ВОЈВОЂАНСКЕ ПРИЧЕ: Кћер Вукова, љубав Бранкова

Поделите:

Бранкови биографи тврде да Вуковој кћерки није хтео да изјави љубав због великог респекта према њеном оцу

Што је Ленка била Лази Костићу, то је Бранку Радичевићу представљала Мина Караџић. Оба песника својим недостижним музама поклонила су по песму, ону најлепшу у својим опусима.

Замршаје своје љубави према млађаној Ленки, времешни Лаза срочио је у 14 загрцнутих строфа српске “песме над песмама” “Санта Мариа делла Салуте”, а Бранко, двадесетдеветогодишњи сиромашни студент на безнадежном лечењу од туберкулозе у Бечу, имао је још толико снаге и песничког полета да Мину “издигне” међу звезде у песми која почиње стихом “Певам дању, певам ноћу”.

Мина (Вилхелмина) била је четири године млађа од Бранка. Рођена је 1828. године у Бечу као седмо од укупно тринаесторо деце Вука Стефановића Караџића и његове супруге, Немице Ане Марије Краус. Само Мина и њен брат Димитрије наџивели су свог оца.

Није Вилхелмина била само кћерка великог реформатора српског језика. Минку, како ју је Вук одмиља ословљавао, красили су добро образовање, васпитање и многи таленти. Бавила се сликањем, музиком и књижевношћу, одлично је знала француски, италијански, енглески, руски, српски и свој матерњи, немачки језик.

Преводила је српске народне песме, приповетке и пословице и била је од велике помоћи свом презаузетом оцу. На немачки језик превела је књигу “Српске народне приповјетке”. Познат је и њен превод приповедака и пословица на немачки језик са предговором Јакоба Грима из 1854. године. Писала је и песме на немачком језику. Истакла се и у сликарству, начинивши педесетак радова, углавном портрета, цртежа кредом, акварела и слика са религиозним мотивима.

— Поред многих талената, красила ју је и изузетна лепота, баш као што је и Бранко био леп, али не на сладуњав начин – забележио је сремскокарловачки књижевник Ненад Грујичић у својој књизи “Бранко, песник младости.”

Грујичић наставља прецизан опис Бранкове спољашњости: био је снажна момчина, пун живота, енергичан, куражан, необично радознао, понекад распојасан, девојкама мио и образован, волео је да плива и сунча се, те је и друге нагонио да вежбају с њим гимнастику.

О узајамним симпатијама Мине и Бранка понајвише сведоче његови стихови “Певам дању, певам ноћу”. У својим сећањима Мина открива како је на Бадњи дан 1849. године настала ова Бранкова песма, коју је век и по доцније, својим непоновљивим гласом у вечне хитове уврстио Здравко Чолић.

Мина је записала: “На тај дан, Вук је гостио своје званице, а и пријатеље, а један од тијех донио је мени на дар књижицу – споменицу. Ја заредих да ми сваки од гостију што у њу упише, па дођох и на Бранка. Док се окренух, већ је написао: “Певам дању, певам ноћу / певам селе што год ‘оћу / а и што ‘оћу то и могу, само једно још не могу / да запевам гласовито, гласовито, силовито / да те дигнем са земљице, да те метнем међ’ звездице…”

Бранкову песму Мина је одушевљено и нежно прокоментарисала речима да су ти стихови “мирисав јутарњи цвијетак”, а на другом месту за песника каже да је “ђеније”. И из Бранкових писама Ђури Даничићу 1848. године разазнаје се да песнику није на срце лако пала вест да се Вук спрема у Трст и да ће с њим путовати Мина и руски лекар Огњев, који је више по вољи био оцу него његовој кћери.

“Ако не лажем, ово ће бити Минин муж. Кажу да је и њега Бог створио, може бити душу, али тело…” вајкао се млади песник. После његове смрти 18. јуна 1953. године у Бечу, наступила је тишина о Бранку, која је трајала 24 године. Тек 1877. године, на позив Стевана В. Поповића, уредника илустрованог календара “Орао”, Мина је написала своје успомене које су отвориле прве странице мемоарске литературе о Бранку. У њима је истицала “необични дух и богато срце Бранково”, али се детаљно посветила и опису његовог изгледа. Из њених записа сазнаје се да је био нешто виши од средњега раста, тела витког, а држања поноситог. На жилавом, лети и зими “разголитаном врату сјеђаше глава дивна кроја”, очи су му имале необичан сјај, а зуби здрави и необично бели. Коса густа, отвореномрка и дуга, падала му је до рамена.

— Минине успомене биле су подстрек многима да оживе сећања на рано угаслог песника, па је Миша Димитријевић 1887. године у листу “Браник” написао да је заиста чудновато колико се мало о Бранку знало – вели Грујичић.

Поједини историчари књижевности и Бранкови биографи тврде да је песник годинама гајио велике симпатије и љубав према Вуковој кћерци, али да није желео да јој то призна, што из превеликог респекта према њеном оцу, што због своје опаке и у то време неизлечиве туберкулозе, која је почела да скрнави његово тело и дух, некако баш у време познанства са Мином.

Већ и ови детаљи, као и стихови које је оставио у Мининој споменици, довољни су да разбуктавају машту како негдашњих, тако и данашњих поклоника песништва.

НЕСРЕЋНА СУДБА

Несреће су обележиле Минин живот. Веридба са руским лекаром раскинута је у њеној 19. години, а када је Бранко издахнуо у бечкој болници, имала је 25 лета. У 30. години у Београду удала се за братанца кнегиње Љубице, професора Београдског лицеја Алексу Вукомановића, чије ће презиме, уз очево, носити до краја живота. Годину после венчања, родила је сина Јанка, велику радост Вукову, али супруг јој убрзо умире. Бежећи од туге, вратила се са сином у Беч, где јој само неколико година касније умиру родитељи, а потом и брат.

ВУК УЗДРЖАН У НАКЛОНОСТИ

Бранко је у Вука безмерно веровао, али не и Вук у њега – каже Грујичић и наводи пример како је млади и правдољубиви песник био до краја одан Вуковој борби за народни језик. Осим кратког помена у писмима Јустину Михајловићу (Бранковом рођаку који се интересовао како младић учи у Бечу), готово да нема докуметованих доказа Вукове наклоности према младом песнику. Издваја се зрнце подршке за младог песника у писму Његошу из 1848. године. Вук је владики послао “ексемплар од пјесама Бранка Радичевића” с поруком да се нада како ће га ова књижица врло обрадовати.

ГУБИТАК СИНА

Највећу тугу Мина је доживела 1878. године: њен син Јанко, који се школовао у Русији и био добровољац у руско-турском рату, умро је на Кавказу. Минином смрћу 1894. угашена је лоза Вука Караџића.

Večerwe novosti

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here