ЗАБРАЊЕНА ИСТИНА О САРАЈЕВСКОМ АТЕНТАТУ

Поделите:

РЕЦЕНЗИЈА ИСТОИМЕНЕ КЊИГЕ ИГОРА МАКАРОВА И ДР ИВАНА ПАЈОВИЋА У ИЗДАЊУ ИЗДАВАЧКЕ УКРОНИЈА, БЕОГРАД 2016. ГОДИНЕ

Књига аутора Игора Макарова и др Ивана Пајовића под називом „Забрањена истина о Сарајевском атентату”, издата од стране издавачке куће „Укронија”, чији је уредник издања г-дин Срђан Фуртула, изашла је из штампе у време Сајма књига 2016. године на ком је и изложена.

Ова књига представља специфичну социоисторијску студију  важног историјског догађаја који није представљао само тренутак насртаја на живот једне значајне политичке личности тога доба, већ и праву историјску прекретницу, почетак новог доба и зачетак новог друштвеног устројства света.

Иако наизглед публицистичког карактера, књига даје допринос историјској науци укупношћу сагледавања догађаја и личности везаних за тај чин и још много тога везаног за њега.

О озбиљности приступа теми говори и сам обим књиге. Она се састоји из 604 странице, анотације, предсловља, 17 књижних поглавља, Епилога и Прилога, који је састављен из једног интервјуа Игора Макарова и одломка из поверљиве белешке П. Н. Дурнова императору Николају II. Овај одломак белешке на крају књиге веома је битан, јер готово пророчки говори о будућим догађајима који ће се десити уколико избије међусобни рат највећих европских монархија.

Управо поента књиге се састоји у доказивању да атентат није представљао чин појединаца или изоловане групе завереника, који су своје дело починили из наводно патриотских разлога или идеализма, већ да је део много ширег плана који је кован релативно дуго и у који су уплетени дипломатски представници великих сила, њихове обавештајне службе, тајне завереничке терористичке организације са дугим стажом свога деловања и на крају неформалне силе из сенке, као што су масонерија и финансијске олигархије. Дакле, многе структуре, формалне и неформалне, које су имале план или одређени интерес како би започео светски рат, до тада невиђен у историји људске цивилизације.

Овако структурисани рад на књизи одступа од већине до сада објављених писаних анализа овог догађаја и његових последица, којих је до сада било мноштво, можда на стотине, што у Србији, што широм света. То је један од суштинских значаја који књига даје истраживању Сарајевског атентата.

Гледано по поглављима, књига је структурисана на одличан начин, јер су поглавља као делови књиге готово самостални делови, читалац их може читати одвојено или на прескок, и да на тај начин сазнаје појединости о личностима и догађајима. Упркос томе, сва поглавља књиге су уклопљена у једну нераскидиву целину која служи за извођење одређених закључака.

Поглавља су тако подељена, да углавном прате понашање одређене личности, податке о њој и њене личне ставове. Руководећи се тим концептом, у књизи се извлаче закључци: који су извори и изјаве истините, које не, где се избегава говорити о одређеним догађајима и где се износи апсолутна неистина са одређеним циљем.

Већ у првом поглављу, симболички названом карташком терминологијом „Тројка, шестица, пуб, кец” описана су и повезана прва три степена учесника у атентату, од најнижег до највишег, где се сами припремљени извршиоци називају „тројком и шестицом”, затим њихов физички учитељ, српски официр Војислав Танкосић, човек који их је обучавао употреби оружја — назван „пуб”, и на крају њихов духовни отац, идеолог организације „Млада Босна”, Владимир Гаћиновић — назван „кец”. На овоме се не завршава прича о Гаћиновићу, већ се аутори на ту личност враћају више пута, са ваљаним разлогом.

Друга, трећа и четврта глава књиге су од посебног значаја, јер говоре о пуковнику Артамонову, у то време руском војном аташеу у Београду, за кога се у делу досадашње литературе говори као о човеку који је пуковника Драгутина Димитријевића Аписа наводно подстрекивао на заверу против Франца Фердинанда. Дата су његова лична сећања, део досијеа, изјаве одређених повезаних појединаца, затим подаци о међусобним контактима пуковника Артамонова и Аписа и изводе се одређени закључци. Посебно је значајно да се у књизи први пут на српском језику објављују целокупна сећања пуковника Артамонова.

Пета глава књиге нарочито је значајна, јер говори о једној историјски веома занимљивој личности, која се у тим судбоносним данима нашла управо у близини догађаја, али под веома чудним, ако не и мистериозним околностима. Верховски је наводно упућен из Санкт Петербурга у Београд да истражује стратегију и тактику Српске војске у Балканским ратовима. У питању је тада капетан, а потом и генерал Александар Иванович Верховски, који у врло кратком року, за три године, напредује од капетана до генерала и постаје последњи министар војни Привремене владе Керенског, а не много после тога генерал Црвене армије, и који скончава у Стаљиновим чисткама. Књига се ослања на његов недавно пронађен лични дневник који је он у то време водио у Србији. У књизи се покушава доћи до закључка ко је заправо та личност, какав му је био целокупан животни пут и какву је у то време играо улогу у Србији, тојест да ли је имао одређене задатке или везе са планирањем атентата. Као и у случају сећања пуковника Артамонова, у овој књизи први пут су на српском језику објављени најбитнији делови дневника капетана Верховског, а оба текста упоређена су са недавно пронађеним у САД сећањима Василија Штрандмана, који је наследио преминулог Хартвига на месту царског посланика у Србији. Кроз упоређења ова три лична текста извлаче се веома битни закључци везани за понашање дипломатског кора Царске русије и њену умешаност у Сарајевску заверу. У питању је апсолутно сензационалан материјал.

Шеста глава односи се на необично значајну личност тог времена у Србији, Николаја Хартвига, руског царског посланика при српском двору. Описан је његов животни пут, одлике карактера кроз понашање у служби, например његово прилично често деловање на своју руку у доба када је био царски посланик на двору персијског шаха, а што се у одређеном облику понавља при његовом доласку у Србију на исту дужност. Направљена је веза његовог односа са званичним властима у Србији и представницима незваничних сила, као што је био пуковник Апис, а самим тим и са завером која је кована против Франца Фердинанда.

У осталим поглављима књиге обрађене су личности из виших степена конспирације и завере као што су Мустафа Голубић, Владимир Гаћиновић, Марк (Мордехај) Андрејевич (Абрамович) Натансон, Лав (Лејба) Троцки (Бронштајн), Карл Радек, Андреј Јуљевич Фејт, затим необична мисија доктора Казимировића.

Тринаеста глава посвећена је члану Археолошког друштва из Петрограда, Тривдар-Буржинском и његовом „разобличавању” мисије капетана Александра Ивановича Верховског.

Посебна глава посвећена је врло контроверзној личности, Василију Штрандману, некадашњем првом секретару руског посланства у Србији, а каснијем руководиоцу руске емиграције у истој земљи. Повезани је његово деловање у дипломатском свету, затим међу емиграцијом, потом његов однос са Гестапом и сумња у припадност масонерији.

У Епилогу и Прилогу дата су сажета закључна разматрања последица које је атентат изазвао и говори се о контроверзним ставовима историчара везаним за догађај, његове узроке и последице.

У књизи се као један од важних закључака даје истинита чињеница како је после тог такозваног патриотског чина и његових ужасних последица нарочито по Србију, управо та држава као „награду” добила демографску катастрофу и потпуни губитак суверенитета, који је трајао до наших дана. Са крајем Првог светског рата, Србија нестаје као држава и утапа се у Краљевину СХС, потом Краљевину Југославију, затим у СФРЈ, потом у СРЈ, све док практично присилно, после отцепљења Црне Горе, не постаје привидно суверена држава. Овај след догађаја, како се у штиву закључује, започиње управо Сарајевским атентатом.

Фусноте које прате основни текст представљају истинско благо ове књиге за сваког озбиљног истраживача, али и за заинтересованог аматера. Књига има 1130 фуснота које се састоје из релевантних историјских извора, кратких биографија скоро свих значајних личности које се у књизи помињу и извора из дневне и периодичне штампе, српске, али и иностране, пре свега руске, аустријске и немачке.

Илустрације које прате текст нису бројне, јер аутори нису имали намеру да књигу оптерећују фотографијама које су небројено пута виђане и у другим књигама, и уџбеницима, и у штампи. У књизи је укупно шеснаест фотографија, углавном из личног архива недавно преминулог проф. др Руперта Штумера (Dr Rupert Stummer), историјског истраживача и одличног познаваоца дома Хабзбурга из Линца у Аустрији.

Неопходно је рећи и зашто се књига зове управо „Забрањена истина…”. Разлог лежи у чињеници да се ауторски приступило на сасвим другачији начин у односу на многе досадашње методе истраживања ове теме. Сарајевски атентат је истраживан и анализиран у многим земљама Европе и света, али у мноштву тих радова присутне су пре свега предрасуде, углавном националне, али и научне и социјалне. Док су једни аутори случај представљали као дело српског хероизма у име ослобођења народа од окупатора, други су то представљали као акт чистог тероризма, потекао искључиво од српске владе, који је изазвао Светски рат, трећи пак као облик класне борбе, четврти доказују својевољно деловање тајне организације „Црна рука”, а не мало њих су, у име наводне научне коректности, заобилазили узроке и инспираторе, често називајући анализу тога такозваним „теоријама завере”. Заједничко свим тим приступима је то да пренебрегавају постојање чињенице које доказују да завера не започиње са „Црном руком”, српском владом или пуковником Артамоновом, већ има своје инспираторе који се налазе у вишим круговима конспирације, као што је масонерија, вођа терористичке организације „Народна воља”, Марк Натансон, затим Лав Троцки лично, а на крају тајни кругови светске олигархије, светске финансијске елите, која је конспиративним методама покушавала да наруши уравнотежени конзервативни монархистички поредак који је тада постојао у Европи. У прилог томе пише и познати руски научник Андреј Фурсов, који је у књизи цитиран.

Чињенице које се анализирају у књизи вероватно су главни, а можда и једини разлог што су аутори при покушају објављивања књиге имали великих проблема у потрази за издавачем у Србији, који су редом одбијали да штампају дело са оваквом садржином. Исто тако, на блокаду су наилазили и приликом покушаја организација јавних промоција и оглашавања у медијима.

Као закључак може се рећи да ова књига има карактер социоисторијске студије зато што не говори само о догађају, општим узроцима и општим последицама, већ дефинише функционисање и међусобне односе државних структура и институција, дипломатије, обавештајних служби, тајних друштава и разних идеолога — свих оних који су градили функционисање тадашњег друштва и света у целини.

Књига ће без сумње изазвати интересовање и задовољство како стручне јавности, тако и шире читалачке публике, а без сумње изазваће нове полемике, које су и до сада постојале међу многобројним неистомишљеницима везаним за ову тему. То је додатни квалитет овог дела, јер компетентне, релевантне, на истинитим подацима засноване полемике воде стварању укупне слике која у крајњем исходу може довести до непристрасно утврђене истине.

АНТОН ВАСИЉЕВ, руски књижевник

Поделите:

1 коментар

  1. Правилно. Поред овог истраживања постоји и еврејска историја тих догађаја из њиховог угла. Битно се разликује. Они кажу да су успели закулисним играма а туђим рукама срушити 4 велике неконтролисане империје (германску, аустијскоугарску, руску и османску).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here