Vojkan Glavinić: Sa kolena na koleno ili preko kolena

Podelite:

Sve svetske privrede počivaju na snažnim i jakim velikim preduzećima. U Nemačkoj npr to je autoindustiija, mašinska, hemijska industrija…

Tačno je da mala i srednja preduzeća imaju značajan udeo i u ovim granama i u samom razvoju njihove privrede. Ali ona su i nastala naslanjajući se na velike. Ona su i nastala zahvaljujući prostoru koji su im veliki napravili. Ona su i nastala i razvila se i razvijaju se zahvaljujući, između ostalog, i tome što su velike firme napravile brend Made in Germany. Bez velikih nema jake privrede.

Ako ikada mislimo da imamo velika preduzeća, ko će njima upravljati? I najmoćnija preduzeća ulaze u probleme ili nestaju lošim upravljanjem.

I nije samo problem u upravljanju, problem je širi i odnosi se na celo društvo.

Primer prvi.

Jednom prilikom inspektorka Ministarstva poljoprivrede je na nekom seminaru izjavila – Ja sam u zaposlena 10 godina u Ministrastvu, bila sam najmlađa i još uvek sam ona koja je poslednja došla u inspekciju.

Za to vreme njene kolege su mnoge otišle iz ministarstva u penziju ili na druga radna mesta. Mnogi samo što nisu otišli u penziju.

Primer drugi.

Jedan od naših cenjenih lekara, koji drži brojna predavanja u Srbiji ali i inostranstvu na najcenjenijim kongresima i fakultetima je izjavio: Mladih nema ili odoše. Ko bi i radio ovde kad radimo na užasnoj opremi. Nije mi jasno ko će da nas leči kada moja i generacija mlađa ode u penziju. Nemam kome da prenesem znanje. Ja sam više naučio iz prakse i od straijih doktora nego iz knjiga.

Primer treći.

U stvari i treći i stotreći je isti.

Privreda Srbije.

Nema ili nestaju velike kompanije. Nema velikih direktora, koji su bili sami po sebi institucije. Ne stvaraju se lideri. Stvaramo ili želimo da stvaramo preduzetnike što je dobro, ali šta je sa ljudima koji su soposobni da vode velika preduzeća.

U svim ovim primerima jedno je zajedničko – nema prenosa znanja i iskustava. Nema kome da se prenese, nema gde da se prenese.

Moć jedne organizacije i institucije leži kapitalu i u ljudima, ali i u transferu stečenih znanja i iskustava. Jedno od najvećih bogatstava svake organizacije je akumulirano znanje. Neka od znanja mogu da se dokumentuju (licence, tehnologije, patenti…) , međutim ključna su i znanja pojedinaca koja su akumulirana u organizaciji (iskustvo, znanje, ideje veštine…).

Dođe mlad čovek i ima od koga da nauči. Dođe kriza, postoje procedure ali i iskustvo i znanje kompanije kako da se problemi prevaziđu. Ukaže se šansa na tržištu, organizacija je prepozna i iskoristi – na osnovu znanja ili pojedinaca ili organizacije.

I stvarno, ko će da obučava mlade? Ko će da nas leči sutra? Ko će decu da nam uči? Ko će da primeni sve standarde ako ih ikada budemo primenjivali npr za ulazak EU?

Ko će da nam vodi privredu?

Generacijski jaz koji se napravio je već sada predubok. Postoje još neki ljudi koji zanaju kako se leči, kako se rukovodi organizacijama,ali njih je sve manje. Kako je njih sve manje, tako je i sve manja šansa našeg društva da iskoristi stečena iskustva i znanja. Učićemo iz knjiga, a to nije dovoljno. Jer pitanje je i ko i zašto te knjige piše.

Mi smo jednostavno prekinuli nit prenosa znanja. I osim nedostatka kapitala ili nedostatka znajnja kako da se organizujemo, svi kao društvo patimo od nedostatka prenošenja iskustava i stečenih znanja. Moraćemo iz početka i pitanje je kako ćemo uopšte da počnemo , a to košta mnogo.

Previše.

Mnogo više od subvencija koje dajemo nekim preduzećima u Srbiji.

I za to su nam neophodna velika domaća preduzeća.

Za svaku od oblasti postoje određeni specifični uslovi, određena pravila i za svaku od njih bi moga da se napravi sličan tekst.

Zadržaću se na privredi, občasti koju najbolje poznajem.

Multinacionalne kompanije koje ovde dolaze ili šalju svoje menadžere ili ovde samo organizuju proces rada. Iako u svakoj od tih velikih kompanija u njihovim brošurama, prezentacijama i politikama piše da neguju i stvaraju lidere, to se zaista ne dešava. Lider se ne stvara u organzaciji gde se sve odluke donose isključivo kolektivno, gde ne samo da možeš da se sakriješ iz odluke nekog borda ili iza neke procedure, već to interno i promovišeš. Gde svoje lolege koje su ispod tebe u organizaciji ne zaštitiš, gde nemaš mogućnost donošenja odluka, mogućnost da delegiraš svoje ideje i vizije da snosiš posledica svojih odluka. Lider ne nastaje u okruženju u kom ima previše krivina iza kojih možeš da se sakriješ. Lider se ne razvija u organizacijama koje mu ne daju šansu.

Lider se prvo rađa, ali kao što i obične ljude situacija i trenutak u kome su se našli može da pretvori u heroje, tako i lider treba da ima šansu da pokaže šta zna. Da da primer drugima. Da vodi, da pogreši, da zaštiti…

O liderstvu se u medijima mnogo priča. Liderima se proglašavaju oni koji to nisu ni po kapacitetima ni po osbinama ni po veštinama. Ima mnogo knjiga, pun je internet priča o liderirma, stotine hiljada stranica može da se pročita – što bi rekla jedna moja bivša koleginicam a sadašnja drugarica u šali – Mora da je to liderstvo nešto veoma važno čim se o njemu toliko priča i piše.

I jeste. Suštinski važno.

Liderstvo je priča o kredibiltetu. Ličnom.

Kredibilitet se stiče vremenom. Kredibilitet ti često bar onaj početni daje pozicija u jakoj organizaciji koja stoji iza tebe. Posle toga, sve je na tebi. Na tvojim osobinama, osećaju, veštinama.

A naši potencijalni lideri neće imati uskoro gde da se uče veštinama. Niti od koga, niti gde da stiču kredibilitet.

Uz zaista nekoliko izuzetaka, ni jedna od kompanija koja je došla iz inostranstva na naše tržište ne razvija naše lidere. Njima lideri sede u njihovim centralama. Ovde su im potrebni izvršioci.

Izvršioci naredbi, izvršioci procedura ili izvršioci za stolovima na kojima po unapred nacrtanoj šemi sastavljaju kablove koji su proizvedeni negde drugo.

Međutim, ne mogu i ne treba svi da budu lideri.

Trebaju svakom društvu vrhunski kadrovi, a posebno društvu koje zaostaje i koje mora da trči brže i duže nego ostali da bi ih stiglo i prestiglo. Trebaju vrhunski inženjeri, lekari, menadžeri, defektolozi, veterinari, agronomi, farmaceuti… kojih je na našem tržištu sve manje. Za stvaranje dobrih kadrova treba okruženje, trebaju organizacije i institucije, trebaju šanse i prilike, trebaju iskustva, trebaju uzori, treba znanje. Prekinutu nit u prenosu znanja sa kolena na koleno ne možeš da ponovo sastaviš. Ono što možeš jeste da napraviš most da barem nešto od tog akumuliranog znanja i iskustva sačuvaš. Što je veći jaz, manje su šanse za izgradnju tog mosta.

A onda se obično prelomi napamet. Umesto da prenosimo znanje sa kolena na koleno i da ga sačuvamo, mi lomimo preko kolena. Kopiramo druge ne razumevajući zašto su i kada oni to uradili. Jer drugačije ne znamo. i obično grešimo. Umesto da smo naučili na iskustvu onih pre nas.

A lepo su nam pričali da je najjeftinije učiti na tuđim greškama.

Pričali, a mi nismo dobro slušali ili ništa nismo razumeli.

Vojkan Glavinić

Podelite:

1 komentar

  1. Pre četiri-pet decenija Srpsko znanje i umeće
    dva puta je pokorilo Dunav i jedan put Nil.
    Sada njihova unučad mota kablove ili šije intimno rublje.
    I to sve za strance, sa sumnjivim parama i još sumnjivijim namerama.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here