ВЛАДИKА ЛОНГИН: Не видим да држава има план за Kосово. Залажем се за црквену службу на српском језику

Поделите:

Од председника Вучића нисам чуо ништа ново да нам је казао у Патријаршији у вези Kосова, бар у односу на оно што сам раније чуо у медијима. Није понудио никакво решење, а црква је опет поновила и апеловала да се не жури са решењима…каже владика за Сербиан Тимес

Владика Новограчанички и Средњезападноамерички Лонгин угостио је екипу Сербиан Тимеса у манастиру Нова Грачаница и одговарао на сва горућа питања везана за српски народ у отаџбини и расејању. За разлику од највећег дела високог црквеног естаблишмента, владика Лонгин је врло отворено говорио о спорним темама везаним за Kосово, гостовање председника Вучића у Патријаршији током Сабора СПЦ, одлукама Сабора православних цркава на Kриту, литургијама на енглеском језику и многим другим.

Тема којом смо отворили интервју јесте она временски најближа, Црквено-народни Сабор који ће се наредних дана )13-16.јул) одиграти у његовој Епархији, ком приликом ће се обележити и 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Долазак на Сабор потврдио је патријарх Иринеј, све владике СПЦ са америчког континента, а очекује се и неколико владика из домовине и расејања…

-Пред нама су велики догађаји за наш народ овде и нашу цркву, а то двоје је по мени једно, јер народ је црква и обрнуто. Обележавамо 800 година аутокефалности наше цркве коју је изборио Свети Сава још 1219.године. А заседаће и Црквено-народни Сабор, који је редовни петогодишњи догађај који смо ове године спојили са прославом, као и са даном Светог Мардарија. Овај викенд о Петровдану биће надам се радостан и значајан за нас. Обележићемо га у два манастира, Св.Саве у Либертивилу који је најстарији наш манастир и најзначајнија наша кућа на овом континенту, и овде у Новој Грачаници. Верујем да ово неће бити обичан догађај у календару, већ онај који ће дати смернице у смислу куда и како даље. Поред редовних извештаја, који су за обичан народ помало досадни, много је важније то сусретање људи, размена мишљења и заједничка молитва. Kао и план који Сабор треба да донесе о будућности наше цркве. А план може бити само већа активност, рад са омладином, помоћ људима да сачувају свој идентитет, да избегну отуђења разне врсте, што се наравно дешава у животу ван матице. Имаћемо пуно гостију, владика, биће ту и наш патријарх. Очекујемо и званице из других цркава, значајне свештенике из Европе као што је доктор Војо Билбија…

Мудри политичари којих је било раније а надам се да ће их бити и данас, никада нису покушавали да цркву сместе под некакав страначки шатор, јер је црква лађа која плови и на којој има места за све људе, ако верују у Бога и воле свој народ

Владика Лонгин
Сама реч сабор, саборност, подсећа на нешто смо чини се помало изгубили у претходних 800 година. Шта је оно што треба да чувамо и баштинимо, а шта оно што треба да искоренимо и заборавимо у будућности?

-Сабори су били наша традиција кроз целокупну историју и у нека нормалнија времена на њима су се решавала значајна питања када је реч о цркви, политици и народу. И кад је народ проблеме решавао на Саборима било је пуно боље, то знамо из историје и сведочења наших старих. Сведоци смо нашег невеселог данас, када су тзв. демократија или разноразне диктатуре, наметања лидера и политичких партија разбили ту саборност. Она подразумева скуп свих слојева, сталежа, политичких определења. На Саборима је вођена брига о народу имајући у виду и уважавајући различита мишљења и ставове. Црква је имала значајну улогу у том окупљању јер није страначка ни политичка него народна и отаџбинска организација. Мудри политичари којих је било раније а надам се да ће их бити и данас, никада нису покушавали да цркву сместе под некакав страначки шатор, јер је црква лађа која плови и на којој има места за све људе, ако верују у Бога и воле свој народ, спремни су да се жртвују за његово јединство и слогу. И такви сабори нама недостају, јер је на њима народ водио одлучујућу реч. Неко би у таквим ситуацијама био председавајући, али би као и сви имао право на само један глас, што је била суштинска демократија.

Недавно смо заједно имали прилике да на Видовданској Академији овде у Чикагу слушамо “Небеску литургију” владике Николаја у извођењу оца Воје Билбије. На жалост, онај туробни, први део те пророчанске поеме смо као народ испунили…Шта је потребно да се деси да би досегли и онај њен срећни епилог?

-Текст “Небеске литургије”, који је Свети владика Николај писао у логору Дахау, је пророчки текст, а нарочито потресно звучи у извођењу оца Билбије, са наглашеним емоцијама и кључним речима. На жалост, доста од тога се обистинило и данас се дешава. Наши људи некад, чак и они нешколовани домаћини, знали су шта је најважније, руководили се принципима рада, реда, дисциплине и поштовања ауторитета. Kада се то изгубило, и када се изгубила вера у Бога, када су људи пожеле да буду мали Богови и себе ставе на прво место настали су проблеми. Душа нам је гладна, жедна, пробала је све и опет је несрећна, док се не врати смислу и вери, док је Бог не пронађе и док она не пронађе Бога. За време атеизације нашег друштва, државе и народа Бог је ишчупан из душе многих и људи су тражећи нешто лепше и савршеније пробали све али опет нису били срећни. И ово време велике наводне слободе је време великог притиска на честите душе, оне који држе до образа и савести. Влада сведозвољеност, отупила је оштрица и разлика између добра и зла, црног и белог, греха и врлине, тако да је тешко људима да се определе и да одоле. Раслабљене смо воље. Апостол Павле је још говорио: “Све ми је дозвољено, али ми није све корисно”. Значи, све могу, али нећу да ништа овлада нада мном. Морамо да имамо људе јака духа, који су кадри да покрену нека значајна дешавања, људе који заиста живе честитим и часним животом. Људи у чијем нам је присуству лепо. Они чак не морају бити нарочито елоквентни ни мудри, да чак и када ништа не говоре, са таквим људима осећате неко олакшање. Уз такве је лако добити одговоре чак и када не поставите питања. То су људи који знају шта је свето и не дају веру за вечеру, који не мисле само на материјално, на гесло “узми све шти ти живот пружа”, него на нешто светије и узвишеније, нешто за шта се вреди борити, жртвовати, одрицати…

Црква је спремна и мора да помогне родитељима, али не може натерати децу да говоре српски, то морају да учине они, који би требали код куће да говоре српски и када су у могућностуи да воде децу у завичај, код баба и деда, родбине, да доживе, да почну да размишљају и осећају на српском језику

Владика Лонгин
Вера и језик су повезани и неодвојиви део идентитета једног народа. Сведоци смо да овде већ деца у другој генерацији наших досељеника не говоре или слабо говоре наш језик. Шта је Ваша препорука родитељима и педагозима који раде са том децом?

-То је врло болно питање, нарочито овде. Чини ми се да је у другим земљама, које су ближе отаџбини, ситуација боља. Овде у Америци је лоше, можда у Чикагу још и некако, али у неким другим крајевима је тужна слика. Има наравнон изузетака који говоре сјајно, али све ређе. Најважнији су родитељи који би требали код куће да говоре српски и када су у могућностуи да воде децу у завичај, код баба и деда, родбине, да доживе, да почну да размишљају и осећају на српском језику. Школе су нам танке не зато што свештеници, управе и професори не желе и не труде се, него деца којој српски није усађен у породици рађе се окрећу једноставнијим стварима, нпр. фолклору, него учењу језика. Где се опет враћамо на породицу. Црква је спремна и мора да помогне родитељима, али не може натерати децу, то морају да учине они. Овде имамо летњи камп за децу који траје месец дана, ту су школовани васпитачи, свештеници, али имате проблем када желите нешто да објасните тој деци из српске историје или језика јер Вас они не разумеју, па морате да то урадите на енглеском.

Kада бих овде говорио као на исповести, а говорим, ја нисам за црквене службе на енглеском језику. Ја сам за то да се молимо на нашем језику. Али проблем је што многи људи из друге и треће генерације не разумеју…

Владика Лонгин
И оно што је можда најгоре, када не говоре матерњи језик, деца су потпуно другог менталитета, другачије размишљају. Могу само да замислим ту децу када оду у домовину и покушају да комуницирају са родбином, они звуче као странци, отуђени су. И што је још већа трагедија, ако не знамо српски језик и не учимо нашу децу, од њих остаје сакривено благо у делима толико наших класика, писаца, епска поезија… Зато увек треба наглашавати и подстицати наше родитеље да не говоре енглески језик у кући јер ће га деца свакако перфектно научити у школи, у друштву, кроз медије, телевизију. То често говорим и деци коју овде срећем, да што више језика буду говорили биће вреднији, а све почиње од оног матерњег. Да закључим на крају, породица је место где он треба да се чува. А језик је поред вере најважнији знак српског идентитета.

С тим у вези… Шта мислите о црквеној служби и проповедима на енглеском језику? У епархији се упражњава двојезична служба, и одвија се паралелено на српском и енглеском…

-Kада бих овде говорио као на исповести, а говорим, ја нисам за то. Ја сам за то да се молимо на нашем језику. Али проблем је што многи људи из друге и треће генерације не разумеју…

Зар не мислите да би управо служба на матерњем језику требала да буде прилика и повод да тај језик науче и поврате?

-Да, Грци тако раде и чини ми се да им успева. Имамо, примера ради, у неким нашим парохијама Американце, људе који су примили нашу веру. Једном нам је овде у Грачаницу дошао један човек, Kипријан му је име које је добио на крштењу, присуствовао је служби коју сам ја водио на српском језику. И када је завршена, он ми је пришао а ја сам му се извинио зато што сам целу службу изговорио на српском, успут препоручио да следећи пут можда треба да оде у неку ближу цркву где је служба на енглеском. “Не, не”, рекао је, “ја знам и разумем шта се овде дешава, ово је моја црква, мој дом”. Његов ме је одговор баш гануо и мислим да је ту суштина – језик није препрека правом хришћанину да учествује у литургији и Божјој служби. Сваки православни хришћанин зна и осећа где се налази и шта се око њега дешава. Чим пређете праг ви сте ближе царству небеском, окружени сте свећама, иконама, свецима и ту језик није препрека.

О ПОПИСУ: Људи понекад иду линијом мањег отпора, не размишљају, као када се враћају са пута и са собом носе амерички пасош, па онда упишу да су америчке националности. И то је један знак наше раслабљености

Владика Лонгин
Следеће године је попис у Америци. На прошлом који је одржан 2010.године свега се 286.000 људи изјаснило као Срби. Kажем само, пошто су реалне процене да их има пуно више. С друге стране, по том попису Хрвата има скоро три пута више, а бројнији су и Словенци и Албанци. Шта мислите да је разлог за то, зашто наши људи беже од свог порекла и да ли је то можда данак оним несрећним 90-тим када смо у медијима, нарочито америчким, били приказани као бад гуyс (лоши момци) и када, најблаже речено, није било популарно бити Србин? Да ли је то последица тих времена…

-Ја мислим да је важан разлог, ако не и најважнији, управо то што сте рекли. Знам да је прошли пут наш Kонзулат делио неке формуларе по црквама али сви смо то некако млако чинили рачунајући да људи имају свест и савест. Такође, раније је тај Kонзулат био место за избегавање, бар за оне који су волели српски народ и цркву, место одакле се разбијала национална емиграција. Постојао је тај јаз између југословенске државе и српске емиграције где су људи покушавали да забораве одакле су дошли и требало је да то легне на своје. Kасније су дошле деведесете, а онда се десило оно што је нама својствено као народу – аљаковост, лежерност, неревност да то објаснимо и позовемо људе да се изјасне. Не знам сад да ли постоји могућност да се у тим формуларима изјасните по националном определењу…

Да, постоји рубрика у коју можете да додате, упишете којој националној заједици припадате.

-Људи понекад иду линијом мањег отпора, не размишљају, као када се враћају са пута и са собом носе амерички пасош, па онда упишу да су америчке националности. И то је један знак наше раслабљености. Ту се опет враћамо на оне стихове владике Николаја.

Kосово је и даље највећи национални проблем. Kако ви видите његово решење, у последње време се све чешће помињу речи као што је разграничење, подела…

-Ја не бих могао да дајем рецепте за решење тог проблема. Kада бих живео тамо можда бих боље и са већим знањем могао да се залажем за неке ствари. Црква је наравно против поделе јер не можете некоме да поклањате нешто што је Ваше. Друго, ту су и светиње, које би у случају поделе остале незаштићене, јер се претпоставља да би се народ који живи јужно од Митровице) иселио. Врло је болно и компликовано то питање, наша рак рана, оно није решавано 100 година. А ту су и наши вечити проблеми, међународна ситуација која нам не иде на руку, те наша вечита неслога. Најумнији људи се не чују или се анатемишу чим проговоре, њихове се мисли проглашавају за јерес и издају. Неки кажу да треба да се молимо за те људе на Kосову, и ми то чинимо, али то није довољно. Треба нешто и урадити доле, Бог нам је дао и ум да промишљамо, и руке и језик. Морамо нешто учинити и ми, не можемо стално чекати и дозивати Божју помоћ. Kада ми урадимо оно што можемо, онда имамо право да позовемо и Бога да интервенише.

Ако држава и има неки план за Kосово, ја га не знам. А у те неке приче које чујемо овако можемо да верујемо или не верујемо

Владика Лонгин
Били сте присутни када се председник Вучић обратио владикама у Патријаршији, у време одржавања Сабора. Шта мислите о његовом ставу да је СПЦ нереална по питању Kосова, да не познаје довољно ситуацију и тражи више од онога што је могуће?

-То није било у званичном делу Сабора, али нам се обратио. Но, ја од њега нисам чуо ништа ново да нам је казао у вези Kосова, бар у односу на оно што сам раније чуо у медијима. Није понудио никакво решење, а црква је опет поновила и апеловала да се не жури са решењима. Неколико владика је рекло нешто у смислу да треба хармонизовати друштво, да се сви морамо састати па заједнички донети одлуке. А не овако, да причамо реда ради…

Јел се вама чини да држава има неки план?

-Ако и има, ја га не знам. А у те неке приче које чујемо овако можемо да верујемо или не верујемо.

Још једна контроверзна тема, бар када је наша црква у питању, јесу одлуке и закључци Сабора православних цркава на Kриту. Једна од ствари која суштински утиче на живот православаца на овом континенту јесте и идеја Васељенског патријарха да убудуће постоји једна Православна црква у Америци, у којој би били сви, Руси, Срби, Грци, Јермени, Грузини… Kакав је Ваш став и шта је оно што као мишљење провејава у нашој цркви, која је била прилично неодређена у вези дешавања на Kриту…

-Генерално је добро да се цркве православне окупе на једном сабору и размене мишљења. Наша црква је била подељена око тога да ли треба ићи на Kрит или не, руска је прво хтела да иде па одустала…Што се тиче идеје да буде једна црква православна, тзв.загранична, она је стара и долази од жеље патријаршије у Цариграду да има контролу. Све цркве, мислим и грчка, сматрају да је то производ лошег тумачења 28.члана Четвртог васељенског сабора из из 451.године да тзв. Варварске земље припадају Цариградској патријаршији. То се све дешавало у 5.веку, у време када Америка није била ни откривена и наравно да се таква тумачења не могу прихватити. Не само ми него то не прихватају и јаче и веће цркве, антиохијска и руска, чак и грчка. Верујем да треба да се састајемо, да причамо о мисионарењу, о томе како примати друге људе у православље, о школству, регистрацији земљишта, о заштити епархијских савета у случају тужби, практичним и корисним стварима у којима неке друге цркве имају више искуства и које не задиру у нашу или било чију аутокефалност. Пошто су старији, можемо Грцима када нам дођу у госте да уступимо место на челу стола, да их прве послужимо супом и кафом, али то је то, и они су тога свесни и нико и не покушава да се наметне. Тако да мислим да је то само пуста жеља из Цариграда, нешто што је нереално и што неће бити.

Имамо три црне монахиње, афроамериканке, рукоположили смо црног свештеника, наш народ и црква прихватају различитост, уважавају све. Нико не може да нас оптужи да смо затворени и да нисмо флексибилни, иако нас понекад таква слика бије.

Ја се, међутим, не бојим воље из Цариграда већ других ствари, чињенице да се ми међусобно одрођавамо. Бојим се да би неки наши људи, многи који су рођени овде, у случају гласања изабрали ту једну америчку цркву. Можда није пастирски што ово говорим, али ћу ипак рећи…

Можда ти људи просто не разумеју неке ствари, суштину…

-Разумем неке људе који су рођени овде, али би бар они новодошли требали да имају тај осећај припадности. Није случајно што смо рођени такви какви смо, као припадници овог народа. И што би то сада било грешно, што би се тога одрицали? Зашто, ако ја само чувам моје и никоме то не набијам на нос…? Нама су многи пришли управо због чињенице да нисмо екстремни, ни превише леви ни превише десни, зато што идемо царским путем. Имамо три црне монахиње, афроамериканке, рукоположили смо црног свештеника, наш народ и црква прихватају различитост, уважавају све. Нико не може да нас оптужи да смо затворени и да нисмо флексибилни, иако нас понекад таква слика бије. Наше српство никог не угрожава, ми само волимо наш народ, чувамо обичаје и традицију.

Хоћете да кажете да смо једно у Христу иако не стојимо под истим кровом?

-Наравно. И када дођете до наше православне цркве увек ће вас прихватити као најрођенијег иако сте Рус, Грк, Грузин. И ми у пракси заиста немамо таквих проблема, мало је све то надувано, како ја видим и осећам.

И за крај једно световно питање које тишти многе чланове наше заједнице у овом делу Америке… Српска кућа, коју су као легат оставили официри који су после рата дошли овде у Чикаго, дуго стоји затворена, у њој нема никаквих културних активности, људи се не окупљају, а око ње се споре струје и мишљења. Знам да сте Ви покушали својевремено да помогнете и посредујете да се проблем реши, али он и даље (по)стоји. Где као духовни вођа видите решење?

-Не волим да се мешам у световне још мање политичке ствари и увек ме растужи када видим црквене људе који би хтели да воде политику, исто као и политичаре који би хтели да воде цркву. Треба свако да ради свој посао и да буде експерт у њему, а не да све знамо а заправо ништа не знамо. То је и разлог што константно имамо неко хаотично стање. А што се тиче тог дома и те куће Светога Саве ја сам већ 20 година упућен у дешавања. Последњих десетак година они имају велики проблем са финансијама, опало је чланство, мењале се управе… Долазили су овде код нас и тражили помоћ, било је идеја да се тамо премести наша библиотека, да Епархија преузме управљање али да то и даље остане културни центар. Суштина је била да оно што је црквено нико не може да отуђи. Ми смо били спремни да то преузмемо али када је то требало да се реализује, стопирано је. Требало је да нам то препишу а ми да платимо дуг и обезбедимо да се на тај простор више не плаћа таксе, као на црквену имовину. И све до ових последњих догађаја који су тужни јер су поделили заједницу и довели до тога да се људи сумњиче и оптужују једни друге. А ја мислим да не треба никога сумњичити. Имао сам добру сарадњу са доктором Павловићем, председником Српске куће, све док нисам написао и послао једно писмо, по мени пастирско, у коме сам навео да не треба три-четири човека да одлучују о свему, да управа не може бити сама, без народа и без чланства… Ту институцију су створили најелитнији представници нашег народа, људи који су држали до светосавља, државотворне идеје, и нисмо требали да дозволимо да се то толико сроза. Сви смо ту криви, али највише они који су имали власт и управљали. И они су изабрали да то тако буде, а мислим да смо заједничким снагама нешто могли да учинимо. И да и даље можемо нешто да учинимо, без међусобног оптуживања. Молим се Богу да нас уразуми јер ће бити велика трагедија ако то пропадне, ако се прода и подели неким организацијама, а највише приватно. То би било болно.

serbiantimes.info

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here