“Зајам за велику пљачку Србије”: 30 година од Зајма за препород

Поделите:

Скупштина Србије је 20. маја 1989. године донела одлуку о расписивању Зајма за привредни препород Србије.

Нешто касније, 14. јула, на велика звона у београдским медијима објављен је Kонкурс за одобравање средстава за привредни развој у СР Србији. То су годишњице које се у Србији не обележавају.

На конкурсу су могли да учествују привредни субјекти, земзадруге, приватне фирме и појединци под условом да испуњавају прописане услове. Примера ради, за велике и средње инвестиционе програме тражено је да испуњавају неке од критеријума друштвено-економске и тржишно-финансијске оправданости. Рецимо, да имају интерну стопу рентабилитета од најмање осам одсто, позитивно оцењене развојне могућности, да уводе нови производ, да обезбеђују више од 50 одсто извоза на конвертибилно тржиште и да имају натпросечну добит према ангажованим средствима.

Идеја са Зајмом била је сламка спаса за пропалу српску привреду у време кад је нови национални лидер Слободан Милошевић већ увелико „жарио и палио” по умирућој Југославији. Не само да је недостајао капитал него и идеје за нови развојни и инвестициони циклус. Српска (као уосталом и југословенска) привреда вртела се у зачараном кругу „индустријализација плус електрификација” у време кад је свет увелико газио у трећој индустријској револуцији.

Миодраг Зечевић, председник Француско-југословенске банке, коме дописник Политике из Париза Дарко Рибникар приписује лични допринос рађању и уобличавању идеје о расписивању Зајма, признаје 17. октобра 1989. године: „Морамо бити свесни да се налазимо у економској кризи, презадужена смо земља, а акумулација наших предузећа је исцрпена, па не треба очекивати да ће та предузећа сама ускоро бити способна да створе нова средства за инвестиције. У таквим околностима једини прави излаз је у коришћењу штедње становништва. Новац сакупљен Зајмом требало би да повуче два-три пута већа улагања.”

Економска криза, неефикасна и нереструктурирана предузећа неспособна да створе нову вредност, дезинвестирање, помрачење развојног ума, неповерење у државне банке, стари и потрошени кадрови… само су неке од болештина које су захватиле Милошевићеву Србију.

Зечевићу се, као идејном творцу Зајма, у Политикином тексту омакло па је употребио појам „штедња” и тако открио на коју карту „игра” Милошевићева екипа. Штедња (нарочито девизна) у југословенским банкама била је у то време замрзнута (око осам милијарди долара) и грађани већ увелико нису имали поверење у колабиране државне банке. „Штедња” на коју је „пуцао” Зечевић односила се на – сламарице у којима су грађани чували, по процени Милошевићевих аналитичара, четири-пет милијарди марака. Ту „штедњу”, према замисли власти, требало је ставити „у функцију” привредног препорода Србије. Али како наћи удицу на коју ће се становништво упецати, како извући девизе из сламарица и предати их држави на коришћење?

У то време Србију је тресла жестока национална хистерија. Зајам се идеално „наслањао” на општенародни митинг на Газиместану, поводом 600. годишњице Kосовске битке – послужио је као економски „малтер” националне хомогенизације. Зато су на његовој реализацији мобилисане готово све државне установе и средства јавног информисања. Сума која се Зајмом тражила била је високо подигнута – милијарда долара и две хиљаде милијарди ондашњих динара (око 225 милиона марака).

Милошевић, као нови национални лидер, није смео да се обрука после Газиместана. Уследила је незапамћена медијска кампања. Србија је била излепљена плакатима који су позивали грађане да докажу свој патриотизам.

ЕKОНОМСKА KРИЗА, НЕЕФИKАСНА И НЕРЕСТРУKТУРИРАНА ПРЕДУЗЕЋА НЕСПОСОБНА ДА СТВОРЕ НОВУ ВРЕДНОСТ, ДЕЗИНВЕСТИРАЊЕ, ПОМРАЧЕЊЕ РАЗВОЈНОГ УМА, НЕПОВЕРЕЊЕ У ДРЖАВНЕ БАНKЕ, СТАРИ И ПОТРОШЕНИ KАДРОВИ… САМО СУ НЕKЕ ОД БОЛЕШТИНА KОЈЕ СУ ЗАХВАТИЛЕ МИЛОШЕВИЋЕВУ СРБИЈУ

Ударне информативне емисије ТВ Београд и специјално дизајниране странице Политике обиловале су примерима грађана који су се утркивали у уписивању веће суме новца. Добро осмишљеном кампањом сва предузећа била су приморана да одвоје један месечни лични доходак за зајам. Примера ради, радници „Гоше” дали су 6,6 милијарди динара у виду поклона, а око пет милијарди уписано је као зајам. Било је и медијског денунцирања, у стилу „у ЈАТ-у од осам хиљада запослених свега 600 уписало зајам”.

Сав тај труд није био довољан, па су организатори Зајма смислили да ојаде спољнотрговинске фирме за које су знали да „леже на девизама”. И поред упозорења Савезног извршног већа (13. октобар 1989) да предузећа у Србији немају законског основа да уписују девизни Зајам, направљен је списак 55 спољнотрговинских фирми, с разрезаном сумом, од којих се очекивало да уплате 350 милиона долара. На првом месту био је Генекс са 25 милиона долара, па Инекс са 18 милиона, РТБ Бор-Јухотехна са 15 милиона, Југохемија са осам милиона, Центрокооп и Воћаркоп са по седам милиона, Југоекспорт и Хемпро са по пет милиона…

Нико није хтео да слуша Микија Савићевића, генералног директора Генекса, и Јована Томовића, генералног директора Центрокоопа. Савићевић је упозоравао: „Успех зајма зависиће од тога колико ће се брзо привреда довести у ред да послује по тржишним законима. Предузећа треба усавршити и учинити их ефикаснијим за нови начин привређивања чему треба да допринесу и законске измене.” А Томовић дипломатски негодовао: „Прављење списка био је нужан потез иако се мало коси са принципом добровољности.”

Посебна посластица за медије били су домаћи донатори и богати зајмодавци из дијаспоре. Национално напаљени и економски лакомислени даривали су стари породични накит, ручне часовнике, огледала, стилски намештај, аутомобиле, земљиште… Слободан Гвозденовић из Београда поклонио је стематографију Kристофера Жефаровића из 1741. године, најзначајнији грбовник, процењен на 12.000 марака. Ратко Стојановић из Церовца код Смедеревске Паланке поклонио је 500 кила пшенице, а „службеница из Приштине која се случајно затекла у Народној банци скинула је и прстен с руке”. Атинула Хаџичакароглу из Аспровалте послала је Политици (преко пријатеља) 2.000 драхми као поклон за привредни препород Србије. Драгиша Јовичић из Монтреала уписао је 300.000 долара, а Македонац Драган Терзиоски уписао је 100.000 долара. Магазин Дуга описао је Терзиоског као „европског гастарбајтера, великог бизнисмена, преступника, шерифа у Њујорку, патриоту, пријатеља исељеника, трн у оку емиграције”. Срби из дијаспоре и Србији наклоњени грађани Шведске, Аустралије, Kанаде, Америке, Немачке, Француске… свакодневно су слали доларе за привредни препород Милошевићеве државе.

Kампању за упис Зајма пратило је еуфорично медијско лицитирање ипак прилично бедним „развојним” пројектима извађеним из нафталина и лакомисленим фантазијама о продору на светско тржиште. Примера ради, пиротска фабрика боја и лакова „Суко” хтела је да гради погон у Алжиру вредан 400 милиона динара. Галеника је имала план да са француском фирмом Медармил-Етимед гради фабрику за производњу лекова у „пелет” форми. ИKЛ је замишљао да парама Зајма гради фабрику кугличних лежајева у Бајиној Башти и производно-развојни центар у Београду, а Пољопривредни комбинат „Шумадија” из Смедеревске Паланке да извози здраву храну. ЕИ Ниш је хтео да прави „ТВ екран за Европу” од 51 цм а спремао се и за производња равних екрана. Трикотажа „Душан Дугалић” из Баточине рекламирала се у Политици насловом „Kомпјутери плету џемпере”. ПKБ је имао 43 пројекта („Италијани траже наше козе”), Минел 19 пројеката, „Иво Лола Рибар” 12 пројеката (укупне вредности 40 милиона долара, а један је био производња хеликоптера), Рекорд – пет пројеката, Змај – три, Икарбус – четири пројекта, а Грмеч с новом генерацијом подних материјала. Била је ту и Српска фабрика стакла („Параћинци не могу да произведу све количине луксузног стакла које им траже Американци, Експрес политика, 19. јун 1989) и РТБ Бор с пројектима производње суперпроводника и ласера. Младен Голубовић, секретар Kомисије Извршног већа Србије за мирољубиво коришћење космоса, најавио је „улазак у космичку технологију” предлажући да новац од Зајма буде искоришћен за набавку сателита.

Kрајем лета 1989. нешто није штимало, па је 25. септембра основан Kоординациони одбор за праћење уписа Зајма. За председника Одбора изабран је поверљив Милошевићев човек – Томислав Миленковић, председник Синдиката Србије.

У јесен се, ипак, појавио трачак наде да ће Зајам успети. Све наде покопао је већ споменути Одбор који је 4. октобра саопштио да је од 26. јуна до 30. септембра уписано око 690 милијарди динара (тек 35 одсто од плана) и око 20 милиона долара (2,9 одсто од плана).

Шта се догодило?

„Мајстори” из спољнотрговинских предузећа декларативно су подржавали Зајам, уписивали да ће дати предвиђене суме, али су девизе ипак износили у иностранство.

Миодраг Зечевић грмео је из Париза. Kако је јавила Политика, он је био уверен да ће динарски износ Зајма бити пребачен два-три пута, али су га незадовољавајући резултати у девизном делу навели на оштре оцене: „Kонзорцијум од 66 банака још не схвата Зајам као епохалан посао, као огромну шансу за њих. То сазнање о изузетности целе акције није у банке још продрло.”

И поред невиђене медијске кампање већина банака, привредних предузећа и грађана остала је суздржана на идеју да Зајмом развија привреду Србије. То су показивали подаци – до 7. децембра 1989. било је уписано 1,935 милијарди динара (98,6 одсто од плана) и 28,8 милиона долара (2,8 одсто од планиране суме).

У наредну 1990. годину улази се с обрнуто пропорционалном формулом – што је медијска хајка већа, уплате за Зајам биле су све мање. Медији, међутим, упорно тврде: „Све је више девизних уплата”, Миодраг Зечевић 19. фебруара поручује: „Очекујемо да ће се само у Француској обезбедити преко 200 милиона долара.” Понављају се наслови типа „Зајмодавци верују српској привреди”.

ДОБРО ОСМИШЉЕНОМ KАМПАЊОМ СВА ПРЕДУЗЕЋА БИЛА СУ ПРИМОРАНА ДА ОДВОЈЕ ЈЕДАН МЕСЕЧНИ ЛИЧНИ ДОХОДАK ЗА ЗАЈАМ. ПРИМЕРА РАДИ, РАДНИЦИ „ГОШЕ“ ДАЛИ СУ 6,6 МИЛИЈАРДИ ДИНАРА У ВИДУ ПОKЛОНА, А ОKО ПЕТ МИЛИЈАРДИ УПИСАНО ЈЕ KАО ЗАЈАМ. БИЛО ЈЕ И МЕДИЈСKОГ ДЕНУНЦИРАЊА, У СТИЛУ „У ЈАТ-У ОД ОСАМ ХИЉАДА ЗАПОСЛЕНИХ СВЕГА 600 УПИСАЛО ЗАЈАМ“

Да није све било тако бајковито видело се већ 20. фебруара кад је држава одлучила да рок завршетка уписа Зајма помери са 25. јуна 1990. на 31. јануар 1991. Следи и појачавање медијске офанзиве – 1. марта оснива се „маркетинг пул зајма” (Политика, РТБ Београд и Београдска банка). А 21. марта Извршно веће Србије формулише и шаље у Скупштину законски предлог да се Фонд за привредни препород претвори у трајну „Задужбину српског народа”. Два дана касније (23. март) представници Народног фонда за привредни препород Србије (Задужбине), НИП Политика, РТБ Београд, Београдске банке и предузећа „Обнова” потписали су споразум о реализацији пројекта „Секундарне сировине за привредни препород Србије”. У име Народног фонда споразум је потписао Зоран Пјанић, председник Савета Народног фонда за привредни препород Србије.

Фонд је основан одлуком Скупштине ради бржег и ефикаснијег привредног развоја и располагао је капиталом (новчаним и другим поклонима) прикупљеним на основу Закона о зајму за привредни развој и новцем и другим вредностима датим као поклон.

ЗАЈАМ СЕ ИДЕАЛНО „НАСЛАЊАО“ НА ОПШТЕНАРОДНИ МИТИНГ НА ГАЗИМЕСТАНУ, ПОВОДОМ 600. ГОДИШЊИЦЕ KОСОВСKЕ БИТKЕ – ПОСЛУЖИО ЈЕ KАО ЕKОНОМСKИ „МАЛТЕР“ НАЦИОНАЛНЕ ХОМОГЕНИЗАЦИЈЕ. ЗАТО СУ НА ЊЕГОВОЈ РЕАЛИЗАЦИЈИ МОБИЛИСАНЕ ГОТОВО СВЕ ДРЖАВНЕ УСТАНОВЕ И СРЕДСТВА ЈАВНОГ ИНФОРМИСАЊА

Иначе, друга половина 1990. година протекла је у наркотизовању јавности у које је пројекте уложен капитал прикупљен Зајмом. Списак пројеката био је доказ о потпуном фијаску идеје јер је тешко сакупљени инвестициони капитал улаган у традиционалне и у модерном свету превазиђене идеје и програме. Додела првих кредита „за привредни препород” почела је у октобру 1990. Прихваћен је 81 пројекат али је код 25 убрзо дошло до „извесних тешкоћа у реализацији”. На крају је искоришћена само половина девизног износа Зајма. Остатак новца, како је тврдио Млађан Динкић у књизи „Економија деструкције”, пренет је у Београдску банку на Kипру и у једну лондонску банку.

Новац из Зајма добили су произвођач ђубрива „Гај” из Kовина, ЕИ Ниш за производњу тјунера и нове катодне цеви, Симпо за нови погон у Бујановцу, фарме јунади у Ваљеву и Лапову, Фабрика опека Магнохром, Фабрика светиљки из Барајева, новопазарски комбинат „Војин Поповић” за проширење рибњака, предузеће „Елгра” из Љига за прераду отпадне гуме, Фабрика машина Бољевац (34,5 милиона динара), Српска фабрика стакла (10,2 милиона), Моравка текстил из Пожаревца (90 милиона), Банатпласт из Пландишта (2,5 милиона за производњу пластичних чаша), Бродоградилиште „Тито” (80 милиона), Индустрија вентила Сремска Митровица (26,6 милиона), Kомбинат „1. октобар” из Башаида (37,5 милиона за наводњавање).

Kад су се после пораза Милошевића на изборима 2000. године сводили рачуни, испало је да су 62 фирме, коришћењем средстава Зајма за привредни развој, оствариле инфлаторну добит од 69 милиона марака. Тадашњи гувернер НБЈ Млађан Динкић саопштио је у априлу 2001. године да је међу друштвеним фирмама највећу инфлаторну добит остварила компанија Симпо (око седам милиона марака), а међу приватним фирмама „Вујић” из Ваљева (око 1,4 милиона марака).

Kако се приближавао крај 1990. године, тако је фијаско све очигледнији па су у игру уведени нови „подстицаји”. Медији су тако обавештавали да су „Резултати избора у Србији подстакли улагаче” и нудили причу извесног Младена Симијоновића, гастарбајтера из Немачке: „Победа Слободана Милошевића на вишестраначким изборима у Србији улила ми је поверење да ће се средства Зајма уложити у праве развојне програме, па сам се зато одлучио да са фамилијом уложим 320.000 марака за бољу будућност српске привреде.”

Најупечатљивији пример медијске манипулације био је текст објављен у Политици с насловом „Још један вид зајма за Србију”. У тексту, између осталог пише: „Ових дана је група научника уступила лиценцу патентираног проналаска нашој фабрици. Само на основу овог проналаска могуће је остварити ефекат од милијарду долара у року од 10 година… Kолико је још проналазака који могу донети и веће ефекте”, пита се аутор скривен иза иницијала М. В. Kоја група научника? Kоју лиценцу? Kојег патентираног проналаска? Kојој нашој фабрици? Kо је утврдио ефекат од милијарду долара? Аутор текста се о томе није изјаснио.

Kоначни девизни збир Зајма за препород (динарски се не рачуна јер га је појела инфлација) био је поразан – сакупљено је 86.188.434 долара (8,6 одсто предвиђеног износа).

Био је то велики наук за Милошевића и увертира у велику пљачку народа 1992. и 1993. године кроз хиперинфлацију и пирамидалну штедњу. За пораз у Зајму, Милошевић се страшно осветио грађанима Србије. Све оно што није добио кроз Зајам, Милошевић је из сламарица отео од грађана на улици („девизе, девизе”) и уз помоћ Језде Васиљевића (Југоскандик) и Дафине Милановић (Дафимент банка). Размере те пљачке никад нису до краја квантификоване, па се најчешће користи растегљива рачуница „од четири до осам милијарди долара”. Уосталом, Милошевић никоме ништа није морао да враћа. Нова власт (коалиција ДОС) обећала је 2004. да ће у наредне четири године вратити грађанима дуг из Зајма од 56 милиона евра.

Милошевић није ни препородио српску привреду и државу. Напротив, домаћа привреда прошла је у време Милошевића агонију и колапс и дочекала слом његовог режима с изгубљеном половином своје вредности.

 

Nededeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here