Запад против Европе: Америчка окупациона зона

Поделите:

Кад Стив Бенон долази у Европу да подржи популистичке покрете, он заправо само следи старе америчке политичке традиције

Треба ли да Американци гину за Европу, укључујући и, за америчке појмове, егзотичну Црну Гору, или мале и ратоборне републике на Балтику, и да ли Европљани морају да бране Америку – Аљаску или обале Флориде? Представљају ли земље чланице ЕУ (НАТО-а) уопште респектабилне војне савезнике? „Европска унија“, примећује војни аналитичар Мирослав Лазански, „безнадежно је војно инфериорна без америчке војне помоћи“, док технолошки војни јаз између САД и ЕУ наставља да расте: „ЕУ на том плану заостаје најмање 25 до 30 година“. Ко, уосталом, прети данашњој Европи и у име чега треба да се воде будући ратови – и ко су прави непријатељи Америке и америчког начина живота?

О „америчкој посвећености одбрани Европе“ пише Хју Вајт, професор стратешких студија на Аустралијском националном универзитету: за разлику од униполарног света, када је америчка доминација била неупитна, данас се „Америка у Европи и на другим местима суочава са снажним конкурентским силама, а њена моћ и богатство су далеко мање супериорни у односу на претходни период“. Хладни рат можда ни данас није завршен, али доба у коме Америка није имала достојне такмаце је неповратно прошло. „Сада Доналд Трамп и његови бирачи сумњају да је одбрана Европе вредна чак и трошкова који одлазе на одржавање америчких снага које се тамо налазе. Колике су, у том случају, шансе да поверују како у име Европљана вреди ући у рат против Русије?“

ГАНГСТЕРИ КАПИТАЛИЗМА
Да ли је Америка 1945. (а потом и 1989, имајући у виду исток континента) заиста ослободила Европу и несебично јој помогла да се подигне из пепела? Или је овде реч о нечем другом: Америка је империја која, попут многих других у људској историји, следи своје прагматичне интересе, усредсређена искључиво на питања доминације, империјалне експанзије, раста и очувања сопствене моћи?

Расправа о америчком разумевању сопствене улоге у свету траје још од времена Америчке револуције и њених „очева оснивача“. Огорчени сукоб „империјалиста“ и „антиимперијалиста“ у САД водио се и почетком XX века, током Шпанско-америчког рата. Типичан амерички „империјалиста“ у то време био је председник Теодор Рузвелт, опседнут ратом и „квалитетима чврстине и мушкости који су неопходни за благостање расе господара“. Супротстављали су му се, међу осталим, Вилијам Џејмс и Марк Твен. Писац Марк Твен је Рузвелта назвао „очигледним лудаком“, „силеџијом“, „хулиганом“ и „месаром“; „председником који уједињује све оно што амерички председник не би требало да буде“ и „највећом несрећом која је задесила земљу после Грађанског рата“.

У поратним годинама, примећује Џексон Лирс у свом приказу књиге Стивена Кинзера о рађању америчке империје, САД су доследно избегавале сваку дебату о америчком империјализму. Проскрибован је и сам термин „империја“. Ипак, „у наредним деценијама америчка империја наставила је да се шири, иако у измењеном облику. Империјалисти су се прогласили за интернационалисте. Директна контрола територија замењена је платизмом у Јужној Америци и Кини, на Карибима и Филипинима…“

Лирс подвлачи да овде више није у питању спровођење Монроове доктрине, која је америчке империјалне амбиције ограничавала на посебну, „западну хемисферу“. Апетити САД су убрзо постали планетарни: „Механизми индиректне политичке контроле чврсто су успостављени на обе хемисфере (западној и источној). Још 1931. године, генерал Смидли Батлер је у осврту на своју дугу каријеру закључио да је био `гангстер капитализма на три континента`“. Тешко је бити јаснији од овог: „Заштита инвестиција у иностранству, упакована у реторику америчке изузетности, интензивирана је након што су Сједињене Државе постале најмоћнија земља на планети после Другог светског рата“.

ФИЗИЧКА И МЕНТАЛНА ОКУПАЦИЈА
Пошто ју је једном „ослободила“, Америка „брани Европу“ на сваки начин, укључујући и војно присуство – стање које је продужено на неодређено време „ширењем НАТО-а на исток“, током 90-тих и касније, упркос (усменом) обећању датом Михаилу Горбачову и совјетском руководству. Већ деценијама, Европа се налази под директном америчком војном окупацијом, премда је реч „окупација“ избачена из политички коректног речника. Притом „механизми индиректне политичке контроле“, о којима говори Џексон Лирс, настављају да се примењују: САД, мање или више отворено, не само да утичу на „изборне процесе“, већ и надзиру европске функционере и, према потреби, организују смене непоћудних. То је, у основи, начин владавине „меке империје“ који називамо „платизмом“: „формална независност, владавина оних домородаца који сарађују с америчким бизнисменима и војне интервенције према потреби“ (С. Кинзер). Афера с прислушкивањем немачке канцеларке одвише је брзо и лако заборављена и гурнута под тепих, као индискреција унутар породице. Немачки публициста Мануел Оксенрајтер говори о том стању двоструке, физичке и менталне окупације, у којем се данас налази Немачка:

Долазак америчких јуришних хеликоптера AH-64 Апач у авио-базу Рамштајн у Немачкој

„Немачка је потпуно под контролом трансатлантистичких лобија. Све званичне политичке партије сматрају да припадају `вредностима западне заједнице` – наравно, без јасне дефиниције шта те `западне вредности` тачно значе. Берлин не делује у интересу Немачке, већ у интересу `вредности западне заједнице`. Немачка политика је ментално окупирана зона. Скоро ниједан политичар из водећих странака не може ни да замисли како би изгледало да, на пример, нисмо чланица НАТО-а. Они чак и не означавају свеопште америчко војно присуство у Немачкој као `окупацију`, већ Американце сматрају `партнерима` и `пријатељима`“.

Два дана пред самит чланица војног савеза, немачка канцеларка позива НАТО да се „рефокусира на одбрану Европе на њеним источним границама“. То је, у суштини, позив да се америчка окупација Европе настави. Пентагон, међутим, разматра могућност повлачења америчких снага из Немачке, а Трамп тврди да је то сасвим могућ корак уколико западни савезници не испуне услове које им диктирају САД. Може ли ова „претња“ бити остварена?

„До сада смо сазнали довољно о начину на који Трамп води спољну политику да бисмо тек тако одбацили његове идеје само зато што се не уклапају у устаљене обрасце америчке спољне политике“, примећује професор Вајт. „Извештаје да је на састанку Г7 прошлог месеца рекао како је НАТО `гори од NAFTA-е` и да његова администрација размишља о повлачењу америчких снага из Европе треба схватити озбиљно. А то значи да се треба озбиљно позабавити питањем које он поставља: Зашто би Америка плаћала одбрану Европе?“

Још прецизније: зашто би Америка, у радикално промењеним геополитичким околностима, уопште „бранила Европу“?

НАТО ЈЕ ТИГАР ОД ПАПИРА
До сада, НАТО је имао улогу „институционалног цемента западне (атлантске) цивилизације“. Он је представљао институционални оквир који је обезбеђивао америчко, не само војно присуство, и штитио америчке интересе у Европи. Прави разлог за формирање НАТО-а, како тврди аналитичар РЕНД корпорејшнБенџамин Шварц, нема никакве везе са „обуздавањем совјетске војне претње“. Стварни разлог је империјална политика коју су у то време спроводиле Сједињене Америчке Државе. Алијанса је образована ради опстанка и процвата Америке, обезбеђивања њених конкретних економских и (гео)политичких интереса, а не у циљу заштите њених западноевропских савезника. Укратко, НАТО је одувек представљао само параван за интересе Сједињених Држава, а његов прави посао био је „осигурање америчких инвестиција и америчке хегемоније“ (Дмитриј Мињин) у Европи.

Услед тога, НАТО остаје само „тигар од папира“, или „америчка војна сила за забаву и ратне игре по провинцијама у Источној Европи… Све те милијарде долара потрошене на униформе, тенкове, авионе, бродове, артиљерију, муницију, гориво и путовања НATO чиновника широм света су потпуни и апсолутни губитак“, констатује Фил Батлер, док о самој војној ефикасности Алијансе најбоље сведоче њени досадашњи ангажмани, укључујући и операције против Југославије 1999. године. На пример, „рат против талибана у Авганистану показао је практичну неизводљивост интегрисаних савезничких војних операција“, примећује Лазански. „И поред свевидећег извиђања бојног поља током 24 сата, крњим снагама Ал Каиде и талибанима успело је да се са више од 100 тенкова извуку из Кандахара поред присутних маринаца…“

Какав је онда смисао даљег опстанка оваквог војног савеза, у условима када САД бележе растући дефицит у трговинској размени са „европским партнерима“, попут Немачке, и када су принуђене да прибегавају заштити сопствене индустрије путем царина? Логика која је важила током Хладног рата, а потом у униполарном свету, била је једноставна: Америка је, путем НАТО-а, чувала своју „лидерску позицију у свету без велике опасности од разорног конфликта“. Али то више није случај.

Банери са НАТО логом испред новог седишта НАТО алијансе у Бриселу, 19. април 2018.

Документи као што је нова америчка Стратегија националне безбедностиупозоравају на појаву нових конкурентских сила и на губитак супериорности америчких оружаних снага. У новим околностима, трошкови одржавања Северноатлантског војног савеза претварају се у лошу инвестицију или у непотребни трошак. О томе, са америчког становишта, говори Патрик Бјукенен: „Док Европа бесплатно користи наше одбрамбене капацитете, ЕУ на нашу штету остварује трговински суфицит од преко стотину милијарди долара годишње. У Трамповим, па и туђим очима, нас искоришћавају, нас магарче богате државе које бранимо, док оне шкртаре на сопственој одбрани…“ Губитак је за Америку, закључује овај аутор, двострук: „Ми шаљемо трупе и плаћамо милијарде за њихову одбрану, док они ограничавају наш приступ њиховим тржиштима и фокусирају се на отимање америчког тржишта од америчких произвођача“. Заиста, уколико је Русија стварна претња, као што сматра немачка канцеларка, зашто европске државе одбијају да повећају издвајања за сопствену одбрану, унутар или изван Северноатлантске алијансе?

МЕРИДИЈАН КОЈИ ОДВАЈА ДОБРО ОД ЗЛА
Да ли су, према томе, интереси Европе и Америке увек и нужно идентични, да ли је између једних и других, како то тврде европске политичке елите, заиста могуће ставити недвосмислен знак једнакости? За њих, Европа је Запад баш као и Америка; она је други важан стуб на коме почива „либерални светски поредак“. Уз једну ограду: Америка је „бољи“ или „напреднији“ Запад од Европе. Управо зато, она има обавезу да предводи и да брани такву Европу (Запад) од претње споља.

За Американце, међутим, „Запад“ има сасвим другачије значење. Обратимо ли се историји, лако ћемо увидети да за Американце Запад није исто што и Европа, односно да је реч о две различите, чак и антагонистичке силе. Појам Запада у Сједињеним Државама јавља се почетком претпрошлог века, а коришћен је како би означио америчку посебност у односу на Европу. О томе још 1994, у есеју под речитим насловом Запад и Европа: две антагонистичке силе, пише италијански историчар, професор Клаудио Финци.

Европске политичке и интелектуалне елите „непрекидно говоре о Европи и Западу као синонимима“, упозорава Финци, „али ако испитамо порекло појма `Запад`, не у очигледном географском, већ у политичком смислу, откривамо нешто веома различито од ове `НАТО поставке`: почетком XIX века у Сједињеним Америчким Државама овај израз је смишљен не да обухвати Европу у ширем, атлантском контексту, већ, напротив, како би се млада америчка држава одвојила од земаља Старог континента“.

У том посебном смислу, појам „Запад“ први употребљава „један од најинтересантнијих америчких председника, Томас Џеферсон“. Већ 1808. године, он тврди да је Америка `одвојена хемисфера`. Године 1812. а још јасније 1820, Џеферсон предлаже меридијан који је „предодређен да заувек одвоји `нашу (америчку) хемисферу` од Европе“. Ова манихејска подела на две различите и непомирљиве хемисфере почива на пуританским представама о „старој постојбини“, насупрот „Новом континенту“, и мотивисана је искључиво моралним разлозима: с једне стране налази се „морално супериорна Америка“ (Запад), на другој у грех и тиранију безнадежно потонула Европа.

Расцеп је суштински и непомирљив. Услед тога, између Запада – САД и било које друге државе на европском тлу не може да постоји стварна једнакост. Како би се заштитила од „европске покварености“, Америка се мора оградити неким непробојним зидом: демократије, морала, слободе, правде и просперитета. „Меридијан“, додаје Финци, „који одваја Запад од Европе, треба да сачува `добро` од `зла` и да укаже на непремостиву супротност, бар док Европа не одустане од својих `настраности` (да ли ће то икад бити могуће?)“.

ЕВРОПА И ЗАПАД НИСУ СИНОНИМИ
Наредни корак је позната декларација председника Монроа од 2. децембра 1823. године, чији је слоган „Америка Американцима“; овом декларацијом се европским силама забрањује да интервенишу у западној-америчкој хемисфери. Подвуцимо да овде није реч о антиколонијалистичкој или антимперијалистичкој доктрини, ни о подели сфера утицаја, већ о пунокрвној афирмацији америчке посебности у односу на „Стари свет“. С тим у вези је и идеја Manifest Destiny: Богом „пројављене судбине“ или „судбинске предодређености“ Америке. Идеја је настала током рата с Мексиком, а приписује се америчком памфлетисти Џону Саливену, према коме Америка има „очигледно и природно право да се шири преко континента, које јој је доделило Провиђење…“. Хегемонија над америчким континентом само је први корак у спровођењу „експеримента слободе“, односно у ширењу америчке хегемоније.

Споменик Томасу Џеферсону (The Jefferson Memorial) у Вашингтону

Овакве формулације, почев од председника Џеферсона, непрекидно се понављају у дипломатским изјавама, у говорима америчких председника и у званичним дипломатским документима Сједињених Држава, и не представљају пуку реторичку конвенционалност ни испразну стилску фигуру већ прецизан израз америчке месијанске улоге у свету. Запад, за америчко поимање, остаје нешто радикално различито од Европе: Америка је царство праведности и „истински светионик слободе“, Европа земља ропства, угњетавања и корупције. Инспирација је првобитно религијска, али постепено ове идеје попримају нови и све више секуларизовани облик. Америка је, подвуцимо, друштво свеопште демократије која нема, нити може имати премца у свету.

„Они који данас користе термине `Европа` и `Запад` као синониме“, закључује Финци, „или као да други обухвата први, усвајајући ову злоупотребу чине озбиљну историјску и политичку грешку. Они који то прихватају, свесно или несвесно усвајају америчку визију света, надајући се да ће се на тај начин Европа у потпуности интегрисати у Запад“.

ЕВРОПСКЕ ПЕРВЕРЗИЈЕ
Према томе, када се Америка уплиће у унутрашњу политику неке суверене земље, то нема исти смисао као када нека друга земља покушава да утиче на политичке прилике у САД. Из ових једноставних премиса произилазе оба, само наизглед различита схватања америчке спољне политике: агресивни интервенционизам, који тежи да преобрази и поправи свет – да уништи „зло“ у свету – као и аутистични изолационизам, који настоји да Америку огради зидом како би је заштитио и спасао (од „перверзија“ које су дубоко урођене Европи).

Другим речима, „било која америчка акција на америчком континенту постаје оправдана у одбрани интереса Сједињених Држава, као што је свака мисија у иностранству мисија `добра` у спасавању света“. Америка има обавезу да се уплиће у суверене ствари било које државе јер тиме извршава своју тобожњу мисију; нешто што је забрањено Европљанима или Азијатима, односно онима који подривају овај „јединствени поредак слободе“. Отуда су, како закључује Клаудио Финци, „они који се у Европи данас представљају као браниоци Запада напросто појединци који су интегрисали у начин живота и мишљења Американаца и они који, свесно или несвесно, сматрају да су их Американци `спасили` и `ослободили`… Заправо, они су подредили у души, одустајући од европских традиција“.

Историја нас учи да Америка има дугу традицију уплитања у послове суверених земаља, која датира још од времена Америчке револуције. Године 1776, један од потписника Декларације о независности и „први амерички дипломата“ Бенџамин Френклин допутовао је у Француску. Његова крзнена капа, по којој је убрзо постао познат, није била израз ексцентричности „варварског дошљака“, који је интригирао елегантне Парижане – овај „модни детаљ“ заправо је носио јасну политичку поруку о „америчкој посебности“. Када Стив Бенон, доскорашњи главни стратег председника Трампа,  долази у Европу „како би подржао популистичке покрете“, он заправо чини нешто што припада старим америчким политичким традицијама.

ВИСОКИ ПРВОСВЕШТЕНИЦИ СЛОБОДЕ
„Од самог почетка“, од времена Бенџамина Френклина, примећује Данијел Сарџент у свом чланку за ревију Форин полиси (под насловом RIP American Exceptionalism, 1776-2018), „афирмација републиканске честитости била је камен темељац дипломатије Сједињених Држава као нације `засноване на слободи`, на чему је и грађено америчко разумевање сопственог места у свету… Ослобађање и еманципација постале су рефрен многих америчких ратова, надахнутих покличем Вудро Вилсона да се Сједињене Државе `боре против тирана али ослобађају обичне људе`“.

Амерички емисари били су нарочито активни у предреволуционарном Паризу. Званични циљ америчке мисије, коју је предводио Френклин, био је придобити монархистичку Француску за борбу против омражене Британије. Тринаест година касније, у Паризу је избила крвава Француска револуција, којом је свргнут „стари режим“ (Аncien regime), означавајући почетак епохе револуционарних ратова који су опустошили „Стари континент“. О последицама те револуције по Француску сведочи генерал Мармон: „Ко није видео Француску пре 18. бримера… тај не може ни замислити какву је пустош починила у њој револуција“. Паскије језгровито описује стање у Француској подвргнутој револуционарном терору: „Државна благајна празна; војници не добијају плату, не хране их, нити их одевају; сви путеви разорени; ни преко једног моста не може се прећи без опасности да се овај не сруши; реке и канали више нису пловни; јавне зграде и споменици су порушени; цркве затворене, звона занемела; поља опустошена; свуда пустош, сиромаштво и глад…“

Са успоном САД ка глобалној надмоћи, додаје Сарџент, амерички председници постају „високи свештеници (тако замишљене) слободе и еманципације“. То је сама суштина америчког ексепционализма: вере у „америчку изузетност“, и то вере у скоро мистичном смислу. Амерички председници на себе преузимају обавезу да буду „апостоли америчке изузетности“, који широм света проносе идеју „слободе“, будући да, према формулацији Улиса Гранта, предводе „најслободнију од свих нација“. „Тиранин ће ускоро нестати“, обећао је Ирачанима Џорџ Буш Млађи непосредно уочи америчке инвазије на Ирак. „Дан вашег ослобођења је близу“. Сада знамо да је у „цену тог ослобођења“ спадала и  смрт преко 500.000 ирачке деце и да је ова жртва, према речима Медлин Олбрајт, била вредна тога.

Медлин Олбрајт

Тако је барем било, тврди Сарџент, све до састанка Трампа и Путина у Хелсинкију, када је, „стојећи поред руског председника Владимира Путина, амерички председник „изабрао другачији смер“: он је одбацио америчку изузетност „како би прогласио америчку еквиваленцију, па чак и америчко саучесништво“.

УРАДИТИ ПРАВУ СТВАР
У чему се заиста састоји кривица Доналда Трампа?

„Током врућег лета 2018.“, наставља Серџент, „Трамп је пригрлио тиране и моћнике. Он је успоставио имлицитну и експлицитну једнакост Сједињених Држава са неким од најгорих режима на планети“. Штавише, амерички председник је „осрамотио савезнике у демократском свету и, што је још горе, оспорио je саму идеју Запада као међународне формације засноване на заједничком наслеђу просветитељства. Оно што проживљавамо после тога“, закључује исти аутор, „мање личи на осциловање између прагматизма и идеализма, које се понавља кроз историју америчких иностраних односа, а више на промену парадигме“.

Године 2013, управо на дванаесту годишњицу напада на Светски трговински центар у Њујорку, председник Руске Федерације Владимир Путин објавио је текст у Њујорк тајмсу под насловом Нико не жели да УН задеси судбина Лиге народа, у коме је, према општој оцени, одбацио „америчку изузетност“.

Неке од типичних америчких реакција на овај текст заслужују да буду поменуте. Роберт Мендез, председник Комитета за међународне односе америчког Сената, изјавио је за CNN да му се после читања Путиновог коментара „скоро повраћало”. Председавајући Представничког дома Џон Бејнер био је једноставно „увређен”, док је за сенатора Џона Мекејна Путинов текст представљао „увреду за интелигенцију сваког Американца“.

После наредбе председника Трампа у априлу прошле године да америчке оружане снаге изврше ракетне ударе на Сирију, утицајни колумниста Фарид Закарија поздравио је овај „величанствени тренутак”: „Доналд Трамп је синоћ постао председник САД”.„Док су Трампови `сјајни и нови` пројектили летели према Сирији,“ примећује Панкрај Мишра, „Ен-Мери Слотер, бивша службеница у Обаминој администрацији и председница фондације Нова Америка, твитовала је да је председник урадио `праву ствар… мада бомбардовање неће спасити сиријске грађане од многих других ужаса и противзаконито је по међународном праву`.“ Да ли је овде у питању прагматизам или идеализам америчке спољне и унутрашње политике?

ПАНИКА У АМЕРИЧКОМ ЗВЕРИЊАКУ
Остаје чињеница да се ниједан европски званичник за протеклих пола века није усудио да оспори или доведе у питање „америчку изузетност“, односно „право“ Америке да предводи, ослобађа или брани Европу.

Пасивно трпећи америчке утицаје и усвајајући америчку визију света, закључује Клаудио Финци, Европа je током приближно седамдесет година изгубила сваку идеју о себи. Прихватајући идеју да је Европа постала Запад, односно „подређујући се (Америци) у души“ и „одустајући од европских традиција“, Европљани су заправо престали да буду Европљани.

Уствари, како примећује Дајана Џонстон, „европска (политичка) елита је седамдесет година васпитавана тако да буде послушна пудлица или кратконоги јазавичар у америчком зверињаку, и то путем интензивног обрађивања од стране америчких асоцијација за трансатлантску `сарадњу`“.

Доналд Трамп вуче Емануела Макрона за руку у дворишту Беле куће, 25. април 2018.

Они су „градили своје каријере на илузији да учествују у светској империји тако што прате америчке хирове“, на Блиском истоку и широм света. „Како пола века нису озбиљно размишљали о импликацијама свега тога, сада их на помисао да ће бити препуштени сами себи хвата паника.“

Печат

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here