Војкан Главинић: Са колена на колено или преко колена

Поделите:

Све светске привреде почивају на снажним и јаким великим предузећима. У Немачкој нпр то је аутоиндустиија, машинска, хемијска индустрија…

Тачно је да мала и средња предузећа имају значајан удео и у овим гранама и у самом развоју њихове привреде. Али она су и настала наслањајући се на велике. Она су и настала захваљујући простору који су им велики направили. Она су и настала и развила се и развијају се захваљујући, између осталог, и томе што су велике фирме направиле бренд Маде ин Германy. Без великих нема јаке привреде.

Ако икада мислимо да имамо велика предузећа, ко ће њима управљати? И најмоћнија предузећа улазе у проблеме или нестају лошим управљањем.

И није само проблем у управљању, проблем је шири и односи се на цело друштво.

Пример први.

Једном приликом инспекторка Министарства пољопривреде је на неком семинару изјавила – Ја сам у запослена 10 година у Министраству, била сам најмлађа и још увек сам она која је последња дошла у инспекцију.

За то време њене колеге су многе отишле из министарства у пензију или на друга радна места. Многи само што нису отишли у пензију.

Пример други.

Један од наших цењених лекара, који држи бројна предавања у Србији али и иностранству на најцењенијим конгресима и факултетима је изјавио: Младих нема или одоше. Kо би и радио овде кад радимо на ужасној опреми. Није ми јасно ко ће да нас лечи када моја и генерација млађа оде у пензију. Немам коме да пренесем знање. Ја сам више научио из праксе и од страијих доктора него из књига.

Пример трећи.

У ствари и трећи и стотрећи је исти.

Привреда Србије.

Нема или нестају велике компаније. Нема великих директора, који су били сами по себи институције. Не стварају се лидери. Стварамо или желимо да стварамо предузетнике што је добро, али шта је са људима који су сопособни да воде велика предузећа.

У свим овим примерима једно је заједничко – нема преноса знања и искустава. Нема коме да се пренесе, нема где да се пренесе.

Моћ једне организације и институције лежи капиталу и у људима, али и у трансферу стечених знања и искустава. Једно од највећих богатстава сваке организације је акумулирано знање. Нека од знања могу да се документују (лиценце, технологије, патенти…) , међутим кључна су и знања појединаца која су акумулирана у организацији (искуство, знање, идеје вештине…).

Дође млад човек и има од кога да научи. Дође криза, постоје процедуре али и искуство и знање компаније како да се проблеми превазиђу. Укаже се шанса на тржишту, организација је препозна и искористи – на основу знања или појединаца или организације.

И стварно, ко ће да обучава младе? Kо ће да нас лечи сутра? Kо ће децу да нам учи? Kо ће да примени све стандарде ако их икада будемо примењивали нпр за улазак ЕУ?

Kо ће да нам води привреду?

Генерацијски јаз који се направио је већ сада предубок. Постоје још неки људи који занају како се лечи, како се руководи организацијама,али њих је све мање. Kако је њих све мање, тако је и све мања шанса нашег друштва да искористи стечена искуства и знања. Учићемо из књига, а то није довољно. Јер питање је и ко и зашто те књиге пише.

Ми смо једноставно прекинули нит преноса знања. И осим недостатка капитала или недостатка знајња како да се организујемо, сви као друштво патимо од недостатка преношења искустава и стечених знања. Мораћемо из почетка и питање је како ћемо уопште да почнемо , а то кошта много.

Превише.

Много више од субвенција које дајемо неким предузећима у Србији.

И за то су нам неопходна велика домаћа предузећа.

За сваку од области постоје одређени специфични услови, одређена правила и за сваку од њих би мога да се направи сличан текст.

Задржаћу се на привреди, обчасти коју најбоље познајем.

Мултинационалне компаније које овде долазе или шаљу своје менаџере или овде само организују процес рада. Иако у свакој од тих великих компанија у њиховим брошурама, презентацијама и политикама пише да негују и стварају лидере, то се заиста не дешава. Лидер се не ствара у органзацији где се све одлуке доносе искључиво колективно, где не само да можеш да се сакријеш из одлуке неког борда или иза неке процедуре, већ то интерно и промовишеш. Где своје лолеге које су испод тебе у организацији не заштитиш, где немаш могућност доношења одлука, могућност да делегираш своје идеје и визије да сносиш последица својих одлука. Лидер не настаје у окружењу у ком има превише кривина иза којих можеш да се сакријеш. Лидер се не развија у организацијама које му не дају шансу.

Лидер се прво рађа, али као што и обичне људе ситуација и тренутак у коме су се нашли може да претвори у хероје, тако и лидер треба да има шансу да покаже шта зна. Да да пример другима. Да води, да погреши, да заштити…

О лидерству се у медијима много прича. Лидерима се проглашавају они који то нису ни по капацитетима ни по осбинама ни по вештинама. Има много књига, пун је интернет прича о лидерирма, стотине хиљада страница може да се прочита – што би рекла једна моја бивша колегиницам а садашња другарица у шали – Мора да је то лидерство нешто веома важно чим се о њему толико прича и пише.

И јесте. Суштински важно.

Лидерство је прича о кредибилтету. Личном.

Kредибилитет се стиче временом. Kредибилитет ти често бар онај почетни даје позиција у јакој организацији која стоји иза тебе. После тога, све је на теби. На твојим особинама, осећају, вештинама.

А наши потенцијални лидери неће имати ускоро где да се уче вештинама. Нити од кога, нити где да стичу кредибилитет.

Уз заиста неколико изузетака, ни једна од компанија која је дошла из иностранства на наше тржиште не развија наше лидере. Њима лидери седе у њиховим централама. Овде су им потребни извршиоци.

Извршиоци наредби, извршиоци процедура или извршиоци за столовима на којима по унапред нацртаној шеми састављају каблове који су произведени негде друго.

Међутим, не могу и не треба сви да буду лидери.

Требају сваком друштву врхунски кадрови, а посебно друштву које заостаје и које мора да трчи брже и дуже него остали да би их стигло и престигло. Требају врхунски инжењери, лекари, менаџери, дефектолози, ветеринари, агрономи, фармацеути… којих је на нашем тржишту све мање. За стварање добрих кадрова треба окружење, требају организације и институције, требају шансе и прилике, требају искуства, требају узори, треба знање. Прекинуту нит у преносу знања са колена на колено не можеш да поново саставиш. Оно што можеш јесте да направиш мост да барем нешто од тог акумулираног знања и искуства сачуваш. Што је већи јаз, мање су шансе за изградњу тог моста.

А онда се обично преломи напамет. Уместо да преносимо знање са колена на колено и да га сачувамо, ми ломимо преко колена. Kопирамо друге не разумевајући зашто су и када они то урадили. Јер другачије не знамо. и обично грешимо. Уместо да смо научили на искуству оних пре нас.

А лепо су нам причали да је најјефтиније учити на туђим грешкама.

Причали, а ми нисмо добро слушали или ништа нисмо разумели.

Војкан Главинић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here