ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА БЕОГРАДСKЕ ПРОСТИТУЦИЈЕ: Где су се некада налазили најпознатији бордели престонице

Поделите:

Kакав ли је то само призор био?! Сваке недеље, уторком и петком група девојака под пуном вечерњом опремом, са много шминке, коврџаним или испегланим косама, под пратњом жандара, шета улицама Београда не обазирући се на погрдне повике и добацивања “узорних жена“. Оне су проститутке и иду на редовни лекарски преглед!

Први писани записи о проституцији датирају из времена 4.000 година пре Христа (не каже се џабе да је то “занат најстарији”). Најстарија јавна кућа о којој су сачувани подаци била је у граду Уруку у Сумерији.

Србија по овом питању вероватно није заостајала за светом. Ствар је у томе што код нас нису остали никакави писани трагови. Ипак, ако се зна колико су често овим крајевима пролазиле војске, онда ни “пратиље логора” нису могле бити далеко.

Иако су се касније, почетком 20. века, осамостаљивале и својим занатом зарађивале више, ниједна од њих није оставила траг у литератури, међу уметницима, баш као ни њихове муштерије иако се верује да је међу њима било и најзнаменитијих Срба.

“Црвени фењери” у Земуну
Први писани трагови о проституцији у Београду потичу из XИX века. “Црвени фењери” најпре су се упалили у непосредном суседству престоног града – у Земуну у Улици Рибарској. Kад су се преселили у Београд засветлели су на Дорћолу у Видинској и у Улици Цара Душана, а затим и у другим варошким квартовима.

Бордела је највише било у Савамали. Данашња галерија “Манакова кућа” била је једна од првих београдских харема и познато легло куртизана, а из полицијских извештаја о рацијама се види да је проститутки било и на Врачару, у Теразијском кварту и, злогласној, Јатаганмали.

Они који су хтели да прођу јефтиније, “продавачице љубави” тражили су где и данас – испод Зеленог Венца и близу такозваног “Пициног парка” код Економског факултета.

Kод лекара два пута недељно
Став државе према проституцији у Србији није се мењао вековима – она је била илегална, а девојке које су се њоме бавиле биле су кажњаване и протериване. Ипак, слично као и у свету, “занат најстарији” ништа није могло искоренити.

Једина разлика била је у томе што је он у Паризу и Бечу имао романтичарски, скоро мистични ореол, па су куртазине сматране музама уметника, док се у Србији везивао за извештаје о епидемијама трипера, гонореје и сифилиса.

Средином XИX века, власти су покушале да нешто промене легализујући појаву. Из тог периода потиче и поменута “фешта” са почетка текста јер су проститутке биле дужне да два пута недељно одлазе на лекарске прегледе.

Министар “внутрених дела” је 10. децембра 1871. године, под бројем 10072, по Kњажевини разаслао распис “јавни рад блуда и блудионица“. Тада је у Београду почео да ради први бордел (куплерај) убрзо у народу прозван “завод за љубав”. Писало се и о ексклузивним куртизанама које су из аустрогарских земаља долазиле на двонедељно “гостовање” у Београд.

Црвене фењере, бар званично, угасио је генерал Живковић 1929. у време Шестојануарске диктатуре. Део јавности који су чиниле муштерије ових дама се бунио, а било је и оних који су мислили да је увођење овог “заната” у законске воде добра идеја којом се може избећи ширење заразних болести.

Поновна легализација је нарочито била близу током 1935. када је у Београду избила страшна епидемију трипера и гонореје од којих су, заражена заједничким рубљем и санитаријама, обољевала чак и деца.

На крају, ови захтеви ипак нису добили позитиван одговор, а тако је остало све до данас.

 

Историјски забавник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here