Владимир се никад није женио, болестан је и нема шта да једе: Kада се пробудио једног дана, схватио је да не зна да ли ће преживети зиму

Поделите:

Владимир се никад није женио, болестан је и нема шта да једе: Kада се пробудио једног дана, схватио је да не зна да ли ће преживети зиму

Kада је Владимир Ђуровић из Богатића пре пар дана око пола три поподне прилегао, лопови су покупили и однели два метра дрва. Пробудио се око пет и није могао да верује својим очима. Због ове крађе могао би да се смрзава целе зиме.

– Зар од мене да украду? Ту су била сложена, пред кућом. Три метра мешаних дрва. Kупила ми их је сестра Слободанка и донела да имам за зиму, да се не смрзавам. Мислио сам да их исечем и исцепам кад добијем још и дрва која су ми обећали у Центру за социјални рад. Ево, ово је само остало, можда има око метра – очајно показује сложене облице Ђуровић, забринут због велике невоље која га је снашла. Стигли хладни дани, ускоро ће права зима, а он остао без огрева.

Пријавио је крађу полицији. Прижељкује, али не верује да ће своја дрва опет видети.

– Исечено је то и поцепано одмах – не покушава ни сам себе да утеши.

Владимир има 62 године. Оболео је и пре неколико година су му уграђени стентови. Преживео је и блажи шлог. Више не може да ради и зарађује. Скромна социјална помоћ од 10.000 динара једино је чиме располаже. Ову цркавицу на храну растеже месец дана.

– Kад немам пара узимам на вересију код Миме у продавници, па платим кад добијем социјалну помоћ. Шта можеш на овој скупоћи са тако мало? – каже Владимир.

Откад је био дете Владимир зна једино за муку. Оца није запамтио, а мајку су после очеве смрти стричеви отерали са имања у околини Ваљева и она се са шесторо деце настанила у Богатићу.

– Живели смо као подстанари. Од пете године гајио сам се по туђим кућама, без струје и воде. Од своје петнаесте сам почео да радим, прво као зидар, а онда сам код Фотира научио пекарски занат. По целој Србији сам ишао где год су тражили пекара: у Мељаку, Лапову, доле на југу Србије. Заволео сам посао и многи кажу да сам био прави мајстор – сећа се Владимир.

Месио је хлеб, савијао бурек, правио кифле и переце скоро четрдесет година. У радничкој књижици уписано му је свега две и по године стажа.

– Нико није хтео да ме пријави на осигурање. Kакво пријављивање, ако ти будем уплаћивао стаж, где је моја рачуница, говорили су газде пекара. Једино су ме Тома Лазаревски и Дуле Ристић пријавили. Са тако малим стажом не могу да добијам пензију – каже.

Владимир живи сам у кући без струје и воде, коју су му на коришћење, док не пронађу купца бесплатно уступили Биљана и Славиша Ђонлић. Своју кућу никада није имао. Очевину су разграбили рођаци, а њему је, колико зна, припало 17 ари шуме. Сумња да је још нешто наследио од оца, али и када би желео да регулише наследство нема новца да плати геометре, таксе и друге државне дажбине.

– Можда бих могао да продам шуму и овде у Богатићу купим неку кућицу, да се скућим под старе дане. Али, чиме? Немам пара ни за аутобуску карту до Ваљева – жали се.

Никад се није женио. Тежак живот самотњака, празних џепова и без сопственог крова над главом олакшавају му пекар Тома Лазаревски и његова супруга Љубица. У њиховој пекари је кратко радио, док се није разболео, а сада му редовно помажу да преживи. Дају му хлеб, кувани оброк, а Љубица пере и крпи гардеробу.

– Да нема њих умро бих од глади – захвалан је Томи и Љубици.

Ако желите и можете да помогнете Владимиру, обратите се новинару Драгану Грујићу, пошаљите мејл на 2508962@gmail.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here