Владимир Карађорђевић покреће нестраначку организацију Монархистички фронт: Странке су упропастиле Србију!

Поделите:

Саопштење за јавност Kабинета ЊKВ Владимира Kарађорђевића

Кабинет ЊКВ Принца Владимира ће током следеће године подићи своју активност на политички ангажованији ниво оснивањем Монархистичког фронта.

Монархистички фронт ће бити покрет а не политичка странка. Политичке странке као формулација републиканизма су довеле Србију у стање разједињености, друштвене нестабилности и разорености по свим основама.

Разлог за ово је то што се странке унутар савременог парламентаризма не баве политиком и друштвеним питањима већ искључиво представом политике ради сопственог интереса.

Монархистички фронт ће игнорисати изборе а једина функција ће му бити окупљање људи. Кад ова окупљеност буде представљала већину унутар наше државе, наш потенцијал ће бити необорив и неприкосновен.

Избор наредних корака ће зависити искључиво од воље народа и његовог слуге – монарха.

Поделите:

1 коментар

  1. Душан Буковић:

    МАСОНСКИ, КОМУНИСТИЧКИ-ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТИЧКИ ПРОТИВМОНАРХИСТИЧКИ, ПРОТИВСРБСКИ И ПРОТИВРУСКИ ПРОГРАМ С КРАЈА ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

    У енглеском листу “Truth” (“Истина“) објављен је програмски чланак познатог европског масона и главног уредника Хенрија Лабушера (Henry Labousher) под насловом „Кајзеров сан“ (“The Kaiser’s Dream”) са географском картом новог еврпског републиканског и федеративног поретка на којој је Србија приказана као Аустро-Угарска република а, Русија као „Руска пустиња“ – “Russian desert…” (Види: Henry Labousher , The Kaiser’s Dream, “Truth”, London, England, December 1890).

    Нема никакве сумње да су подјармљени руски као и „српски“ масони и комунисти-интернационалисти спровели буржоаске, експерименталне и револуционарне циљеве западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и да су за њихов рачун уништавали све изворе националне снаге у Русији и Србији, улажући огромне напоре да руски и србски народ просто материјализују изнутра и да их потпуно поживинче, у чему су у извесној мери и успели. Немилосрдно су уништавали водећи слој руске и србске нације, развијањем презира и непослушности у односу на све ауторитете признате Хришћанством и уништавањем традиција у духу новог идолопоклонства пред материјалним прогресом, нарочито пред напретком технике и економије, при чему хришћанској етици нису придавали никакав значај. Ово је подстакло руског емигранта у Француској С. Димитријевског да о бољшевичкој револуцији донесе овај суд:

    „Да би заувек потчинили покорену земљу Асирци су одводили горње слојеве, носиоце националне културе у ропство, или су их уништавали. На њихова места довођени су туђи елементи. Нација којој је одузето вођство, губила би лик и падала у потпуно поробљавање. Овим методама раде и данашњи поробљивачи Русије, само у савршенијем и грознијем облику и у много већим размерама. Док су у старом веку довођене и уништаване хиљаде и десетине хиљада, сада се одводе и уништавају милиони носилаца руске крви и културе.

    Свагде у руској земљи потискују се руски људи и од стране државне власти и од стваралачког културног рада, одузима им се могућност образовања и најмилималнији услови људског опстанка. руски се човек преобраћа у теглећу животињу, која чами у тами прљаве штале. Туђинска власт није никада била тако моћна, нити је икада руски владајући елеменат био тако малаксао и немоћан кад сад…“ (Види: С. Дмитриевский, Большевистская революция – это «уловка», для обмана руского населения в России, Газета «Младоросская искра» – двухнедельный орган Союза младороссов во Франции , от 1 октября 1933, № 33, стр. 147).

    Не улазећи ни у какве друге коментаре, цитирали бисмо чланак М. С. Максимовића, који је објавио под насловом „Из наше прошлости – Академици неће ни краља ни кнеза…“, где између осталог, стоји:

    „Из наше прошлости

    АКАДЕМИЦИ НЕЋЕ НИ КРАЉА НИ КНЕЗА – Краљ Милан Обреновић и кнез Никола Петровић нису добили потребан број гласова за чланство у Српској краљевској академији наука
    Осмог јануара 1893. године претседник Краљевско-српске академије наука Димитрије Нешић, извештава министра просвете и црквених послова Јована Ђорђевића:
    ‘да су на главном скупу Академије, 28. децембра прошле године кандидати за Академију била ова лица …’

    Шест дана касније, 14. јануара 1893, министар просвете и црквених послова, Јован Ђоршевић, упућује следећи допис:

    ‘Српској краљевској академији

    Из накнадно потраженог извештаја Академије од 8. о. м. Бр. 286 дознао сам да су међу кандидатима за нове академике била и два српска владаоца, један бивши и један садашњи и да су при избору обојица остали у мањини.

    У име владе његовог величанства (Александра I Обреновића – М.С.М.) морам приметити Академиј, да се у овом случају поступало противно и најобичнијим правилима куртоазије.
    Ако је Академија желела у броју својих чланова имати и две тако узвишене личности, требало је да њиховој кандидацији претходи:

    Прво: споразум чланова Академије, да ће тако високо лице бити изабрано не простим гласањем, већ једногласном акламацијом, а затим

    друго: пристанак тог високог лица, да ће се и примити таког једногласног избора.
    Како од овога двога ниједно није учињено, то се бојати, да је место почасти нанесена увреда двема високим личностима, од којих је једна доскора била владалац Србије и основала саму Српску краљевску академију – а друга је суверен наше једнокрвне браће, с којом нас од векова везују најтешње везе сродства и истоветности интереса и с којом стојимо и желимо свагда стајати у искреним и ничим непомућеним пријатељским односима.
    Влада његовог величанства сажаљева, што се тако што могло догодити у крилу ове корпорације, која је у првом реду позвана да унапређује народну образованост и да брижљиво отклања све што би сметало општој слози и духовној заједници нашрга народа’.

    Академици, дакле, нису хтели да приме у своје редове ни краља ни кнеза. Занимљиво је да и министар просвете и црквених послова Јован Ђорђевић, који је Академији упутио наведени прекор, није био боље среће. Три месеца раније, 15. новембра 1892. године, приликом избора за редовне чланове Академије из редова Српског ученог друштва он није добио потребан број гласова…

    Тако министар Ђорђевић, редовни члан Српског ученог друштва, које је закон укинуто 16. Новембра, није од чланова тог друштва изабран за редовног члана Српске краљевске академиије“ (Види: М. С. Максимовић, Из наше прошлости – Академици неће ни краља ни кнеза…, „ПОЛИТИКА“, Београд, 10. март 1991).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here