ВУЈОВИЋ: Чији смо ми народ?

Поделите:

На првим дефилеима победе у Паризу 14.јула и Лондону 19. јула 1919.године Србија је имала почасно место, као велесила која је неустрашивошћу задивила цео свет.

Да не цитирам већ познате ставове ондашњих званичника и француских генерала који су командовали Источним фронтом, али две изјаве уклопиве у контекст овог осврта отварају многа питања:

„Ако се једног дана буде писала историја овог рата најславнији одељак носиће назив Србија”.

Ово је одајући поштовање једном малом витешком народу рекао Роберт Лизинг у то време шеф дипломатије САД-а.

„Срамота 150 000 српских војника одлучило је рат”, гневно је признао немачки цар Вилхелм.

Та мала Србија у незадрживом јуришу у поробљену отаџбину, незабележеним у историји ратовања срушила је четири царства и убрзала крај рата. Све што се данас догађа ван контекста је тог узвишеног историјског интервала званог “ време бола и поноса”.

Шта се то збило са Србијом и њеним слободарском свешћу?

Колико данас српски народ разапет између духа и трбуха личи на своје претке? Да ли се савремени Срби одричу своје историје?

Прослава у Паризу порука или поука?

Да ли је власт од Бога дата или одавно ђаво коло води на сред земље Србије? Хашим Тачи на челу трпезе Вучић на зачељу?
Шиптари су, кажу упућени, платили да седну тамо где не припадају. Да ли смо без плаћања могли устати и сачувати достојанство лично и народно?

Шта је народ без поноса?

Кренимо редом.

Пре сто година на врхунцу моћи изабрали смо пут или странпутицу. Бога смо заменили масонеријом. Србију Југославијом. Народ становништвом. Отаџбину територијом. Солунци и стари ратници постадоше пасторци земље коју су ослободили.

Обогаљени ратници са испруженом руком по улицама и пред богомољама сакупљаху инвалидски додатак. Припадници Вражје дивизије и осталих казнених јединица аустроугарске састављених од нашег башибозлука из Босне, Хрватске и Словеније који у црно завише Подриње, Мачву и пола Србије стекоше достојанства и унапређења у војсци нове државе.

Војводе – апостоле Великог рата Жућу, Перу, Степу отпратише у пензију. Радомир Путник је се на време преселио у царство вечног благослова.
То би била прва фаза денационализовања српске свести. Друга комунистичка, настала на њеним темељима, била још бруталнија.

Црвени терор осим поратних чистки ликвидација реакције, кулака и класних непријатеља спровео је неколико фаза денационализације народне свести почев од забране слава, црквених обреда, народних свечаности.

Српски комунисти у борби против Бога и отвореном стратегијом убијања Српске православне цркве покушали су да заувек затру вековну везу народа са црквом и Творцем. Највећи непријатељ постала је Српска православна црква у којој су разапињали непослушне епископе и рукополагали подобне владике. Министар унутрашњих послова поп Влада Зечевић, ђавољи прота посебно се истицао у обрачуну са својом сабраћом.

Комунизам, мондијализам, атеизам, транзиција, бежање са села, бела куга и на крају самоубиство или тихо умирање потпуно је небитно.

Европа има алтернативу, али је Србија нема. Можда су Срби једини народ који побеђује у рату поражавајући себе у миру.

in4s.net
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here