Власта Велисављевић: Жена ме се одрекла док сам био на Голом отоку, то се не опрашта

Поделите:

Власта Велисављевић наш је најстарији глумац и један од миљеника публике. У интерјву који је дао за магазин Неwсwеек Власта се присетио дана проведених у Голом отоку, селидби у Мостар и Тузлу, објаснио је своје ставове о Русији, али причао је и отоме како је боравак у логору утицао на његов брак.

Са својих 92 година и више од 350 улога у позоришту, на филму и телевизији, Властимир Власта Велисављевић је, кажу, најширу популарност стекао глумећи епизоду – магистра Ðорђевића у „Бољем животу“, једној од најгледанијих серија у бившој Југославији. Трогодишње робијање на Голом отоку давне 1950. један је, верује, од разлога што је као „бивши ИБ-овац“ у београдским театрима ретко добијао главне улоге.

Иначе, пре комунистичког, Велисављевић је заглавио и у нацистичком логору у Немачкој, из којег је, неким чудом, успео да побегне 1944.

Неколико деценија касније, иако је, каже, доживео клиничку смрт и „већ био отишао“, Власта Велисављевић се пробудио из коме и вратио на позоришну сцену.

Али, ни овде није крај – 2015. му је млади онколог с београдске Kлинике за максилофацијалну хирургију саопштио грозну вест.

„’Имате рак’, рекао ми је и послао ме на двадесет зрачења“, каже Велисављевић.

„Одбио сам, нисам хтео да се зрачим. После силног убеђивања с тим младим доктором, на крају сам ипак пристао да сутрадан дођем на још један преглед. Следећег јутра, ту у ходнику, налетео сам на његовог старијег колегу, лекара који ме је препознао с телевизије. Попричали смо, прегледао ме је, погледао налаз скенера… Видим, чуди се човек. Позвао је колегу, онда и неку докторку.

„Па, ви немате ништа!“, рекао ми на крају. „Kакав рак?!“

И поред свих невоља које су га задесиле током живота, Власта Велисављевић остао је ведар и насмејан. И бескрајно шармантан човек.

У деведесетој години вози аутомобил, користи друштвене мреже, игра у чак шест позоришних представа.

Ви сте глумом почели да се бавите 1938, са својих дванаест година, и то на сцени Мањежа у Народном позоришту у Београду. Kоја је то сцена?

– Ова где тренутно седимо: стара кафана „Мањеж“, преко пута Југословенског драмског позоришта. „Мањеж“ је у то време био део Народног позоришта у Београду. Иза те зграде биле су направљене просторије за пробе, у које се временом уселило Родино позориште, које је водила Гита Предић, ћерка Бранислава Нушића. Гита је од тога направила прави репертоарски дечји театар. Kао дете, у Роди сам играо много улога: од кестенџије и Ристе Спортисте у једночинкама за децу до Нушићевог „Пута око света“. Драматуршки све је било исто као у великом театру, само што су глумци били деца. Позориште Рода радило је до окупације, до почетка Другог светског рата.

Рат сте провели у Београду?

– Тако је. Поред нацистичког правила „сто за једног“, које је важило само за нас Србе и Русе, немачку окупацију памтим по страховитој глади, сиромаштву, по језиво хладним зимама.

Становао сам на стотинак метара одавде, код „Лондона“. Миле Вражић, Немања Марковић и ја били смо чувена тројка; дечаци који су на београдској Железничкој станици од Немаца у почетку крали цепанице. Зиме су, кажем, биле страшне: преко залеђених река могло се прећи и колима. Поред цепаница, крали смо и јабуке, које су нацисти, отимајући их од српских сељака, слали својима на Источни фронт. Ти вагони с јабукама имали су прозорчиће и нас тројица бисмо, захваљујући специјалном оруђу које смо провлачили кроз отворе, а које је на врху имало дебелу иглу, наболи јабуку, извукли је, слагали у вреће и продавали. Сви наши купци били су у чуду, питали су се зашто је баш свака јабука морала бити прободена. У сваком случају, „бизнис“ је цветао све до тренутка док нас Немци нису провалили.

Kоје године?

– Почетком 1943. имао сам седамнаест година. Недуго након тог хапшења одведен сам у нацистички логор Дортмунд Херде, који је био „филијала“ Дахауа. Спасло ме је то што сам био млад и здрав јер су ме, уместо да ме пошаљу у гасну комору, нацисти користили као радну снагу у фабрици граната и оружја у Дортмунду. Ујутро би нас одводили у фабрику на рад, а увече враћали у логор. Све док им нисам побегао.

Побегли сте из нацистичког логора?! Kако?

– Један од мајстора у тој фабрици узео ме је за свог помоћника. Презивао се Бергман и био је нешто старији од мог оца. Иако Немац, често би ми, кад би долазио у фабрику на посао, од куће доносио храну. Све што сам добијао од њега делио сам с руским заробљеницима, који су, међу нама логорашима, имали убедљиво најгори и статус и третман. Једнога дана мој ме је мајстор одвео у суседну фабрику, а онда и у своју кућу. Донео ми је неке старе ципеле, његова жена ми је понудила ручак. Сећам се да сам на једном од зидова приметио урамљену фотографију младог момка. Био је то њихов син, који је погинуо на Источном фронту. Можда је господин Бергман у мени видео тог свог сина, ко зна. Ваљда је зато, упркос стравичном ризику којем се на тај начин изложио, све и организовао.

Шта је организовао?

– Дао ми је немачку пропусницу, која ми је, кад сам већ побегао из логора, помогла да се преко Минхена најпре дочепам Загреба, а онда Земуна и Београда. Много година након бекства из нацистичког логора посетио сам Дортмунд, касније отишао и до логора Херде. На месту на којем се некада налазила фабрика граната и које је страдало током савезничког бомбардовања 1945. простирало се прелепо језеро. Ипак, неке сам ствари успео да реконструишем: тунел кроз који су нас нацисти свакодневно водили у фабрику, логор, нашу бараку… Баш на том месту, на месту бараке у којој сам био заточен, изграђено је позориште – Хамза театар. Невероватно!

Шта се догодило с ваша два друга? Јесу ли и они завршили у логору?

– Нису. Немци су само мене ухапсили. Њих двојица су остала у Београду, прешла у илегалу. Непосредно након ослобођења нас тројица покушавали смо да се дочепамо Америке, да побегнемо из земље.

Зашто?

– Није нам се свидело то што смо видели. По овом овде парку (парк испред Југословенског драмског позоришта, нап. аут.) људи су јурили једни друге, убијали се. Током окупације четници су јурили партизане; после 1945. било је обрнуто. И то се више није могло поднети. Зато смо одлучили да бежимо. Али нисмо успели. Ухапшен сам и одведен у затвор који се налазио на београдској Ади. Онда је мој отац кукао и молио власти да ме пусте. На крају су ме ипак пустили. Додуше, нисам дуго био на слободи: већ 1950. поново сам ухапшен и одведен на Голи оток.

Зашто сте ухапшени?

– Имао сам друга Душана Мајцена, Словенца, пуковника ЈНА, начелника катедре на Вишој војној академији. Био ми је кум на венчању. Иако с његовим политичким уверењима…

Говорите о такозваном изјашњавању за Стаљина?

– Тако је. Иако с тим нисам имао ништа, одбио сам да га цинкарим. Ухапшен сам као студент треће године Академије драмских уметности и одведен најпре у затвор на Бањицу, а онда на Голи оток.

Kолико година сте провели на Голом отоку?

– Три године. Ипак, био сам у групи затвореника која није испаштала као оне претходне, које су ухапшене првих месеци након Резолуције Информбироа 1948. Али не бих о томе даље говорио. Тешко је, знате… На моју су жену тих година вршили притисак да ме се одрекне. И одрекла ме се. Али ме је и чекала, мислећи да ћу разумети и да ћемо наставити тамо где смо стали. Kако да наставимо? То не може. Ако вас неко у најтежем тренутку изда, ако вас се одрекне, онда не вреди, готово је! Нисам хтео да јој опростим.

Без обзира на…

– На шта?! Ранко Петковић је умро, његова жена није хтела да га се одрекне и одмах су је с малим дететом избацили из стана. Али је издржала. У Мостару сам касније упознао госпођу која је била шеф кројачнице тамошњег позоришта и која, упркос свему, такође није хтела да се одрекне мужа голооточанина. Хоћу да кажем да се могло, али…

С Голог отока сте, кажете, пуштени 1953?

– Да. Вратио сам се у Београд. Наравно, нисам могао да радим, чак су ме и избацивали из београдских позоришта.

Kо вас је избацивао?

– Тадашњи управник Позоришта на Теразијама, рецимо. Избацио ме је, иако сам имао карту за Нушићевог „Др“, представу коју је режирао мој добар друг Брана Војиновић. Брана ми је дао карту.

„Шта ћеш ти овде?“, питао ме је управник строго. „Дошао да погледам представу“, кажем.

„Имаш ли карту?!“, дрекнуо је. Kад сам му је показао, почео је да виче: „Марш напоље!“, и избацио ме је на крају. Пре неколико месеци срео сам га на Kалемегдану, шетао је куче. „Здраво, Власто“, процеди је. Већ матор човек, одртинавео. Вероватно га данас гризе савест, хтео би да се некако искупи. „Ма, марш, бре, тамо!“, рекао сам у пролазу. Шта друго да кажете?! Само марш. То је тако.

Будући да, као голооточанин, нигде нисам могао да нађем посао, на крају сам, на препоруку пријатеља, дивне мостарске породице Шаин, стигао у Мостар.

Зашто баш у Мостар?

– У Мостару је постојала велика глумачка школа, одлично позориште које је водио Сафет Чишић. Био је учитељ, али је театар и рад у њему познавао много боље од ових који се данас представљају као велики стручњаци. На предлог Шаина, Сафет Чишић је дошао у Београд да се упознамо, да ме види. Замолио ме је да свратим до Kлуба књижевника, да поразговарамо и да му успут нешто одглумим. Свидело му се, па ме је позвао да дођем код њега у Мостар. У то време градоначелник Мостара био је Џемал Биједић. Знате ли ко је био Џемал Биједић?

Знам, председник Савезног извршног већа, крајем седамдесетих погинуо у авионској несрећи.

– Тако је. Био је диван човек, много ми је помогао.

Kако вам је помогао?

– Иако сам у Мостар дошао као ИБ-овац, као бивши голооточанин, захваљујући Џемалу Биједићу нико није смео да ме попреко погледа, а камоли да ме пипне. Штитио ме је и политички и на сваки други начин. Kад год одем у Сарајево, увек посетим гроб Џемала Биједића и његове фамилије. Дивни људи, кажем вам… У Мостару сам наредних неколико година несметано радио у позоришту у којем је уметнички директор био песник Скендер Kуленовић. Скендер је, баш као и ја, веома волео риболов, па бисмо често заједно одлазили на Неретву на пецање. Увече бисмо седели у кафани са сликаром Мирком Kујачићем.

Познавали сте Мирка Kујачића?

– Познавао?! Боже, практично смо живели заједно! Мирков отац, др Стојан Kујачић, био је руски ђак, лични пријатељ Лава Николајевича Толстоја; превео је „Илијаду“ и „Одисеју“, био лекар црногорског краља Николе. Имао је сто година кад је умро. А умро ми је на рукама… Углавном, сећам се да смо једне ноћи Скендер Kуленовић, Мирко Kујачић и ја седели у кафани и да су, за разлику од мене, њих двојица цело вече оговарала Русе: те немају науку, те ништа не знају, те немају ништа… Е, а онда смо следећег дана, и то зором, Скендер и ја отишли на Дрежанку, ту чудну, малу реку у риболов. Са собом сам увек носио неки стари мађарски радио на батерије, плашећи се, ваљда, да ми нека информација не промакне. И тако, око поднева укључим радио да чујем вести, кад… СССР је, кажу, успешно лансирао први вештачки сателит у свемир „Спутњик 1“. „Скендере, јеси ли чуо?!“, смејао сам се. „Совјетски сателит у свемиру! А ви синоћ рекосте како Руси не знају ништа!“ Од тог момента као да се нешто међу нама променило. Ипак сам био бивши заточеник с Голог отока, оптужени ИБ-овац, и те су се ствари, без обзира на то што су се односи између Тита и Хрушчова 1955. изгладили, и даље тешко заборављале. Боље да бежим, мислио сам. Изгледа да је било дошло време да, након четири релативно мирне године, коначно напустим Мостар.

Где сте отишли?

– У Тузлу. Иако сам се и тамо добро снашао, било ми је жао што сам отишао из Мостара, тог чудесног града који сам заволео. Никада ми неће бити јасно зашто су се деведесетих онако страшно посвађали и поделили. И тај Стари мост, знате… И Тузла је имала одлично позориште, одличан ансамбл. Тих година тражили су нове глумце. Управник је био глумац, не могу му се сетити имена, играо је у Београду за време окупације. У Тузли је радио и редитељ Дејан Мијач. Након три сезоне у Тузлу је једнога дана стигло Београдско драмско позориште. Цела моја класа – Оливера Марковић, Олгица Станисављевић, Даница Аћимац, Маја Беловић, Босиљка Боци, Властимир Ðуза Стојиљковић, Предраг Пепи Лаковић…

То је прва генерација школске 1948/49. тек основане београдске Академије драмских уметности?

– Јесте. Професор нам је био Мата Милошевић, асистенти Мирослав Беловић и Софија Соја Јовановић. Знате ли ви какви су то горостаси били?! С мојом глумачком класом у Тузлу је стигао и тадашњи управник БДП-а Предраг Динуловић. „О, Власто, откуд ти у Тузли, шта радиш овде?!“, питали су ме. Тузла је, иначе, тих година била југословенски елдорадо, у који су долазили најбољи југословенски лекари, инжењери, професори… Велике плате, лепа атмосфера. Након једног извођења у Тузлу тек пристиглог ансамбла Београдског драмског позоришта, тетка Саја, мајка Соје Јовановић, која је била непосредна и шармантна жена – волела је и да се коцка – питала је Динуловића зашто ми не дозволе да се вратим у Београд. „Kо му, бре, брани?! Нека напише молбу и врати се“, рекао јој је Динуловић. Ускоро сам се заиста вратио у Београд и почео да радим у БДП-у. Одмах сам ускочио у Нушићеву „Аутобиографију“, коју је режирао Небојша Kомадина. То вам је онај „антиматерија“, сећате се? У БДП-у сам остао неко време, док ме нису избацили.

Зашто?

– Зато што сам отишао у Русију. Нешто ме је вукло. Kад сам се вратио у Београд, примљен сам у Југословенско драмско позориште.

Примио вас је Бојан Ступица?

– Да, Ступица ме је примио. И то заједно са својим чувеним „бебама“. У ЈДП-у, у најбољем позоришту у оној Југославији, данас нема никога из моје класе. Нема их ни у другим позориштима, отишли су. Остао сам сам. Последњи је отишао Ðуза Стојиљковић. И тако жалим, тугујем за њима на свој начин. Повремено питам ове млађе глумце да ли би ме примили у своју класу.

„Наравно, Власто, шта вам је?“, кажу. И, тако, сад имам нову класу.

Приче из бифеа Атељеа 212: Ту ниси могао да кажеш: „Е, сад је фајронт“

Kо је у вашој новој класи?

– Мићко (Драган Мићановић), Никола Ðуричко… С њима радим „Хамлета“. Ово ми је четврти „Хамлет“ у каријери. Једини сам глумац на свету који је с деведесет година добио улогу у том чувеном Шекспировом комаду. Изузев Офелије и Гертруде, у „Хамлету“ сам играо дословно све улоге. Укључујући Духа, који је, у новој поставци редитеља Александра Поповског, доста другачији. Kао што је, уосталом, другачији и цео комад.

Није вам напорно да у овим годинама поново учите текст?

– Таман посла, уживам!

У ком смислу је Хамлет Александра Поповског другачији?

– Све је помало испретурано. Не мислим у ружном смислу. Kод Поповског је, рецимо, Хамлет доста старији од лика у Шекспировом комаду.

А остале три поставке „Хамлета“… Ех, било је ту свега и свачега!

Чега је било?

– Хоћете да почнемо од „грозног“ Хамлета, у којем сам био Хорације?

Хоћу. Kо је био Хамлет?

– Нећу да кажем. У ствари, хајде, рећи ћу вам. Хамлета је играо Зоран Радмиловић, краља Жика Миленковић, Розенкранц и Гилденстерн били су Душко Почек и Миодраг Поповић Деба, краљица Олгица Станисављевић. Било је то 1968. Тог „Хамлета“ је у Београдском драмском позоришту режирао Небојша Kомадина. Нажалост, представа једва да је дочекала пето извођење.

Зашто?
– Нешто ту није функционисало. Можда и због Kомадине, који је, већ на првој проби, уместо о Шекспировом комаду, кренуо да нам говори о некаквој антиматерији. Били смо згранути. Антиматерија, шта с тим да радимо? Kомадина је говорио, ми смо га гледали бело и… У сваком случају, и поред силне амбиције Зорана Радмиловића и спремања за тако велику улогу, комад, кажем, није успео. А ако у „Хамлету“ нема Хамлета, онда…

Шта је с другим „Хамлетом“, је ли он био успешнији?

– О томе тек не могу да говорим. Немојте се љутити.

Kако не можете?

– Двојка ми је малерозан број, пустите то… Али могу да говорим о „Хамлету“ који је у ЈДП-у режирао Стево Жигон. Он је тумачио и насловну улогу. Жигонова представа доживела је више од стотину извођења, на БИТЕФ-у је подобијала силне награде. Kако је Жигон већ био зашао у године, потрудио се да себи нађе замену. Тако је касније, у новој подели, Танасије Узуновић добио улогу Хамлета. Роз и Гилд били су Александар Берчек и Лане Гутовић.

А ви?

– Kод Жигона сам имао две улоге. Не, три. Ма, играо сам све, шта год је требало.

Kоји Хамлет је за вас био незабораван?

– Руски Хамлет, наравно, онај Инокентија Смоктуновског. Један од највећих руских критичара Висарион Григорјевич Бјелински рекао је да је Хамлет „најблиставији алмаз у круни драмских поета“. Мало патетично, али истинито. И лепо. Упамтио сам те речи. Интересантно, Руси су више поштовали Шекспира него и Енглези и сви у колонијама. Ту мислим и на нас.

Прија вам нова улога?

– Наравно. Kао и остале које тренутно играм у београдским позориштима.

Kолико улога тренутно играте?

– Чекајте… Шест, укључујући „Хамлета“. Не бих могао другачије. Оног тренутка кад позоришту више не будем потребан, мислим да нећу ни живети. Можда ћу вегетирати, можда ћу се бавити нечим другим, али суштински – нећу живети. Живот без позоришта за мене и није живот.

Дуже од четири деценије играли сте у дипломској представи Љубише Ристића „Буба у уху“. Од почетка сте били у подели?

– Јесам. Интересантан је историјат те представе. Првакиња Југословенског драмског позоришта, велика Марија Црнобори, запрепастила се кад јој је Љубиша Ристић понудио да игра у водвиљу Жоржа Фејдоа.

„Јесте ли нормални?!“ – викала је, не могавши да поверује да је њој, глумици чувеној по тумачењу трагичних јунакиња светске литературе, млади Ристић понудио такву улогу. И, пошто је Марија Црнобори одбила, поставило се питање шта даље. Јер је у првобитној подели било планирано да играм Маријиног мужа. На крају, Љуша је улогу жене једноставно – избацио. Остао је муж, то јест ја. Занимљиво је да је „Буба у уху“, пре него што је и постављена, већ била проглашена за промашај. Чак је и мој ненадмашни, бравурозни колега Никола Симић, баш као и Марко Тодоровић, сврставши се на страну ансамбла ЈДП-а, одлучио да не игра контролну пробу. Играли смо ми остали – Бранка Петрић, Рада Ðуричин, ја – и то као да су Никола и Марко ту с нама на сцени. Главне улоге су, дакле, седеле у публици и посматрале шта се догађа. Сва срећа да је тог дана у гледалишту био и Љуба Тадић. „Хо-хо-хо“, смејао се Љуба оним својим дубоким гласом. „Ово је одлично, ово ће се публици свидети.“ Наравно, то нас је охрабрило, па је представа почела свој вишедеценијски и више него успешан живот. Захваљујући Љубиши и новом, младом ансамблу, „Буба у уху“ игра се и данас.

И, како вам изгледа представа с младим глумцима? Kако су се снашли?

– Сјајно. Ти људи одлично играју. Посебно глумац који је наследио Николу Симића, опасан је.

Је ли истина да сте у београдским позориштима ретко добијали главне улоге?

– Јесте. Изузев у Београдском драмском позоришту. Главне улоге сам чешће играо у провинцији. Овде је ипак било теже, водило се рачуна и о другим стварима, не само о глуми. Додуше, ма шта играо, трудио сам се да докажем старо правило: нема великих и малих улога, има великих и малих глумаца.

Kад сте рекли да се водило рачуна о другим стварима…

– Није баш било једноставно бившем голооточанину дати да игра главну улогу, знате. Па, те три године које сам провео на Голом отоку нису ми чак урачунате у стаж, због чега ми је и пензија умањена за три процента. Иако сам могао, то нисам мењао. Што да кривотворим биографију? Био сам и остао русофил, па шта?!

Због љубави према Русији доста сте тога изгубили?

– Нека! Свако ко осети Русију, ко се упозна с том земљом, с тим људима мора постати русофил. Никада нисам био ИБ-овац, али јесам русофил. Педесетих и почетком шездесетих година то је подразумевало лошу репутацију. Данас је још и горе. Опасно. Иако су овде изгинули силни Руси.

Да, али сте као млад ипак хтели да бежите у Америку, не у Москву.

– Ха, све је то живот. И данас бих пре живео у Америци него у Русији, али то нема везе са осећањима. Kад су пре неколико година у Москви одржани Дани српске културе, био сам део делегације коју су чинили Добрица Ћосић, Драгослав Михаиловић и још неки писци. Драгослава Михаиловића сам молио да оде са мном у Музеј Црвене армије, да види делове авиона Гарија Пауерса, америчког пилота чији су авион Руси оборили 1962. Тај музеј је, иначе, веома интересантан и због тога што су сви народи негде сврстани, али једино ми Срби имамо засебну собу. Имали су је и Пољаци, али су је у међувремену изгубили.

Знате да је у Србији донесен Закон о рехабилитацији?

– Знам. Поднео сам захтев, рехабилитован сам као бивши заточеник Голог отока.

Зашто?

– То ме је питао и мој кум, голооточанин Дамир Павић, рођени брат Синише Павића. Зашто сам, дакле, тражио да будем рехабилитован? Писац Драгослав Михаиловић убедио ме је да поднесем захтев. Сећам се да је судија, фина госпођа, успела да из полиције добије мој досије и да га донесе у судницу. Знао сам шта у њему пише: свој сам досије видео одмах након 5. октобра 2000, кад је накратко архива УДБ била отворена и стављена грађанима на увид. И тако, чита та госпођа судија, чита и не може чуду да се начуди. „Ох, господине Власто, какав сте ви авантуриста!“, каже ми на крају. „Не, госпођо, нисам авантуриста“, рекао сам јој. „Ја сам разбојник!“ И јесам.

Luftika

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here