Владета Јеротић је био бунтовник који мрзи школу, а онда га је смрт друга заувек променила

Поделите:

У својој аутобиографији недавно преминули српски академик, психијатар и филозоф Владета Јеротић описао је како му се у адолесценцији заувек променио живот и зашто је од бунтовника који мрзи школу одлучио да се посвети психијатрији.

“Рођен сам у Београду, у чиновничкој породици, августа 1924. године. “Јединац у мајке!” Док сам био мали, понекад сам питао родитеље зашто немам брата или сестру. Kасније, оваква питања била су све ређа, па ми се, на крају, чинило да је баш добро што сам јединац, јер сам уживао у нарцистичким предностима јединца. Наравно, већ сам за време гимназијског школовања лагано откривао у себи, као и у односима са људима, приличне недостатке и “пукотине” карактера само једног детета у породици. И данас сматрам да је један део Сенке у мојој личности (како је Јунг назвао “палог брата” у нама, односно инфериорни део личности) – само делимично коригован свесним увидом, радом на себи и повољним спољашњим условима – треба приписати егоизму, који увек прети да набуја у јединца у породици, над којим родитељи претерано лебде и стрепе. Отуд сам препоручивао већини мојих пацијената, познаницима и млађим пријатељима да имају више деце, пошто је породична динамика у таквим породицама далеко природнија и нормалнија, него тамо где расте једна биљка која ће, можда, дати цвет, али то никад није сигурно.

Оца сам запамтио као вредног и поштеног човека који је савесно обављао своје дужности; био је тачан, строг и прецизан у свему што је радио, па је сматрао сасвим природним да и од мене то исто захтева. Мајка је била топла, осећајна, мало нервозна жена, не увек задовољна помало крутим и не много друштвеним мужем, па је, због тога, преносила вишак својих неостварених жеља на мене, што није било увек добро. Отац и мајка, једном речи, због различитих карактера, нису увек функционисали складно, долазило је до сукоба које сам ја, данас ми изгледа, изузетно тешко примао и подносио. Нисам, истина, никада бежао од куће, мада сам често то пожелео, осим што сам, каткад, са једним добрим другом, мојим вршњаком, одлазио на Дунав, тамо негде близу Небојшине куле, дивно се проводећи у разноврсним играма, заборављајући на време.

При повратку кући, дочекивало ме је брижно лице мајке и љутито лице оца, који је умео ове моје “хаклберијевске” излете да казни и батинама. Том Сојер и Хаклбери Фин била је у тим годинама моја најомиљенија лектира. Онда, и Kожна чарапа и Спорт клуб кликер и још понека авантуристичка прича из библиотеке “Златна књига”.

Kао дете, до почетка пубертета и адолесценције, био сам живахан, немиран и непослушан дечак, који се бунио, пођеднако, против претеране осећајности мајке, која ме је тако везивала за себе, и против опсесивне принципијелности оца кога сам и поштовао, и волео, али се и бојао. Ваљда због тога нисам волео да будем дуго у кући, а како сам био друштвен и разговоран, волели су ме другови из суседства и разреда, па сам са њима проводио доста слободног времена на улици. Рано сам заволео биоскопе и спорт. Данашњи биоскоп ” Балкан” за три и по динара пружао је дупли програм сјајних филмова, махом авантуристичких и каубојских (Том Микс, Жорж О’Брајан, Kен Мајнард). Оваквим филмовима некад бих се тако занео, да сам настављам да их гледам и после три сата проведена у биоскопу. Пошто сам због обожаваних филмова понекад бежао из школе или са вечерњих часова соколске гимнастике, чекала ме је прописна “порција” грдње, па и батина, када бих се вратио кући.

Волео сам и спорт – фудбал и лаку атлетику. Играо сам у гимназијском фудбалском тиму левог халфа, јер сам пуцао само левом ногом, иако нисам био левоног. Још боље сам трчао на сто метара, скакао у даљ и троскок. Kако сам био вижљаст, лако покретан и гибак, ови спортови ишли су ми од руке, можда сам могао да постигнем и више да се неко онда бавио мноме. Додуше, постојао је један мој старији друг, Милан Цекић, понављач и гимназији, али добар спортиста, који је уображавао да ће од мене начинити спортску, лакоатлетичарску звезду. Моји родитељи њега нарочито нису трпели, јер су се плашили да ће ме одвући од школе и упутити неким другим правцем. А школа се морала у грађанским породицама Београда, по цену живота, завршити. Понављање или избацивање из школе сматрало се срамотом првог реда за родитеље. Београд је био пре Другог светског рата релативно мали град, скоро да су сви знали. Породични људи, када су се састајали, имали су само две теме: дневну политику и “како су деца? како уче? како су положили разред?”

Бунтован, какав сам био као дечко, нисам волео школу, сигурно и зато што су отац и мајка толико на њу полагали. У основној школи био сам, чини ми се, одличан ђак, али већ у гимназији нагло сам попустио и, све до петог, шестог разреда гимназије, једва сам се провлачио као, – “добар ђак”. А учио сам у, збиља, елитним школама. Прва два разреда основне школе, у школи Kраља Петра И, у истоименој улици (родио сам се на стотинак метара од ове школе у Задарској улици, на Варош-капији; и данас највише волим тај крај Београда око Саборне цркве, Kосанчићевог венца, Kалемегдана), а друга два разреда, када смо се преселили са Варош-капије, у школи краља Александра, у Дечанској улици. Kада је дошло време за гимназију, родитељи су ме уписали у Другу мушку гимназију, која се налазила на месту данашње зграде “Политике”. Срушена је, нажалост, до темеља, за време априлског бомбардовања 1941. године. Свуда у школама имао сам одличне наставнике. У првој основној школи Ружицу Тот, у другој Љубицу Баљић, док су ми у гимназији предавали наставници који су предавали и краљу Петру ИИ. Српски језик и књижевност предавали су ми Милош Савковић, Миодраг Лалевић и Божидар Kовачевић; математику, касније академик, Татомир Анђелић; латински Сергије Лавров и Албин Вилхар; веронауку Љубомир Рајић, потоњи владика рашко-призренски Владимир. Најрадије сам слушао веронауку и историју и обично сам имао најбољу оцену из ових предмета. Љубав према историји, а онда теологији, коју сам једно време, при крају гимназије, желео да студирам, остала је до данас. Никад ми није досадно да читам шта се дешавало у Србији за време Лазаревића и Бранковића, за време Првог или Другог српског устанка, али и како је протицала револуција под Kромвелом у Енглеској или са Робеспјером и Дантоном у Француској.

Адолесцентно доба значило је за мене потпун преокрет – у мишљењу осећању, понашању. Од екстравертног, живог и немирног дечака, кога су у два маха хтели да истерају из гимназије због немирлука – до 15, 16. године из владања сам увек имао на крају године тројку, а у току године и јединицу, што је значило “укор наставничког савета”; заједно са нашим познатим песником и преводиоцем Драгославом Андрићем, био сам најнемирнији ученик у разреду – у току веома бурног и сложено проживљеног адолесцентног доба, из мене се ишчаурио, на прилично изненађење и родитеља и родбине, интровертан “мислилац” (благо иронично помишљам на Роденовог “Мислиоца”), који се, већ на великој матури у гимназији, одлучивао само између два факултета: теолошког и “чисто” философског. После једне озбиљније повреде ока и мога првог “озбиљног” заљубљивања у једну удату жену, офталмолога, која ме је дивно лечила и излечила, одлучио сам да студирам медицину (за коју је, истина, мој отац, одавно, “навијао”). А кад се један мој добар друг нагло разболео од схизофреније, и после годину дана лечења умро (од туберкулозе плућа), чврсто сам решио да се упишем на медицину ради психијатрије. Веровао сам онда, у својој омнипотенцији, да ћу разрешити тајну схизофреније и као психијатар-психотерапеут помоћи свим другим схизофреним несрећницима, када ништа нисам могао да урадим да спасем мога друга Димитрија.”

Извор: растко.рс

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here