Растко Тејин: Зас*анка за војникe

Поделите:

Kaд неко буде гледао једини филм о Првом светском рату снимљен у поретку који је „затирао све што је српско“ , пре неких пола века, и даље ће веровати да је Србија у том рату победила.

Кад буде гледао филмове из данашње Србије – неће.

Најновији урадак из серијала „Аустро-Угарска побеђује на свим фронтовима“ долази од некада врло перспективног српског Холивуђанина, Гаге Антонијевића („Спаситељ“ , „Тврда лова“…) , који се, нажалост, подстакнут „тврдом ловом“ Марка Мишковића, удружио с Наташом Дракулић, те почео да креира слику наше садашњости (“Убице мога оца“) , али и прошлости („Убице мога прадеде“) .

Тотално праволинијски скуп смехотресних епизода у којем српски војници трпе издирања и бахаћење свог претпостављеног, гађају својим хаубицама своје снаге, даве се масовно након што се, невешто склепан мост, уруши под њима, после чега се инжињер убије, марнишу, сањају сисе и ракију, све док Аустријанци не дођу на готово и, у једној крајње антиклимактичној „завршници“ (на силу превазиђеној спотовском секвенцом) , побију их све.

Сниженог интензитета у свему, филм обилује примерима „јунаштва“ углавном на линији претпостављени – војници, где ови други вештим смицалицама успеју да избегну стрељање, батине, жртвовање итд.

Тако, ако нисте знали, усред Светског рата, наш главни непријатељ није непријатељ, него наш претпостављени. Не дајте да вас лажу, ово није ода српском војнику, него филм који (aли, само можда) пуца на то да буде неки нови „Атак“ , Олдричев или Тавернијеов „Капетан Конан“ , нешто што “проблематизује“ војну субординацију, као и, на општечовечанском нивоу, питање „зашто су људи звери“ и убијају једни-друге, углавном Срби – Србе.

Али, Олдричево или Тавернијеово (или Де Палмино, Стоуново, Ричардсово, Мелвилово…) ремек-дело успевају да прихвате рат као чињеницу и датост, при којој је људска природа стављена на најтеже испите и мами из ове најбоље и најгоре, па да се с те позиције обрачунавају с бирократизацијом војске, манипулацијом људским животима, медијским обманама и сл. Код Антонијевића рат никако да почне, рат је све време некакав ситан неспоразум у коме су једино неоспорни јуришајући Аустријанци. Права илустрација „Дана примирја“ .

Сад чезнемо да видимо неки немачки или аустријски филм на ову тему, те сазнамо како они обележавају своје „поразе“ .

Постоји много начина да се сахрани српски војник. Најчаснији је онај који у филму примењује сад већ легендарни Небојша Глоговац, ископавајући затурене кости и дајући им помен. Други начин је да им приредимо достојан уметнички омаж и уведемо их у културу сећања.

Антонијевићев филм, у том смислу, више личи на скрнављење гробова.

Растко Тејин, сербимолот.рф

Поделите:

1 коментар

  1. Antonijević? Tzv.Gaga. Otac mu bio preds.opšt. T.Užice – rigidna komunistička figura. Upamćen po onom “..nije platio porez, kad mu pošaljem mog Radenka da mu zatarabi radnju, nema nikad da je otvori..” Tada beše započela jedna od milion takvih akcija “o maloj privredi”. Kakav otac takav sin.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here