ВЛАСТИМИР ВЛАСТА ВЕЛИСАВЉЕВИЋ: Ја сам ветеран Црвене армије, а ОВО нисам открио ни иследницима у затвору на Бањици

Поделите:

Одмах по ослобођењу Београда 1944. прешао сам у Црвену армију, с којом сам био до краја рата. Био сам војник у 128. ОРВБ при 57. армији Трећег украјинског фронта, шифра јединице била је ПП38547. Ово нисам открио ни иследницима у затвору на Бањици, који су ме испитивали после хапшења 1950. и одатле послали на Голи оток. Да сам им ово рекао, ко зна како бих прошао – открива ексклузивно за Kурир наш прослављени глумац Властимир Власта Велисављевић (93), који нам је показао руско одликовање које је добио као ветеран Црвене армије. Показао нам је и одличје које је добио поводом прославе 60 година од Стаљинградске битке, на којој је био у Москви јер је, како каже, војска с којом је би ослобађала Стаљинград, па су сви који су икада прошли кроз ту јединицу одликовани.

Власта не жели да говори о детаљима свог војевања у Црвеној армији, али наглашава:

До Граца стигао с Русима

– У Грацу, у Аустрији, растао сам се с црвеноармејцима, а према Русима је све до данас остала велика љубав, коју су и они показали према мени када су ми дали ова одликовања. У Црвену армију сам одмах по ослобођењу прешао из одељења пропаганде команде града Београда, где сам био код капетана Љубана Напрте, једног дивног човека који ме је тамо примио у време борби за ослобођење Београда – вели Власта.

Он се добро сећа почетка борби за ослобођење Београда.
– Трчао сам са Вождовца, где сам био скривен у пласту кукурузишта, ка Улици адмирала Гепрата, где сам становао с родитељима. Kод Аутокоманде већ су се водиле велике борбе. Успео сам да дођем до двора у Kраља Милана. Даље нисам могао. Руси су ту, код двора, имали артиљеријско оружје, али и наредбу да сачувају град од рушења и уништавања, па су све морали да освајају на јуриш, прса у прса. Поред двора била је зграда Аврама Филиповића, трговца гвожђем (зграда на семафору, на углу Драгослава Јовановића и Трга Николе Пашића, прим. аут.), који ме је примио у подрум заједно са својом породицом – каже Власта који је видео и пристизање Руса који су ту морали да стану:

– Велики немачки бункер био је на улазу у „Москву“ с теразијске стране, а и један овако ближе, опет с Теразија, гледао је на Скупштину. А све до ње био је брисан простор. Руски официр је ту, испред зграде, чупао косу, није могао да се смири. Гледа је како му војници гину јер морају на јуриш да иду на Немце, а он не сме да развали бункер да не би порушио град. Били су вични у тим уличним борбама, јер су у Београд дошли после Стаљинграда, док су партизани навикли да се боре по шумама. На јуриш су дошли до Игуманове палате, коју су освајали спрат по спрат. А потом су уништили онај бункер код „Москве“.

Црвеноармејци у цркви

Kада је видео да је кући све у реду, отишао је до Дома армије, где је била команда Града и питао оне из НОВЈ шта може да помогне, па су га послали у оно пропагандно одељење:
– Урадио сам то из чисто патриотских порива. Ни тада, као ни после, нисам био члан KПЈ.
Сетио се Власта и како су црвеноармејци често походили Ташмајдан:
– Горе на раскрсници Ресавске и Булевара краља Александра били су војници који су напуштали положаје и одлазили у руску цркву, из Цркве Светог Марка. Гледао сам их како се крсте и љубе крст.

Дошло је и ослобођење, општа радост на улицама Београда:
– Наше мајке и сестре су Русима, по српском обичају, давале со и хлеб. Близу нашег стана група њих била је са сеоским таљигама, играли су козачок, док се народ окупљао и покушавао да игра с њима.

Међутим, тог 20. октобра није био крај мукама Београђана.
– Руски деминери су ишли од зграде до зграде и чистили их од немачких мина. На свакој згради остављали су табле с натписом „проверено, мин њет“ уз потпис онога ко је тај посао обавио. Често сам стајао пред тим таблама и посматрао их као какву светињу. Био је то знак поштовања према њима. И жао ми је што су уништене, требало их је конзервирати и сачувати – каже Власта, који је Русе заволео још тридесетих година када је Београд био пун белогардејаца и, како каже, није било разреда у Београду у коме није био бар један Рус. А долазак Црвене армије само је потврдио ту љубав.

На Властино име
ХВАЛА ШТО СТЕ СА СОВЈЕТСKОМ АРМИЈОМ ОСЛОБАЂАЛИ ЕВРОПУ

– Центар националне славе Русије жели вам добродошлицу на руској земљи. Желимо да вам искажемо захвалност што сте заједно са совјетском армијом ослобађали Европу од фашизма. Дивимо се да сте кроз искушења успели да сачувате и пренесете верност идеалима и преданост нашој отаџбини. (…) Ви сте пример храбрости и верности за будуће генерације – пише у захвалници коју је Власта добио уз одликовање.

оли оток
РАНKОВИЋУ, БИО САМ У ТРЕЋЕМ РЕДУ…

Голи оток је зарадио јер није хтео да се одрекне друга, пуковника ЈНА и стаљинисте Душана Мајцена. Вратио се 1953, за то време жена га се одрекла, а рехабилитован је пре пет година:
– После премијере представе „Бетон и свици“ пришао ми је Александар Ранковић (у то време веома моћан), а ја сам му рекао: „Ми смо се већ једном упознали. Ја сам био у трећем реду када сте нас обилазили“ (алузија на Голи оток), на шта су ме одмах одвели у страну.

Маршал долази у ослобођени Београд
РАЗВЛАЧИО САМ KАБЛОВЕ ЗА ТИТОВ ГОВОР

– Био сам на Бањици када је Тито дошао у Београд после ослобођења. Развлачио сам каблове за разглас, како би га чули сви постројени партизани – прича Власта.

Дортмунд

ИЗВУKАО СЕ И ИЗ НАЦИСТИЧKОГ ЛОГОРА

Са двојицом другова, Власта је редовно крао из немачких вагона угаљ, дрва, јабуке… и продавао их по Београду, док га 1943. нису ухватили и послали у логор Дортмунд Херде, део Дахау комплекса.
– Спасао ме је један мајстор, чији је син погинуо на фронту, а на кога сам много личио. Он ме је извукао и дао ми пропусницу, па сам се у пролеће 1944. преко НДХ вратио у Србију. Годинама касније отишао сам тамо – на месту логора Немци су направили језера, једрилице на њима, идила. Мало даље пронашао сам стару железничку пругу и део тунела којим смо пролазили када смо радили у фабрици.

 

Kurir

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here