Владика Јоаникије: Бранићемо светиње и својим животима

Поделите:

Спремни смо да са верним народом бранимо светиње, као и наши преци, од отимања и скрнављења, ако буде требало и својим животима, поручио је владика Јоаникије.

„Ми ћемо наставити са мирним, грађанским и хришћанским отпором, јавно и свенародно сведочећи своје противљење злу које власт чини газећи слободу вере и основна верска права. Истовремено ћемо покренути све правне механизме који нам стоје на располагању да код домаћих и страних институција тражимо заштиту имовинских и осталих давно стечених права свих епархија Српске православне цркве у Црној Гори. Коначно, спремни смо да са верним народом бранимо светиње, као и наши преци, од отимања и скрнављења, ако буде требало и својим животима“.

Овако епископ будмиљанско-никшићки Јоаникије, у интервјуу за „Новости“, одговара на питања како ће формално изгледати борба за храмове СПЦ у Црној Гори и стрепи ли да ће све бити завршено за столом, без физичког заузимања светиња.

Да ли у свету, било где, постоји закон сличан овоме у Црној Гори?

— У нашем окружењу не постоји. Сигуран сам такође да се овакви дискриминаторски закони у односу на вере више нигде не доносе. Он највише личи на револуционарне законе који су бољшевицима омогућили да опљачкају и присвоје храмове у Совјетском Савезу. Ако Закон о слободи вероисповести оспорава било којој цркви право на имовину, и то насупрот Уставу и Закону о својинско-правним односима, он не може бити прихватљив ни за једно цивилизовано друштво. То се данас нигде није могло догодити осим у Црној Гори, где један некрунисани аутократа влада пуних 30 година, у овој заробљеној држави, како су је већ назвали поједини западни аналитичари.

Које су ваше основне примедбе на тај закон?

— Он једним параграфом омогућава држави да заобиђе Закон о својинско-правним односима и да, насупрот правном начелу о неповредивости свачије законите имовине, Цркви одузме све храмове и остала црквена здања, као и целокупну црквену имовину стечену до 1918. године. Истовремено нас лишава могућности да се, као други власници имовине, бранимо пред редовним судовима ове земље, где би онај ко нам оспорава имовинска права, у овом случају држава, сносио терет доказивања пред судовима.

Шта то практично значи?

— Да неће бити доказивања да је нешто било државно него ће се само применити тај параграф, прекњижаваће се на државу уз скраћену процедуру. Догодиће се, заправо, гола пљачка под видом примене закона. Друга, не мање важна примедба је укидање правног субјективитета који је наша Црква имала у свим досадашњим државама, чак и у временима турске, па аустријске, а после и италијанско-нацистичке окупације, јер нас нови закон приморава да се пријавимо као и новоосноване верске заједнице.

А последица је…

— Насилнички удар на наша давно стечена права, на историјски континуитет и цело духовно и културно наслеђе које смо стварали кроз дуги низ прошлих векова. Осим тога, овај закон крши темељно уставно и цивилизацијско начело о одвојености Цркве и државе. Одвојеност утврђује слободу вере, обезбеђује Цркви верска и имовинска права, не спречава него поспешује сарадњу Цркве и државе ради добра грађана којима служе, а овде се ради о пљачки имовине, укидању већ стеченог правног субјективитета, демонстрацији државног анимозитета и насиља према најмногољуднијој цркви у Црној Гори.

Нема, дакле, ни речи о начелу одвојености Цркве и државе?

– Не, него само о државном притиску, присвајању и насиљу.

Какав је однос државе Црне Горе према црквама и верским заједницама? Да ли је према свима исти?

— Држава је према црквама и верским заједницама заузела дволичан, неискрен став. Са једне стране показала је „добру вољу“ регулишући своје односе са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом путем већ потписаних уговора. Лепо је то што је држава претходно водила дијалог са тим верама и што су поменути уговори резултат коначног договора између државе и свих поменутих вера појединачно.

А са Српском православним црквом?

— Држава није показала никакву намеру да сличан уговор потпише са нашом Црквом, није било ничега што би се могло назвати дијалогом са њеним епископијама у Црној Гори, нити са Патријаршијом у Београду. Уместо тога, наша Црква од стране власти Црне Горе деценијама трпи увреде и лажне оптужбе. Ако се боримо за своја елементарна права, то власт карактерише као антидржавну делатност.

Однос црногорске власти према СПЦ може се видети и по Закону о слободи вероисповести…

— Да, то је закон против Православне цркве. Донет је са злом намером, уз многобројна кршења уобичајене процедуре, без дијалога са већинском црквом којој припада више од 70 одсто грађана Црне Горе, и наметнут злоупотребом власти и њене већине у Скупштини. Укратко, у Црној Гори се не може говорити о благонаклоном и цивилизованом односу према верама нити према религији уопште. Ако се зла воља власти на овакав начин манифестује према већинској цркви која је у току прошле године прослављала осам векова од свог оснивања, шта данас или сутра могу очекивати друге вере?

Како ви после доношења овог закона гледате на садашње односе међу верама у Црној Гори?

— Мултиконфесионалном складу у Црној Гори највише доприносе традиционалне вере, и суштински је важно да се већ постојећи, добри односи међу верама још више унапређују. Држава је доношењем овог закона, који Српску православну цркву ставља у неравноправан положај у односу на друге вере, учинила оно што никако није добро за мултиконфесионални склад.

Како ће се, кад је то у питању, понашати СПЦ?

— Ми ћемо, без обзира на такво понашање државе, неговати традиционално добре односе са другим верама. По Уставу Црне Горе, држава треба да обезбеди подједнака права и слободе за све вере, да све оне буду равноправне, а у овом случају је, кршећи свој устав, произвела вапијућу неравноправност међу њима. То ниједна држава не сме да чини, посебно не она којој је стало до мултиконфесионалног склада.

Како тумачите то што део јавности и политичких субјеката у Београду сумњичи митрополита Амфилохија да, у ствари, иза кулиса прави рачун са Ђукановићем?

— Приче да митрополит Амфилохије иза кулиса прави рачун са Ђукановићем мени личе на много пута опробане удбашке подметачине, овог пута срачунате да код нашег верног народа ослабе енергију која је покренута за одбрану светиња и слободу вере. Грех је сумњичити човека који је целог себе принео на жртву Богу, својој цркви и своме роду.

Поставља се питање зашто, на пример, није бацио анатему на Мила Ђукановића, а одржао је опело Влади у Србији због КиМ?

— Ваљало би се, нарочито у овом тренутку, присетити тога колико је митрополит „попио“ псовки и увреда у Црној Гори као архијереј и носилац светосавске и косовске идеје док је овамо васкрсавао веру, градио и обнављао на стотине светиња. Ваљало би се присетити његових заслуга за српски народ од Косова до Јужне Америке и за целу Српску православну цркву, а не да све то занемаримо и да га оцењујемо само по његовим повременим, мање или више, оштрим изјавама. Ако нам је Црква на срцу, онда морамо уважити и њене часне и верне служитеље као што је наш митрополит. У овом тешком моменту најмање су нам потребни интриге и цинични приговори.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here