Zašto je Guča važna za Srbiju?

Podelite:

Uprkos svim pokušajima da se Guča pretvori u „festival“ zapadnog tipa, ona je ipak sačuvala dušu i nastavlja da baštini srpsku tradiciju

„Tiho sviraj, dragačevska trubo,
širom naše domovine mile.
U juriše tvoj zvuk nas je zvao,
s tobom su nam rane lakše bile“
Milanče Radosavljević Kad zasvira dragačevska truba

 

Sinoć je spuštena zavesa na finalni deo takmičenja 15 najboljih trubačkih orkestara Srbije na 59. Saboru trubača u Guči. Za najbolji orkestar Sabora proglašeni su „Timočki veseljaci“ iz Knjaževca, a prestižnu nagradu najboljeg trubača osvojio je Elvis Bajramović iz Bojnika. Sasvim očekivano, potonje ali i dobar deo preostalih počasnih priznanja otišli su na jug zemlje, u dobro poznate krajeve kao što su Zagužanje, Vladičin Han i pomenuti Bojnik. Vreli jug zemlje se još jednom ovenčao dragačevskom slavom i ustanovio kao „predeo izuzetnih trubačkih odlika“ odakle potiču naši najbolji trubači.

Naravno, ne zaboravimo da pomenemo i region zapadne Srbije i mesta kao što su Duboko kod Užica (odkale dolazi majstor trube, čovek koji je obeležio savremenu trubačku epohu i sin legendarnog Miće Petrovića – Dejan Petrović), zatim Požega Dejana Lazarevića, Zlakusa Veljka Ostojića ili Ježevica Svetozara Lazovića Gonga. Uostalom, sve to vrlo lako možete naći na Guglu, pa budite slobodni da potražite sva ostala velika trubačka imena u Srbiji. Nešto drugo ovde treba istaći.

ANTROPOLOŠKI FENOMEN
Kada se pomene Guča (ili Sabor trubača u Guči) u Srbiji to izaziva pomešana osećanja među ljudima. S jedne strane su oni iz urbano-građanskog konteksta kojima je to „daleki svet“ (pročitajte rad Stefa Jansena Svakodenvni orijentalizam: Doživljaj „Balkana“/„Evrope“ u Beogradu i Zagrebu u kome su njegovi sagovornici iz Beograda, delarisani urbani Evropljani, podsmešljivo govorili o Guči, ne shvatajući da tu istu muziku označenu world music etiketom i uvezenu sa Zapada imaju na svojim policama), pomalo (ili malo više) sirova zabava i nešto „grozno“, kako se navodi u pomenutom radu. Prema njihovom stanovištu, to je festival neumerenosti u hrani i piću, poligon za alkoholisanje i prepuštanje najnižim, balkanskim sladostrastima. Jednostavno – vašar „balkanizma“ i jedna primitivna manifestacija koja je odavno izgubila svoj značaj i smisao. Ako ga je ikada, po njihovom mišljenju, i imala. Elem, to je perspektiva onih koji u Guči (uglavnom) nikada nisu bili ili koji nemaju nameru da tamo kroče. Makar ne u vreme Sabora.

Kao neko ko već skoro deset godina pohodi Guču kako bi čuo naše najbolje izvođače, bio bih nepošten ako bih rekao da u svemu ovome nema istine. Nažalost, tačno je da je Guča delimično postala „vašar“ i mesto u kojem se alkohol konzumira u preteranim količinama. Jede se i pije kao da sutra ne postoji, bez obzira na vrućine, potencijalne zdravstene probleme i opasnost od saobraćajnih nesreća. Bez obzira na dubinu sve plićeg džepa. I dalje su dominantni šatori, a pod njima i – često maloletne – trbušne plesačice, kojima su opijeni oni koji su se prethodno već dovoljno opili od mešavine slada i ječma. Sve u svemu, Guča zaista predstavlja svojevrstan antropološki fenomen, van Balkana često neobjašnjiv.

VRAĆANJE KORENIMA
Počevši od 2010. godine organizatori su, u želji da Sabor približe mladima, često na pozornicu izvodili određene estradne zvezde kojima jednostavno tu nije mesto. Pravljene su improvizacije da se ti nastupi isprate zvukom trube, ali jednostavno nije toto. Zbog tog pokušaja da omasove i popularizuju sam Sabor nauštrb dugogodišnje tradicije, organizatori su se često ozbiljno kockali sa izvornim identitetom i gubitkom epiteta festivala narodnog stvaralaštva.

Finalno takmičenje 59. Sabora trubača u porti crkve u Guči, 10. avgust 2019. (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Finalno takmičenje 59. Sabora trubača u porti crkve u Guči, 10. avgust 2019. (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Nakon negodovanja mnogih istinskih ljubitelja trube od toga se odustalo i ove godine takvih „izleta“ nije bilo. Ili ih makar nije bilo kao ranije. U tom „vraćanju korenima“, finalno takmičenje je izmešteno sa stadiona i premešteno u portu gučke crkve. Iako iza ove odluke leže „raznorazni“ razlozi, recimo da se truba vratila tamo odakle je Desimir Perišić, prvi pobednik takmičenja 1961. godine (koji vas, stamen i ponosit, sa šajkačom i u bronzi čeka na ulasku u Guču), prvi put zasvirao Sa Ovčara i Kablara, koja je tada ustanovljena i kao himna Sabora.

Ako se već vraćamo korenima, onda treba reći: Guča je za trubu! I tu ne sme biti više nikakvih kompromisa sa raznim estradnim zvezdama. Jasno je da komercijalni momenat donosi veći profit, možda i veće gužve u ugostiteljskim objektima, ali da se ne lažemo – onaj ko istinski voli trubu će svejedno doći, bez obzira da li dolazi ova ili ona popularna muzička zvezda (protiv kojih, razume se, autor ovih redova nema ništa, već samo konstatuje da za mnoge od njih nema mesta na glavnoj trubačkoj pozornici). A takvih ljudi je, verujte, puno.

Truba se možda jeste vratila „kući“ ali je sa njom došla i, crvkenog dvorišta nedostojna, raskalašna zabava. U toj atmosferi skakanja, guranja, skidanja i presvlačenja naočigled svih(!), polivanja i prskanja pivom, korišćenja lakih droga (ako takve uopšte postoje) proteklo je i ovo, 59. po redu, nadmetanje trubačkih orkestara održano, još jednom da napomenemo, u porti crkve. Zbog svega toga, nažalost, primedbe jednog dela društva nipošto nisu bez osnova. Siguran sam da ovako opisan Sabor nema dodirnih tačaka sa svojim korenima, osim sa onim jednim, ključnim, koji se često zaboravlja, a na koji želim da se osvrnem u ostatku teksta. Naravno, reč je o tradiciji koja u Srbiji ime utemeljenje još od vremena Miloša Obrenovića.

POSLEDNJI BASTION
Guča je poslednji bastion očuvanja i negovanja nasleđa trube, tog limenog instrumenta koji je vrlo često sokolio i hrabrio srpske vojnike, a „uterivao strah u kosti“ neprijatelju. Znalo se šta označava zvuk trube srpske vojske. Juriš jedne, bežaniju druge strane. Truba je, dakle, simbol raspoznavanja Srbije (i u ratu i u miru), a u malom pitoresknom mestašcetu smeštenom između Lučana i Ivanjice ona je dobila svoje originalno prebivalište.

Jer i pored svega gore navedenog i brojnih izrečenih kritika (za koje će svako za sebe proceniti da li su na mestu), truba je ostala „glavna igra u gradu“. Od pucnja prangije, trubačke budilice i podizanja saborske zastave kod sada već čuvenog spomenika trubaču, pa sve do samog kraja Sabora, sve je posvećeno trubi. Pred njom sve pobrojane usputne saborske pojave dobijaju tek efemerni značaj. Postaju sporedne onog trenutka kad se začuje njen zvuk, a potom i laki bat koraka mladih momaka i devojaka u narodnoj nošnji ispred Kulturnog centra. Kada omladina kulturno umetničkih društava „sa svih srpskih strana“ u jelecima, anterijama, šajkačama i opancima istrči i, uz pratnju trube, povede kolo iz svog zavičaja. Kada sve zapršti od tradicionalnog sjaja i glamura. Tih saborskih dana u Guči možete čuti celu Srbiju – od onih laganih ritmova iz Vojvodine, preko razigrane Šumadije, do ustreptalog i zavodljivog čočeka „južne pruge“.

„Dragačevska svadba“ (Foto: sabortrubaca.rs)

„Dragačevska svadba“ (Foto: sabortrubaca.rs)

Lepo je videti kada krene defile u okviru „Dragačevske svadbe“, tradicionalne manifestacije koja oživljava duh starih vremena, kada su se poštovali brojni svadbeni običaji koji su danas, u vremenu žurbe i jurnjave, gotovo iščezli. Lepo je videti frulaše kako u vezenoj košulji i sa šajkačom na glavi ponosito šetaju ulicama Guče kojima se vijore zastave Srbije.

Dok slušate Stani, stani Ibar vodo, čuvenog i pomalo zaboravljenog Kragujevčanina i kantautora Dragiše Nedovića u trubačkom aranžmanu, a ispred vas neki barjaktar zavijori našu zastavu, vi nemate šta drugo da osetite do pravi duh Srbije koji je, uprkos mnogim pokušajima da se ugasi, još uvek živ. U tom trenutku, dok se čela vrednih trubača znoje ne bi li se domogli svetog trubačkog „grala“ – saborske statuete – vi shvatate da uprkos svoj komercijalizaciji i nasrtajima da se zvuk trube marginalizuje, on i dalje u srži ostaje jedan od najboljih proizvoda u našem izlogu bogatog narodnog stvaralaštva.

GUČA JE SAČUVALA DUŠU
U vreme kad se sve osnovne vrednosti oko nas urušavaju, kada tradicija, etnos i sve ono što zapravo čini biće srpskog naroda nestaje pred našim očima, prava radost za oči i uši umeju da budu izvorni zvuci tih kola koji se razležu širom gučkih ulica. To je dokaz da je uprkos svim pokušajima pretvaranja Guče u svojevresni „festival“ zapadnog tipa, kakvi su mnogi naši letnji festivali, ona ipak sačuvala svoju dušu. To se vidi kad Dejan Petrović izađe na scenu nakon završetka takmičenja i izvođenjem „Bože pravde“ pretvori svu tu gungulu i haos u jedan dostojanstven skup koji širi srpske zastave i punog srca peva našu himnu.

Tada i sami dragi gosti iz daleka, koji ne osećaju Guču na isti način kao lokalni meštani, shvataju da „Guča i dalje ostaje Guča“, izvorna u svojoj biti, otporna na spoljašnje uticaje i nametnute promene. Jer ovde se ljudi još nisu odrekli „odela od šajka“ i svojih opanaka i zato je Guča, sa svim svojim manama i vrlinama, bila i ostala nukleus očuvanja izvorne narodne tradicije. Ako se odreknemo te svoje tradicije, svojih opanaka, ako se postidimo svog kola, svog „Marša na Drinu“ (koji se i sinoć mogao čuti), svoje trube i bogate i slavne istorije koju ona simboliše, Srbija će postati zemlja u kojoj živi bezlična masa ljudi bez svog korena. Za sada se, zahvaljujući Guči (ali ne i samo njoj), još uvek opiremo da krenemo tim putem propasti.

Kako ne bih bio pogrešno protumačen reći ću i ovo – Srbija je bogata i šarolika zemlja, mozaik različitih muzičkih ukusa, kulutura, tradicija i običaja. Tako treba i da ostane. To je naše bogatstvo kojeg se ne smemo odreći. Srbija ne sme da zaboravi ni „pisme bunjevačke“, ni banaćansko kolo (ko ga ne bi vol’o), vlaške pesme sa istoka zemlje, kosovski setni melos, šumadijske „dvojke“, leskovačke i surduličke čočeke. Srbija ne sme da se odrekne ni svojih Deronja, prestonice tambure, ni svog Kraljeva, doma naših najboljih harmonikaša, ni svoje Šumadije, doma najboljih frulaša, ni svojih Zagužanja, Vladičinog Hana, Bojnika, Dubokog, Užica, Požege, Ježevice, svojih slavnih domova „limenog instrumenta“. Na kraju, ni same Guče.

Znao je to, između ostalog i sam Milanče Radosavljević koji je, u nastavku pesme navedene na početku teksta, napisao stih:

„A od oca truba osta sinu,
da zauvek Dragačevom svira“.

Deca u narodnoj nošnji na 58. Saboru trubača u Guči (Foto: sabortrubaca.rs)

Deca u narodnoj nošnji na 58. Saboru trubača u Guči (Foto: sabortrubaca.rs)

E, to je ta truba koja se prenosi s kolena na koleno, sa oca na sina, to je njena moć, to je naš amanet i naš ključ od riznice srpskog kulturnog nasleđa. Kao što je Mića trubu ostavio svom sinu Dejanu ili Elvis svom sinu, tako i sutra neki budući majstor trube istu mora ostaviti svom nasledniku (ili naslednici, zašto da ne). Da nastavi tradiciju, svira „Bože pravde“ i voli svoju zemlju. Da svira tako da ove druge polovine ljudi, koja u Guči vide nešto mnogo lepše i dublje od tek površne banalizacije koja joj se servira, bude mnogo više. Jedino tako očuvaćemo i trubu i narodnu tradiciju, a u nekom širem smislu i samu Srbiju.

Na kraju, dozvolite mi da vas uz poziv da naredne godine dođete na jubilarni 60. Sabor trubača u Guči i uverite se u ove reči (ili se otarasite pogrešnih predrasuda ako ih imate) podsetim na mudre Njegoševe reči koje bi trebalo da na sažet i jasan način odgovore na postavljeno pitanje:

„Ko se stidi svog porijekla, vazda rđa dovijeka“.

 

Radomir Jovanović je jedan od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Ekskluzivno sa 59. Sabora trubača u Guči za Novi Standard.

RADOMIR JOVANOVIĆ

Izvor Novi Standard

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here