Жан-Пол Блед: Запад још није схватио да Срби неће ултиматуме

Поделите:

Професор и члан САНУ Жан-Пол Блед у интервјуу за “Новости”: У Београду сам био док су бомбе падале и дивио се вашем народу

ЧИНИ ми се да су се духови смирили, да је, на одређени начин, у односима са Србијом, чак, старо пријатељство у Француској поново освојило терен.

Тако, у разговору за “Новости”, тренутне односе између два народа оцењује историчар, професор емеритус са Сорбоне и инострани члан Српске академије наука и уметности Жан-Пол Блед. Професор Блед истакнути је стручњак за друштвену и политичку историју Немачке и аутор многобројних значајних дела.

* У марту је 20 година од бомбардовања Србије, тада сте били у Београду. Каква вам је слика остала у памћењу?

– Дошао сам тада у Београд у академској делегацији са троје Британаца. Урадио сам то из солидарности са српским народом. Ишли смо преко Темишвара, а требало је да одседнемо у “Паласу”, где сам и раније долазио на колоквијуме, али су нам променили хотел у последњем тренутку. Остали смо три дана, док су бомбе падале наоколо. Осетио сам тада јако национално јединство, и то ми је остало као најупечатљивији моменат из тог доба.

* Како, као историчар, гледате на преговоре у Рамбујеу и Клеберу, који су баш у ово време били увод у бомбардовање?

– Били су засновани на непознавању историје, јер нас историја учи да Срби не пристају на ултиматуме. Видело се то и 1914, и 1941, а онда, ето, и 1999. То указује на шири феномен, да су наше политичке елите умногоме изгубиле осећај за историју, што објашњава и многе друге ствари.

* Да ли је Хашки трибунал успео да искриви историју, или је то био неуспео покушај?

– Тај трибунал је умногоме држао једну страну. Али, ако смо тога постали свесни, значи да баш и није успео у свом подухвату. Био је то пуцањ влажним барутом и окренуо се против те институције, за коју јавност није стекла утисак да је објективна.

 Дик Марти, Карла дел Понте и многи други, указују да процеси против лидера са Косова тапкају у месту. Како је то могуће у 21. веку?

– Постоје снаге које се противе да објективна слика о догађајима на Косову угледа светло дана. Интереси неких, на чијој страни је сила, и који имају средстава да реагују “испод руке” су, на пример, да нестану неки сведоци. Нажалост, та појава није страна у историји. Напротив.

* Председник Француске Емануел Макрон ће ускоро доћи у Србију. Шта очекујете од ове посете?

– Она је, сама по себи, веома важан догађај. Биће то први долазак једног француског председника још од Жака Ширака 2001. Прошло је 18 дугих година. Њен циљ је да допринесе нормализацији односа између Француске и Србије. То ће за логичну, позитивну последицу, имати даљи развој сарадње која се, имајући у виду историјске везе, подразумева. Откако је преузео функцију, Емануел Макрон има жељу да динамизира спољну политику Француске, у општем смислу. С тим у вези, односи са Србијом су од великог значаја, јер је она незаобилазан партнер на Балкану.

* Хоћемо ли се икада приближити нивоу на коме смо некада били у односима између Србије и Француске?

– Ситуација више није иста као двадесетих или тридесетих година прошлог века. Међународни контекст је различит. Али, међу обичним светом постоји приврженост, што је оснажила и стогодишњица заједничке победе у Првом светском рату и изузетних француско-српских односа из тог периода.

* То се, ипак, није видело пријемом председника Србије у Паризу?

– Била је то велика непромишљеност протокола. Није председник Француске лично одређивао где ће ко да буде распоређен. Не верујем, у принципу, много у теорије завере. Пре ће бити да је то грешка служби која је веома за жаљење. Али, не верујем да у томе треба имати задње мисли из политичког угла. Теорије завере у друштву, у општем смислу, резултат су пораста крајње деснице.

* Десница, ипак, незадрживо напредује у целој Европи?

– Неки то зову популизмом, ја то зовем демагогијом. Није то само француски феномен, сусрећемо га у ово време у целој Европи, и у свету, уопште. Показује код једног доброг дела становништва неповерење према власти и елитама. Такође, и према Бриселу. Од тога пре свега просперира крајња десница, али у мањем обиму и екстремна левица. Ствара се утисак да елита презире народ. То, међутим, не осликава реалност у потпуности. Реч је о крајње поједностављеном гледању на ствари. Свакако да постоји део популације који пролази кроз тешкоће, који се осећа напуштеним у еволуцији савременог света и који је пријемчив за ову врсту порука. Такви покрети играју на карту страха, незнања и систематски понављају исте аргументе. Нисам сигуран да су патње обичног света данас веће него раније. У Француској, рецимо, имамо ниво социјалне заштите који је најразвијенији у Европи. Французи имају обичај да очекују од државе да им реши проблеме, али данас живимо у либералном свету. Решење за добар део проблема више није у рукама државе.

* Је ли, онда, у рукама “жутих прслука”?

– Немам превише симпатија према њима. Протести су сасвим легитимни у правној држави. Али, у потпуности се противим насиљу. Генерал Де Гол, који за мене представља референцу, рекао је 1968. године: “Реформа да, хаос не.”

* Треба ли, онда, да се нешто мења на светском нивоу?

– Сваки систем има своје недостатке. Генерал Де Гол је размишљао о већем учешћу запослених у управљању предузећима, али није имао времена да реализује тај пројекат. Данас вероватно постоји пореба за тим, али треба пронаћи на који начин. Свакако треба извршити побољшања, либерални свет није идеалан, али бољи још нисмо пронашли, да парафразирам Черчила.

* Је ли Француска и даље у рату против исламског тероризма?

– Недавни атентат у Стразбуру је потврда за то. Опасност је, вероватно, данас мања него пре неколико година, али треба бити веома опрезан. Тероростичке групе немају више капацитет да организују атентате који се приремају месецима, какве смо, на пример, видели у Паризу 2015. године. Али, и даље постоје тзв. успавани нападачи. Један такав терориста изазвао је огроман број жртава у Ници. Опасност је променила облик, али није нестала.

* Рекли сте да без Русије не може да се победи исламски тероризам. Је ли ситуација у Сирији пример за то?

– Без сваке сумње, на том плану интервенција Русије је имала позитиван ефекат. Друго је питање да ли то и дефинитивно решава сиријски проблем.

* Може ли ЕУ да са Русијом има партнерски однос?

– Партнерство је можда прејака реч, али је свакако неопходно да односи буду опуштенији. За то обе стране треба да учине напор.

* По чему ће Доналд Трамп остати упамћен у историји?

– Као непредвидив председник, који ствара пометњу у односима са америчким савезницима. Недостатак искуства у политици није довољан да објасни цео проблем. Води максималистичку политику, с Америком пре свега, а конкретни примери показују да је то више од слогана.

* Ускоро ће се поново срести с председником Северне Кореје Ким Џонг Уном?

– Сусрет сам по себи није лоша ствар, али проблем се не решава само на релацији Вашингтон – – Пјонгјанг. Ту су и други актери, као што су Кина и Јужна Кореја. И Русија, вероватно.

* Да ли после свега и даље верујете да неће бити новог светског рата?

– Од суштинског значаја за одговор на ово питање је непредвидивост реакција Доналда Трампа. Он јесте моћан, али, ипак, и у томе постоје лимити. Пентагон, али и конгрес, када се ради о спољној политици, а такође и амерички грађани, доста су суздржани. Зато бих рекао да до тог рата ипак неће доћи.

* Шта ће бити с ЕУ?

– Сигурно је да се данас налази у кризи. Нисам еврофанатик, али ипак долазим до закључка да је та институција пожељна. Реформисана, свакако, корисна је и треба је одржати.

* Србија у њој?

– Био би то логичан процес. Ако је Хрватска у ЕУ, онда и Србија на то полаже пуно право.

Novosti

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here