских прозних дела сматрам Теодосијево Житије Светог Саве, Сремчевог Вукадина, Нечисту крв Боре Станковића, Андрићеву На Дрини ћуприју и Другу књигу Сеоба Милоша Црњанског. Сигурно ћу бити у великом и добром друштву ако признам да од песничких дела у мени одувек истом снагом брује Костићева Santa Maria della Salute, Дисова Можда спава и Црњанског Ламент над Београдом.

Ликовно стваралаштво у српским манастирима представља можда највећи домет српске културе. Упркос томе, наша свест о том богатству и његовом смислу веома је мала. Разлог за то лежи можда у природи црквеног сликарства на Истоку: док је на Западу осликани светитељ неко кога гледамо ми, на Истоку је он неко ко гледа нас. Како Ви то разумете и да ли бисте могли да нам издвојите неку фреску која је на Вас оставила дубок утисак?

Шта о овоме предмету мислим рекао сам, чини ми се, у одговору на једно од Ваших претходних питања. Овде ћу додати само толико да сам можда најдубље искуство доживео пред Панселиновим фрескама у карејској Протатској цркви, али да никад нису престали да ме потресају студеничко Распеће, сопоћанско Успење, као и представа Ваведења у хиландарском католикону.

Када је филм у питању, чини се да ми још нисмо добили дела која би досегла уметничке и националне висине српске књижевности и сликарства. Да ли се слажете са тим? Која бисте филмска достигнућа наше или светске кинематографије издвојили?

Не бих се сложио да филм (који, наравно, има много краћу традицију па је следствено томе имао и мање прилике да покаже све што може да изрази) заостаје за оним што су дали наша књижевност и ликовна уметност. Тзв. Црни талас је донео неколико врхунских остварења, Прашка школа је другим средствима саопштила много уметничких истина, ту је Кустурица са најмање два прворазредна остварења, а не видим зашто бисмо превиђали Ко то тамо пева: хумор и Ковачевићеве реплике које незадрживо улазе у језички фонд су једно, али силна метафорика филма представља посебну вредност. Лично, нашим најбољим филмом свих времена сматрам Кад будем мртав и бео Живојина Павловића. Од светске продукције, три моја најомиљенија филма су били и остали Рубљов, Амаркорд и Тачно у подне.

Којом бисте античком изреком описали наше тренутно друштвено стање?

Могу да Вам понудим две. Једна је мрачна мисао Бијанта из Пријене Људи су већином рђави, а друга ништа веселији Салустијев закључак да Људи више воле јаког господара него слободу.

Свако од нас свој труд, учи нас Патријарх Павле, треба да посвети Косову и Метохији и оно ће сигурно бити очувано и наше. Шта бисте нам на крају рекли о Косову и Метохији?

За моју и Вашу генерацију, и за све оне између, то је питање које би морало да увек и свугде буде на првом месту. Српска држава је на Косову настала и тамо досегла свој врхунац, изгубили смо Косово и повратили га кад и државу, а одузето нам је низом грешака после Другог светског рата, од којих је прва била Титова илузија о уједињењу са Албанијом и одлука о пресељењу, односно забрани повратка Србима. Поједностављено, али у основи истинито је кад се каже да су комунисти – од Тита до Слободана Милошевића – одговорни што Косово и Метохија данас више нису под нашом контролом. Што, наравно, не значи да једног дана неће опет бити, будући да историја има своје амплитуде. За нас је битно да никада и ни по коју цену не признамо самопроглашену независност Косова и све док то не учинимо, оно је наше. Свако склапање некаквог узајамно обавезујућег споразума Београда и Приштине, или било шта што би отворило врата Уједињених нација тзв. Косову, била би неопростива и непоправљива грешка. Као нацији, потребни су нам одговорни људи на челу државе, а свакоме појединачно чврстина и стрпљење. И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао.

Поштовани професоре Јанковићу, захваљујемо се на Вашем времену и овим окрепљујућим речима.

С најбољим жељама за успех Вашег портала, срдачно Вас поздрављам. Владета Јанковић

Интервју за портал Реч Прибоја.рс водио Радослав Докмановић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here